Преамбула, експозе, лауерати…

понедељак, 15 августа, 2016 у 11:43AM

Ако је хрватски национализам модел за саврмене балканске екстремизме, онда је политички дарвинизам Мила Ђукановића постао узор модерног полуострвског деспота. Годинама сам веровао да је Ђуканвић диносаурус и да је изузетак који ће једног дана нестати силом историјског развоја и постати давни анахронизам бизаран будућим поколењима, а занимљив историчарима… Али деловање САД и ЕУ у кризи уверило ме је да је Ђукановић уствари претеча. Ускоро ће, има разлога за страх, у свим државама уз границе ЕУ  бити успостављене сличне аутократе.

Експозе који је у Народној скупштини сатима читао српски премијер Александар Вучић јасно указује где идемо. Кастровски и расут – по спољним карактерстикама рекордерски експозе, постао је управо по тим својим особинама идеолошка матрица једног у својој суштини од свих већих идеја стерилисаног друштва. Направљен тако да би већинској сиротињи и необразованом свету показао суштинску надмоћ премијера – народног и божијег изабраника – који може да чита шест сати нешто што уосталом зна напамет, као и да на двадесетак сати занемари физиолошке потребе. Када неко на тај начин приступи народним представницима и гледоцима телевизијског преноса онда не чуди да је већина коментара у вези са шесточасовним обраћањем, а не оним што је тадашњи мандатар говорио. Његове улизице одмах су прогласиле експозе за „научни рад“ који дакле не може да критикује свако и на било какав начин. На триста страна се, произлази из тога, одговара само са тристадесет или више, а ко би други успео да пронађе медиј који би са или без цензуре могао да издржи узурпацију толиког читања?

Мало ко је приметио да је Вучић изјавио да би за Србију било најбоље и најједноставније да призна независност Косова. Ипак, каже он, она то неће учинити. Дакле, жаба коју кувамо већ двадесет година близу је да буде и сервирана. Дуго нас припремају, још од времена када је Косово неусмњиво било део наше државе и на њему су се налазиле наша војска и полиција. Од онда када је Милошевић постојано одбијао било какве промене у уверењу да ће криза и статус бити решени сами од себе. После смо рат искористили да рационализујемо губитак, а онда смо формални суверенитет крчмили по принципу да „најбољи политичари“ због тога не изгубе изборе. Истина, губили су када би их САД и ЕУ довели у позицију да морају да дају „све“ а са оним „ништа“ за узврат изађу на изборе. Вучић већ четири године припрема коначну предају, нема озбиљну опозицију на десници и чини се да му добро иде. Тако је припремао и смањење пензија. Морало је, а он није хтео – упркос заборављеном генију министру финансија Лазару Крстићу. Било му је жао, али је ипак попустио. На крају се представљао као већа жртва од најмањег пензионера.

Промену устава припремамо под паролом штедње. Пре десет година свако ко би указао на мањкавости компромисног устава који је козметички мењао Милошевићеву једнопартисјку конституцију окторисану демократској Србији, био је проглашен издајником Косова и Метохије. Покрајина је у уставу, будући да су га доносили трулим споразумима, остала само у преамбули и председничкој заклетви. Дакле, нити један уставни суд не би могао да пронађе кршење устава уколико неко призна независност Косова, пошто је преамбула декларативни а не формативни део устава. Председничка заклетва једнако је мањкава, будући да председник нема овлашћења да сâм чува суверенитет када нико други није обавезан. Коначно, признање би могао бити добар начин да поносно буде окончана једна иначе нечасна каријера – политички живот  Томислава Николића.

  Можда је и добро што је Црна Гора темељно одбојена од своје народне и државне традиције. Пишем ово са горчином и цинизмом. Како би владика Раде или краљ Никола објаснили ово опште одустајање од Косова?  Што је још важније, како би ико могао да трпи овакву вишедеценијску фарсу?

Ентитет по имени Косово-УНМИК учествује у Олимпијским играма. Српски министар спорта наложио је, а касније је рекао да је реч о савету, олимпијцима да у случају да освоје медаљу заједно са репрезентативцима Косова-УНМИК, напусте победичко постоље. Спортски великан Новак Ђоковић одбио је чак и да се фотографише са нашим албанским суграђаннима из сувереног дела наше државе. Многи су критиковали став министра Удовичића као неспортски и некоректан према нашим потенцијалним олимпијским лауреатима. Злураде и необавештене сајбер-усташе  (хрватске, муслимаске, црногорске…) питале су да ли ће млада косово-унмичка спротисткиња која је већ освојила златну медаљу добити и српску пензију… То би значило да пензију треба да дајемо и оним Србима који се такмиче под туђим заставама… Нико се међутим није запитао одакле Косово-УНМИК у међународној олимпијској организацији? За разлику од УНЕСКО-а где је била потребна некаква већина, у МОК се прима консензусом. Зашто српски глас није нарушио консензус и оспорио пријем?    

Објављени у подгоричком Дану, 15.08.2016.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар