Потоп и српски „Октобар“

понедељак, 19 маја, 2014 у 9:03AM

Србија је преживела прави потоп. У метеоролошком погледу уобичајен али рекордан, он није донео казну или прочишчење… Страдали су сиротиња и обичан свет.

У земљи у којој више нема странака, пошто су све постале филијале Српске напредне странке, опозиција је гурнута на екстремистичку ванпарламентарну маргину, а једина истински ванрежимска странка у Народној скупштини – Демократска – већ је годинама на боловању. Пати од тешке шизофреније.

Док Александар Вучић популарност стиче позом, гласом и наступом имитирајући Путина или пре ће бити младог Лукашенка, мада се још увек брендира понашањем талентованог певача у успону; његова слава у иностранству заснована је на невероватном сплету успеха – празнији је од Бориса Тадића, бољи за моделирање од Чедомира Јовановића и има начела једног Слободан Милошевића.

Србија је због сиромаштва, необразовности, вишедеценијског упропашћавања и заглупљивања нашег народа постала једина држава у Европи у којој странка која стварно или на речима спроводи екстремну реформску политику и одриче се у потпуности националне политике иза које је стајала двадесетак година, непрекидно добија на популарности. Бирачи које је привукао популизам и сировост оригиналног СРС-а, као да су само чекали да његове вође превере и споразумеју се са САД и ЕУ. Сада се само смеју, радују их хапшења корумпираних или оних за које верујемо да су корумпирани, евро-атлантско додворавање власти слушају резигнирано, као да Вучић и пријатељи говоре на геличком језику. Њима је важно да су „њихови“ на власти, да телевизија и новине певају заједно, хорски складно као у Брозово време, да пензије и плате ипак стижу, и надају се да ће на крају њихови идоли дозволити поново мало шверца или макар чек на почек и бонове за струју.

 Николић, Вучић, Гојковићка, Стефановић, Дачић… спроводе весело и доследно политику реформи какву су прокламовале владе одане идејама Петог октобра и за то добијају подршку безмало апсолутне већине бирача. Грађани се, међутим,  те велике прекретнице из 2000. година сећају као велике несреће. Једно истраживање показало је да свега 15% грађана верује да су догађаји од 5. октобра били позитивни. Већина мисли да је тада – а не када се 1990. године Милошевић одлучио да не дозволи демократију, када је злоупотребио санкције за богаћење социјалистичке олигархије, издао Крајину, фалсификовао изборе или када је неспреман ушао у рат са НАТО-ом после кога је прихватио да преда Косово и још то славио као победу – почела пропаст Србије… Није ми много чудно што су грађани гневни на мноштво моралних наказа и интелектуалних тролова који су опљачкали народ, компромитовали, упрљали и обракули идеје деморкатије и слободе… Тог олоша који је украо стотине милиона евра у приватизацији, отимао посланичке мандате, подоржавао розе телевизије ЗЛА, попуштао олошу, криминалцима и непријатељима из СР Немачке, Британије и САД, коначно бандитима који су ширили у медијима слику расипништва, подлости, умне плиткости, душевне нискости, моралне наказности и интелетуалне незрелости… Али питам се да ли је могуће да бирачи који листом гласају за СНС и Вучића не разумеју да су управо они производ Петог октобра. Од екстремиста из тог времена су узели идеологију, да није било Милошевићевог фалсификовања избора и народне побуне из 2000. „реформисти и Европејци“ из СНС  би и даље били радикали. Србија би верватно личила на Кубу или Северну Кореју, а свако јавно изражено другачије мишљење или отворени протест пали би под удар Закона о тероризму, који 2000. није донесен само захваљујући стицају околности.

Посебно непријатну околност представља чињеница да Александра Вучића подржава двоструко више грађана него што је оних који би гласали за демократију! Велика већина народа, довољна да промени устав, презрела је вредности демократије на којима почива српска држава и то не од 2000. или 1990., већ од 1804. године ! Данас је више него икада јасно да такав развој догађаја није дошао само због комунизма, Милоешвића, популизма, моралних патуљака из ДОС-а (бизарних лопова који су народу махали са прескупих дестинација на Аконкагви, радије свирали и певали него заступали било каква уверење..). САД и ЕУ су данас против демократије и то су показали приликом пучева у Украјини, Грузији… У Русији је гарант успона државе једна личност а не Државна дума… Ипак, ми смо изградили државу и демократију против воље великих сила. Да ли ћемо данас морати, да ли ћемо уопште имати право, да је чувамо од политички распамећене, медијски дебилизоване ауторитарне већине?

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар