Предлог за реформу и реструктурисање музичке индустрије у Југославији

Процес демократизације, примене права, тржишне привреде и слободне конкуренције укључује и решење нагомиланих проблема и питања у области музичке индустрије. Као и већ дужи низ година, она је углавном у рукама бивше политичке елите и ванзаконских, мафијашких клика, које на југословенском, и тржишту дијаспоре настављају несметано функционисање. Не поштовање и не постојање закона у овој области, представљају битну препреку интеграцији Југославије у европско и светско тржиште. Услов за укључивање у светске токове је поштовање и постизање критеријума и стандарда које ова тржишта захтевају. Без обзира на не велику профитну вредност скромног тржишта Југославије, решавање проблематике пиратерије, ауторских и извођачких права, значајно је питање за Западне земље. Права интеграција захтева компатибилност на сваком пољу. На решавање оваквих проблема, приморане су и остале земље балканског региона сличних друштвених уређења, а значај интегрисаног балканског тржишта није занемарљив.Процес демократизације, примене права, тржишне привреде и слободне конкуренције укључује и решење нагомиланих проблема и питања у области музичке индустрије. Као и већ дужи низ година, она је углавном у рукама бивше политичке елите и ванзаконских, мафијашких клика, које на југословенском, и тржишту дијаспоре настављају несметано функционисање. Не поштовање и не постојање закона у овој области, представљају битну препреку интеграцији Југославије у европско и светско тржиште. Услов за укључивање у светске токове је поштовање и постизање критеријума и стандарда које ова тржишта захтевају. Без обзира на не велику профитну вредност скромног тржишта Југославије, решавање проблематике пиратерије, ауторских и извођачких права, значајно је питање за Западне земље. Права интеграција захтева компатибилност на сваком пољу. На решавање оваквих проблема, приморане су и остале земље балканског региона сличних друштвених уређења, а значај интегрисаног балканског тржишта није занемарљив.У В О Д Процес демократизације, примене права, тржишне привреде и слободне конкуренције укључује и решење нагомиланих проблема и питања у области музичке индустрије. Као и већ дужи низ година, она је углавном у рукама бивше политичке елите и ванзаконских, мафијашких клика, које на југословенском, и тржишту дијаспоре настављају несметано функционисање. Не поштовање и не постојање закона у овој области, представљају битну препреку интеграцији Југославије у европско и светско тржиште. Услов за укључивање у светске токове је поштовање и постизање критеријума и стандарда које ова тржишта захтевају. Без обзира на не велику профитну вредност скромног тржишта Југославије, решавање проблематике пиратерије, ауторских и извођачких права, значајно је питање за Западне земље. Права интеграција захтева компатибилност на сваком пољу. На решавање оваквих проблема, приморане су и остале земље балканског региона сличних друштвених уређења, а значај интегрисаног балканског тржишта није занемарљив. Владавина закона је предуслов демократије и нашег унутрашњег опоравка и развоја, а такође и пут до сарадње са светом. Указана добродошлица и указано поверење, најбоље се могу испоштовати кроз унутрашње реформе које ће омогућити економску сарадњу и цивилизацијску комуникацију. Досадашње функционисање области музичке индустрије у Југославији, може се описати као дезорганизовано, хаотично и ванзаконско. Да би се структурисала и дефинисала ова област, неопходан је широк план деловања и осмишљавања законске потпоре за њену реорганизацију и реформу. Област уметности забаве, доминантног тока у култури савременог света, никада није постала предмет бриге југословенских политичких система. Прва фаза Титовог комунизма, искључивала је могућност постојања шоу бизниса, сматрајући га неспојивим са комунистичким устројством, и културним и идеолошким концептом. Појава првог приватног бизниса у Југославији, може се везати за појаву шоу бизниса, иако га систем одбацује и игнорише потребу за његовим регулисањем. Друга фаза Милошевићеве мимикрије комунизма, препустила је све профитерима из својих редова, пригрливши могућност не контролисаног богаћења. Не обазирући се на постојање закона и пословне етике, сада бивши систем, завео је потпуну контролу над медијским простором, стварајући од нас принудне поданике режима. Генерације су трениране да му слепо слузе и да га величају. Овакву контролу ума, својствену диктаторским режимима, морамо да раскринкамо и у потпуности одбацимо. Да би се то постигло, потребна је брза и делотворна акција дрзаве и политичких чинилаца, која осим утврђивања одговорности и кривице појединаца, мора хитно да стабилизује систем и постави базу даљег креирања културног и јавног зивота. Овај предлог за реформу доноси структурни оквир решења која би омогућила развој музичке индустрије и индустрије забаве, засноване на тржишним принципима. Садржи спој југословенске, америчке и европске поставке у овој области, кроз законодавство и организацију неопходних пратећих елемената, као потпоре систему. Да би сустигли земље развијеног Запада, потребне су темељне промене у свим областима друштвеног деловања. Промене критеријума, постављање нове хијерархије вредности и вредносних система, представљају предуслов за промену укуса и преусмеравање оних карактеристика менталитета, које су често препрека у комуникацији са умереним културама Европе и света. Услед више-деценијске изолације, наметнуте од стране аутистичног режима, развили смо отпор према промени, новини и путевима којима модерна друштва осмишљавају себе. Старе навике се тешко мењају и често су за то потребни нови људи. Те нове генерације можемо да спасемо, пруживши им могућност, да се уз нашу помоћ, интегришу у свет, и тако поново учествују у његовом креирању. Зато је сваки моменат пропуштене иницијативе изгубљен, а могућност да се доминација негативних медијских садржаја, који су узрок овако великог заостајања и даље настави, аутоматски искључује сваку перспективу. Ако каземо да се у нашем народу пробудила свест и превладао разум, упитајмо се да није ипак нузда та која је довела до овог условног освешћења? Право освешћење настаје онда, када сви науче да мисле, а то се може постићи само добро осмишљеном, продуктивном културном политиком. У демократској средини свако треба да буде заинтересован да сви боље размишљају. Зато реформа мора да се темељно изведе. без повратка опасним и деструктивним старим садржајима, без радикалних промена. У пре свега свеприсутној популарној култури, нема ни напретка, ни примене оних принципа иза којих демократија стоји. Политичари новог времена познају и прихватају чињеницу да тзв. нормалну стварност формирају и условљавају садржаји популарне културе. Ови садрзаји образују свест човека савремене цивилизације и та реалност је већ издејствовала признање остатка света. За разлику од својих претходника, самомишљеника претходних режима, који су сматрали да народ служи њиховим свакодневним потребама, политичари новог времена треба да прихвате реалност која их позиционира као део целине. Такав поглед на свет би неминовно потврдио пресудну улогу коју култура игра у осмишљавању свакодневнице. Значај самосталног развоја културних кретања, намеће потребу ослобађања свих праваца у којима се наша свест развија. Свет свих нас зависи од садрзаја које пројектујемо и који нас повратно окружују. Тешко је мислити о племенитости са гладним стомаком, али када га напуните, племенитост и духовност се враћају као урођена потреба. Лепота, духовност, душевност, племенитост, љубав, о томе води рачуна уметност, којој сада, после деценија одбацивања и негирања значаја треба отворити врата. ПРОГРАМ И ПЛАН РЕФОРМЕ МУЗИЧКЕ ИНДУСТРИЈЕ У ЈУГОСЛАВИЈИ 1. Формирање координативног тела или комисије за доношење мера и примену програма реформе при надлежним министарствима (Министарство за културу, Министарство Правде, Министарство информисања, Министарство за везе и телекомуни-кације, Привредна комора Југославије, изврсне власти, царине). Комисију би сачињавали: а) Политички субјекти, чланови поменутих министарстава б) Стручњаци из области: – стварања: уметници музичких, литерарних и видео дела – законодавства: правници, адвокати, судије – извршног законодавства – музичког бизниса: представници дискографских кућа, менаџмента, концертних, маркетинг и ПР агенција – заштите ауторских, извођачких и издавачких права: представници агенција 2. Разрада и допуна предложених програма од стране формираних тимова 3. Доношење закона, амандмана на постојеће законе и мера за хитну имплементацију одлука комисије 4. Формирање тела за имплементацију програма реформе 5. Имплементација и праћење имплементације реформе – супервизија *ПРЕДЛОЗИ ЗА РЕФОРМУ И РЕСТРУКТУРИСАЊЕ МУЗИЧКЕ ИНДУСТРИЈЕ АНАЛИЗА-ПРОБЛЕМАТИКА ПРЕДЛОЗИ ЗА ДОПУНЕ И ДОНОШЕЊЕ НОВИХ ЗАКОНА ОСНИВАЊЕ НОВИХ ЕНТИТЕТА У МУЗИЧКОЈ ИНДУСТРИЈИ* 1. Формирање комисије за доношење и примену реформе у музичкој индустрији 2. Формирање саветодавног, контролног тела, при поменутој комисији чија би функција била координација садржаја у медијима на простору Републике Србије (формирани ‘радиодифузни савет’, напомена 2003.) 3. Формирање арбитрарног суда 4. Формирање и едукација кадра правних заступника за ову област 5. Доношење закона о монополу у области медија и музичке индустрије 6. Доношење закона о конфликту интереса, конкуренције и закона о унакрсном улагању 7. Маркетинг и адвертајзинг регулативе – закон о огласавању 8. Оснивање музичке уније 9. Оснивање синдиката музичких унија и удружења 10. Проблеми пиратерије (оснивање тела за борбу против пиратерије, израда висегодисње студије) 11. Проблематика ауторских и извођачких права 12. Дискографске куће 13. Менаџерске агенције 14. Паблишинг-издавачке компаније 15. Анализа података других организација које се баве установљавањем чињеничног стања о пореклу имовине власника приватних медија, испитивањем исправности, ваљаности дозвола за коришћење френквенција, као и акције формиране комисије у том правцу РАЗРАДА ПРОГРАМА Напомена: Аутор је примерима из праксе указао на неправилности функционисања музичке индустрије 1. Формирање комисије за доношење и примену реформе у музичкој индустрији Проблематика области музичке индустрије се не може сегментирано решавати, нити се може препустити самоорганизацији. Недостатак акције од стране државе дозволио би даље постојање »црног« бизниса. Сваки покушај од стране појединих чиниоца да унесу промене у постојећи начин функционисања, завршавао се неуспехом. Чак и горе од тога, они који би промене покушали да спроведу, брзо би били ућуткани или уклоњени из бизниса. Моћ, да ову грану културе заиста под то и подведе, једино поседује држава. Стога је формирање координативног тела на највишем нивоу једина преостала могућност да се и у тој области, којом владају криминал, безакоње и провизорна правила, уведе ред. Држава мора да предузме мере регулисања ове производне гране, значајне не само по свом економском потенцијалу, већ пре свега по свом учешћу у формирању културне стварности. Предложена комисија састојала би се од политичких субјеката, из надлежних министарстава, и стручњака из области стваралаштва, законодавства, музичког бизниса, представника агенција за заштиту ауторских и извођачких права. Њен задатак би био решавање постојећих проблема у музичкој индустрији, предлагање нових решења, иницирање доношења нових закона, формирање и координација тела за имплементацију донешених одлука и програма за спровођење реформи. У почеткој фази, рад комисије би финансирала држава, а у току спровођења реформе, стекла би се средства за самофинансирање, од пореза и осталих прихода. 2. Формирање саветодавног, контролног тела, при комисији, чија би функција била координација садржаја у медијима на простору Србије Музичко тржиште Југославије, преплављено је дивљим издањима која немају комерцијално оправдање. Већ је позната чињеница, да због деформитета у функционисању дискографских кућа, музичка издања не подлежу вредносним проверама. Уз поседовање новца, којим се практично поткупљује дискографска кућа, било који појединац који жели да јавно публикује своја дела, то и може. На тај начин, слика југословенске музичке сцене је потпуно урушена. Ретко се догађа да су они највише талентовани и највреднији међу музичарима, уједно и најбогатији. Често је сасвим супротно. Новац тако отвара могућност манипулације публиком и вршења негативних утицаја. Пример: Поред тога што нас засипају раскошним певачицама у прескупим тоалетама, које нам опет причају о свом богатству, моћним мафијашким младићима, путовањима у далеке земље, практично свему што је нашем човеку одавно недоступно, телевизије типа »Пинк« лансирају мушки прототип ролл модел, пиштољџије, насилника, сумњивог моралног профила. Певачице у својим песмама јадикују, прете убиствима; њихови контра-парови одлазе »на робију« због страсне љубави која их наводи на злочине и убиства. Музички спотови снимљени са оружјем као главним реквизитом, нису нимало ретки. (Погледати интервју аутора на ову тему под називом »Ни у Америци се не пева са пиштољем у руци«). Садржаји музике и текстова су потпуно ван цивилизацијских токова и без моралног оправдања. Обзиром да је ова грана културе препуштена миљеницма власти, ови је уређују сходно својим потребама и укусу. Чему служи индоктринација оваквим садржајима, није тешко погодити. Медији, који на жалост, и у новом поректу, даље остају да живе, обликују модел потребних субјеката са увек истом намером да репликују глупост и бесмисао. Непотребно је помињати да је овај приступ, не само контраран циљевима демократије, већ и путевима развоја људске врсте. Демократија не подразумева анархичну поставку света, већ друштво осмишљено да сваком појединцу да могућност остварења сопствених потреба и исказивања индивидуалности. Да би се теза »да сви боље мисле« заиста претворила у праксу, поред слободе изражавања, потребно је уклањање оних садржаја који контаминирају нашу свест и ремете квалитетан процес мишљења. Тешко је одредити границе између тих области, али у томе и јесте изазов коме власт мора да одговори. Формирање саветодавног тела за координацију између националних и политичких програма са једне стране и медија и субјеката корисника медија (ствараоца, уредника) са друге стране, намеће се као једино могуће и корисно решење. Потпуно је логично закључити да су интереси једног друштва за све његове чиниоце једнаки. Стога ово не би требало тумачити као покушај цензуре или ограничавања слобода, већ једноставно као покушај и намеру да се отворе квалитетнији путеви развоја. Функција саветодавног тела би била да кроз облигаторни однос власника и уредника медија пре свега, омогући уметницима свих усмерења пут до јавности кроз медије, да уклони блокаду који је претходни режим поставио на све што није служило очувању поретка, да негативне садржаје потпуно уклони, а да оне са граничним вредностима сведе на одговарајућу меру. Томе би допринело што чешће присуство врхунских страних извођача на нашим медијима и концертној сцени. У јакој конкуреницји, многи садржаји домаће сцене би се потпуно угасили и прочистили. Пракса контроле садржаја у поп култури је уобичајена. На жалост не увек са добрим резултатима, у свим земљама света. Ову област свакако треба препустити њеним актерима и конзументима, али треба омогућити постојање широке палете садржаја. Једино тако, може се формирати укус без диктата. Треба задржати отворене погледе на свет и опрезно лимитирати оно што је деструктивно. Када заживи реформа у области музичке индустрије, са променом начина производње и представљања, квалитетни садржаји ће се и сами наметати, а тржишни приступ пословања направиће спонтану селекцију. Локална музичка сцена, онаква какву су својим избором створили представници претходног режима, веома је ружан репрезент наше културе у свету. Чести покушаји власти западних земаља као што су затварања имигрантских локала, одређивања високе стопе пореза, и честим контролама, шаљу јасну поруку да оне не пристају на увозни примитвизам. Порука довољно гласна, да би је морали чути и са њом се позабавити. Обзиром да постоји читава армија извођача и пратећих елемената, репрезената ове врсте забаве, њено потпуно гашење не би било изводљиво решење у првој фази, али је неопходна инстант селекција и преусмеравање већ постојећих садржаја. Саветодавно-контролно тело – комисија, било би формирано на иницијативу комисије за реформу. Чланови тог тела били би истакнути ствараоци из области музичке и других уметности, културолози, социолози и саветодавна правна лица. Улога саветодавне комисије – тела, била би успостављање координације између власника и уредника медија, дискографских кућа и њихове програмске политике, и националне културне политике и приоритетних планова развоја те области. Тако би се избегло удаљавање програмских концепата приватних медија и дискографских кућа од националних циљева и потреба програма у култури. Комисија не би деловала путем цензуре или забране одређених садржаја, већ путем препорука и подржавања оних садржаја који су у интересу развоја културе. Постигнути договори били би обавезујући за власнике и уреднике медија. Комисија би доносила суд о квалитету спровођења договора, а кршење договора би се санкционисало: Медији и дискографске куће који би неадекватним садржајима реметили циљеве културног развоја сносили би одговорност и били би предмет опорезивања у највишој категорији.Средства која би се прикупила од једине, осим филма, профитабилне уметности, користила би се за формирање фондова за развој алтернативне и експерименталне музике других уметности У пракси, продукти као сто су музички носачи звука, видео снимци, литерарна дела, која би била процењена неадекватним, носили би етикету упозорења.На пример, етикета Експлицитна лирика, која се налази на продуктима такве садржине у У.С.А., означава да се он мора продавати по висој цени.Тако би се избегао класични облик цензуре, уз уклањање продуката са тржишта, али би се, последично смањио и интерес произвођача оваквих садржаја,тј. дискографских кућа и медија, посредника у њиховом пласирању. Они садржаји, који би, по критеријуму консензуса нормалности, прелазили границу прихватљивости, морали би се уклањати са тржишта.Формирањем јавног мњења, подизањем друштвене свести, кроз оснивање потрошачких асоцијација, организација за заштиту права заинтересованих групација становништва, које ће сопственим захтевима и деловањем штитити своје интересе, интервенција државе, постаће непротребна. Чланови саветодавне комисије били би бирани на ограничени временски период и били би смењиви. Тиме би се избегла могућност корупције и других манипулација. 3. Формирање арбитрарних судова Деловање арбитрарних судова, било би у функцији сто бржег решавања нагомиланих легалних проблема у музичкој индустрији. Чести спорови и недостатак стручног кадра у овој области, успоравају и ремете функционисање ове делатности. Заостали легални проблеми, наслеђени од претходног режима, као и тек отворена питања легалности функционисања свих арбитара музичке индустрије тог времена, захтевају посебну пажњу и адекватан вид решења. Постојање арбитрарних судова у привреди бизнису је уобичајена пракса у развијеним земљама света. Пример Америке, која има високо развијену индустрију забаве, потврђује потребу постојања овог дела правосуђа. У У.С.А., Ца, 80% свих судских спорова, води се у области шоу бизниса, музике и филма. Оснивање арбитрарног суда за ову област у Југославији захтевало би доношење амандмана на постојеће законе. Надлежност арбитрарног суда била би аутоматски успостављена за сва питања везана за ову проблематику: пиратерија, проблеми ауторских и извођачких права, имовински спорови и остало. Овим судом би председавао изабрани судија од стране свих учесника, арбитара у овој области. У процес арбитрирања било би укључено арбитрарно веће, које би чинили заинтересоване партије, на нивоу чланова асоцијација дискографских кућа, струковних организација и појединаца, независних чиниоца. Судије и судска већа, бирали би се на одређен временски период и били би смењиви. Ефикасност рада овог суда треба поспешити доношењем нових процесних закона, који би омогућили убрзано доношење пресуда и периода извршења. Као што је пракса у другим земљама света ти рокови би били од пар дана до пар месеци. Да ли би овај суд био трајно законодавно тело припојено судској пракси, одлучиће потребе саме области музичке индустрије и овог дела културе. 4. Формирање кадра и едукација правних заступника Ентертаинмент лаw – закони из области забаве, у земљама са развијеном индустријом забаве, веома су добро регулисани и представљају значајну и обимну област законодавства. Наше тржиште као и његова проблематика су свакако мање обимни, али потреба за њиховим постојањем, није. Чудно је да у Југославији још нема ни једног адвоката специјализованог за ову област. Пример: Аутор је недавно потписао први ендорсмент уговор са светском корпорацијом Yамаха, икада склопљен у нашој земљи. Приликом формирања и потписивања уговора, ниједан од адвоката којима се обратила, није имао искуства, ни знања која би применио. Зато постоји потреба за обезбеђивањем неопходног специјализованог кадра. У ту сврху организовала би се едукација заинтересованих стручњака, путем школа, семинара, курсева и проучавањем праксе других земаља које успешно регулишу ову проблематику. Повезивањем са телима и организацијама које у Европи (Савет Европе, ИФПИ, И сл.) и У.С.А. (Говернмент програмс, РИА, АСЦАП, и сл.) нуде едукативне програме, омогуцило би се квалитетно и нискобудзетно финансирање. 5. Доношење закона о монополу у области медија и музичке индустрије Бројним незаконитим радњама, поједине медијске куће стекле су монопол над медијским простором Југославије. Покушавајући да имитирају медијске магнате Руперт-а Мурдоцк-а и Тед Турнер-а, без икаквих моралних и пословних обзира, локалну културу, претворили су у сеоску забаву, прилагођену њиховим потребама и укусу. У нормалним друштвима, где је омогућено постојање конкурентских медија њихове империје би брзо нестале; али, у уређењима »мафијашког комунизма«, надметања нема, те су сви поданици државе, жртве једноумља, пласираног путем медија. Медијске куће, као пара-државна тела искључиво у функцији система имају неограничену моћ. Као компаније у приватном власништву, оне не подлежу уређивачкој политици и диктату, што их идеално позиционира и омогућава да не кршећи закон, спроводе циљеве политичких групација којима припадају. Међутим, због свог домета, ове ТВ и радио куће, не могу бити третиране као локалне станице, са локалном уређивачком политиком. Као и у осталим земљама света, где постоје приватни медијски концерни, мора постојати координација између националних и приватних интереса. Држава има право да у складу са новим уређењем захтева и промену уређивачке политике ових кућа. Осим саветоданог и консултативног начина, регулисања њиховог рада, неопходно је утврдити законска ограничења њиховог пословања, ревизијом и увођењем нових правила, важећих у свету.Оне телевизијске и медијске куце које не могу стварати сопствени програм, односно место и време на својој мрежи изнајмљују приватним заинтересованим партијама, по светским стандардима не могу имати неограницену трансмисију , а фреквентни опсег им се смањује сходно могућностима аутономне производње програма.Овакве куће се сврставају у тзв. Публиц Аццесс телевизије, ограниченог домета. Слично правило треба применити И у Југославији. Приватне компаније које некоректним, неетичним пословањем, угрожавају конкурентске фирме, проширују своје деловање на рачун других, третира закон о монополу. Ниједна компанија у било којој области не може да поседује апсолутну превласт над тржиштем. То се односи и на област медијске индустрије. Предуслов здравог развоја, јесте једнака стартна позиција за све. Зато је доношење закона о монополу у области медија неопходно. Постоје бројни видови спречавања доминације појединачних компанија над тржиштем: Процентуално ограничавање, високе стопе пореза и слично, што се може прихватити из праксе других земаља, које су ову проблематику решиле. 6. Примена и доношење закона о конфликту интереса, конкуренције и доношење закона о унакрсном улагању У Југославији постоје, у оквиру музичке индустрије, компаније које представљају локални облик корпорација. Оне су своје вишенаменске делатности развиле до нивоа независних компанија које интегрално функционишу. Корпоративни закони имају одређене специфичности које на наше компаније овог обима треба применити. Једна од њих је и закон о конфликту интереса: У оквиру корпорације, компаније не могу једна другу узајамно рекламирати и медијски представљати. Ово се односи на компаније, интегралне делове корпорације, чије су делатности различите. Закон о конфликту интереса спречава све злоупотребе, које се противе савесном пословању. У Привредном праву, у Закону о предузецима, тј. Закону о основама својинско-правних односа (Приредба Мр. Драгољуба Стоиљковица, Графопрес, Нис, 1996.године), постоји “Клаузула о конкуренцији” (став 16.6, цлан 92.), као и “Сукоб интереса у водјењу послова (клаузула о конфликтности интереса)”, (став 16.7, цлан 93.). Овако гласи клаузула о конкуренцији: • Цлан ортацког друства, комплементар командитног друства, цлан друства са ограниценом одговорносцу и цлан управе, надзорног одбора и изврсног одбора директора друства с ограниценом одговорносцу, акционарског друства и друственог и јавног предузеца не могу имато то својство, нити бити запослени, односно прокуристи у било ком другом предузецу, односно другом правном лицу исте или сродне делатности или делатности која би могла бити конкурентна, нити могу бити предузетници који обављају такву делатност. Закон о конфликту интереса је преузет из модерног англосаксонског, у ствари корпоративног права, и ово је његова сазета дефиниција: • “Конфликт интереса, настаје у ситуацији у којој лице, било да је то правно, пословно лице или дрзавни слузбеник, има надмецуце професионалне или лицне обавезе, или лицне и финансијске интересе који би отезали исправно обављање његових дузности. Конфликт интереса представља било коју ситуацију у којој индивидуа користи своју позицију за постизање лицне или финансијске добити.” Закон о конфликту интереса је веома комплексан и има бројне варијације, на пример: • Конфликт приљезности и улозеног напора: Активности које лице обавља ван институције која га запосљава, полседицно могу узроковати смањење улозеног времена и напора у задатке које лице добија од послодавца. Неке од институција или компанија усвојоле су правило да упосленик не мозе обављати било коју активност изван уговорних обавеза, која захтева ангазман дузи од једног радног дана месецно. • Конфликт савести: Овакав конфликт мозе настати када лицна убедјења појединца, као сто су религиозна, етицка или морална, утицу на његовоњено доносење одлуке и просудјивање. Проблем је, сто не постоје опсте усвојене процедуре којима се овај конфликт ресава. • Непотизам: Овај закон је дозивео промену ( у Америцком законодавству). Наиме, по антинепотистицким правилима, запосљавање две особе у сродству ( на пример муза и зене) у истој пословној јединици, није било дозвољено. Правило је адаптирано И сада казе да такве особе само не могу партиципирати у било ком процесу доносења одлуке којом се утице на ону другу. О овом делу закона, постоје бројне расправе и дилеме. • Компанијски или академски конфликт интереса: Овај конфликт настаје када лице користи име или ресурсе компаније, организације или институције у којој је запослен, за стицање лицне добити. • Научни конфликт интереса: Овим правилом, регулисе се уцесце лица у ревизорским процесима или телима која одлуцују о алоцирању ресурса. Морају се испитати, лицна историја и потенцијалне везе са субјектима, актерима процеса. Када се детектује услов за постојање конфликта интереса, таква лица се разресавају уцесца у поменутим телима. Како се овај закон мозе рефлектовати и апликовати у пракси музицке индустрије? Ако телевизијска куца уједно поседује и дискографску куцу, конфликтно је рекламирати сопствени производ, посто би се тиме произвела нелегална финансијска, као и лицна-компанијска добит. Власник ТВ медија музицког програмског уредјења, нити његов сродник, по вазецим законима, не могу бити власници дискографске куце коју пропагирају преко свог медија. Пример: ТВ компанија ЦБС, поред осталог, поседује и дискографску кућу; ЦБС, међутим не може да своју дискографску куцу рекламира И да на свом програму емитује искључиво музику својих извођача, већ то чини пропорционално са осталима. Такође треба правно регулисати проблематику унакрсног улагања капитала, која претходи закону о конфликту интереса. 7. Маркетинг и адвертајзинг регулативе Увести забрану рекламирања музичких производа: ЦД-а, касета, видео записа и осталог, путем плаћене рекламе у маркетиншком простору ТВ и радио станица. Овакав облик рекламе је измишљотина ЈУ-монополиста. Не постоји нигде у свету, тј. строго је забрањен, јер омогућава нелојалну конкуренцију, противну критеријумима бизниса у поп уметности. Овај вид плаћене рекламе, ставља у повлашћен положај уметнике иза којих стоје богате компаније, које опет себи на овај начин прибављају предност. То не онемогућава само нове и уметнике који немају финансијску моћ да продру до јавности, већ у подређен полозај ставља све дискографске куће, које не поседују властите медије. Осим тога, цене рекламног простора за музичке рекламе су једнаке ценама за индустријске рекламе, што ни једна дискографска кућа у Југославији не може да поднесе. Уметници, у осталим земљама света, пут до публике проналазе путем видео клипова, ТВ и радио интервјуа, концерата и турнеја. Куповином албума и посетом на концертима, публика пресуђује ко опстаје. Пример пословања југословенских приватних и државних медија је преседан и грубо кршење правила бизниса, као и угрожавање личне слободе и права на избор. Правила бизниса ЈУ-медија су била усмерена на апсолутну дисквалификацију свих који не припадају изабраном клану, иза кога је увек била политичка позадина. Кроз деполитизацију, увођене и поштовање закона као предуслова опстанка на тржишту, створиће се простор за уметнике и пословне људе којима је приступ у свет музичког бизниса до сада био онемогућен. Музика, као и остале уметности, не може да комуницира са конзументима без посредовања од стране пропратних елемената бизниса. Пут до слушаоца зависи од начина на који је пласирана. Тако, директно зависи од маркетинга, адвертајзинга, дискографских и медијских кућа. У овом моменту савремене цивилизације, сведоци смо злоупотребе музике и других уметности, која се одвија кроз комерцијализацију и селекцију садржаја са највећим профитним потенцијалом. Да би се заштитили од негативних трендова, правила у музичком свету се мењају и прилагођавају новонасталом стању, али се увек враћају на основе фер такмичења за које морају да постоје законски услови. Њих у овом тренутку морамо да створимо и у Југославији. 8. Оснивање музичке уније Пракса у развијеним земљама света, је постојање једне уније, једног удружења, које има улогу заштите и остваривања права уметника чланова. Југословенска пракса, створила је бројна удружења, фантомски синдикат, који не обављају ту функцију, и чија сврха је потпуно нејасна. Стога је неопходно стварање музичке уније која ће статут и функције прилагодити садашњем времену и потребама проистеклим из стања на ЈУ-сцени. Унија би окупљала уметнике савремених усмерења, који до сада нису имали организацију која би их штитила, а то су уметници из области рок музике и њених деривата (техно, реп, експериментална, амбијентална итд.), као и све уметнике озбиљне, народне и других враста музике. Најбољи пример ефикасне и делотворне организације тог типа је »Мусицианс унион« оф Греат Бритаин, која би поред осталих специфичности ЈУ-сцене које се морају поштовати, могла да послужи као модел најбољег решења овог типа организације. 9. Оснивање синдиката Да би се избегло принудно затварање музичких удружења при формирању једне музичке уније, (постојање једне уније је пракса у осталим земљама света), постојећа удружења треба припојити генералној инстанци – Музицкој Унији. Музичке уметнике треба организовати у синдикат на републичком и савезном нивоу. За разлику од досадашњих савезних удружења, синдикат би био функционална организација, која би по својој намени, штитила, помагала своје чланове, постављала правила и услове за рад и представља интересе уметника пред дрзавом. Бројна удружења музичара, ће неминовно, временом почети да се уједињују, око заједничких потреба и циљева. Већина садашњих удружења паразитира, због застарелог начина рада, наслеђеног из комунистичког периода, још из предпоследњег (Титовог) режима. Њихови статути и програми су застарели, јер су створени у времену када није било приватног бизниса, ни трзишног надметања. Једини начин да ове организације преживе у новом времену био би, промена програма, или преквалификација у друге области бизниса, као што је менаџмент. Музичка удружења су најчешће имала искључиво једну функцију: да омогуће уметницима остваривање права на радни стаж и пензију. Она су била само посредници између државе и уметника, али никаквим другим ангажовањем нису омогућавале уметницима да те обавезе и остваре. Без статута који би захтевао поштовање пословне етичности и заштите уметника на раду, ова удружења немају никакву сврху. Могућност остваривања радног стажа, уметницима пружа закон, али високе износе месечних рата, ретко који музичар, у данашње време може да поднесе. Оне су за многе недостижне, између осталог и због неконтролисане хиперпродукције аматера од стране непрофесионалних медијских кућа бившег режима. Под најездом кич »културе«, простор за рад истинских талената, потпуно је сужен. Решења својих егзистенцијалних питања, они често траже ван својих професионалних опредељења. Ова перфидна тактика неправедне селекције, спроведене од стране бивших државних, и пара државних владајућих медија, најмање је приметан начин уклањања мислећих људи. Нова правила и закони морају да омогуће заштиту ових уметника и пруже основу за професионално бављење музиком. У протеклом периоду, бројни музичари су одустали и нестали са музичке сцене. Читаве генерације су заувек изгубљене, а трагови започете традиције у савременој култури овог века, поново обрисани. Најпогубније утицаје трагичних догађања на нашој сцени, трпеће долазеће генерације. Постојеће се, углавном нису адекватно супроставиле систему, појединцима и њиховом лошем владању нашом културом. Егзистенцијалне околности, навеле су многе уметнике са недовољно јаким моралним убеђењима, да почине злогласне компромисе. Тешко је прихватити да талентовани ствараоци под псеудонимом учествују у стварању сцене која је управо препрека њиховом сопственом успеху. Неки са мање предрасуда, то чине јавно,изнајмљујући свој таленат личној пропасти, и пропасти свих оних који су одлучно одбили компромис. Наша култура тако вртоглаво детериорира, а штета се мултиплицира кроз долазеће генерације. Једна од карика у ланцу пропадања, су свакако поменута удружења и њихово не испуњавање сврхе због које су под тим именом подведена. Поједина удружења музичара су до сада служила приватном богаћењу запослених. Поред привилегија у медијима, лаким долазењем до спонзора, концертним гостовањима појединаца (у овим удружењима, као и у ТВ кућама, државним дискографским кућама, седели су резимски људи), ова удружења су се бавила и ситним илегалним радњама. Пример: Физички радници, који нису имали могућност регулисања стажа путем редовног радног односа, добијали су чланске књижице музичких удружења, за извесне суме новца. Сада на железничкој станици имамо пуно «уметника« који утоварају угаљ. Њихов статус и проблеме свакако треба регулисати, али не овим путем. Нова правила које треба да спроведе синдикат су, између осталог и заштита музичара на радном месту. Радно време, прецизно одређивање трајања делова наступа у нпр. комерцијалним објектима, треба регулисати законским путем. Пример: У.С.А. стандард дозвољава ангажовање музичара за наступе у комерцијалним објектима у трајању до пет сати, са сетовима не дужим од 45 минута, и прецизно одређеним паузама. Проблем хонорисања јавних и ТВ наступа, такође мора да буде решен правилима пословања која ће наметнути закони синдиката. Накнада за рад је легитимно право, оствариво свуда у свету. Ова пракса се у Југославији није поштовала у последњих 10 година. Супротно томе, музичари су редовно уцењивани, а ТВ наступи су им наплаћивани у огромним сумама новца, које су достизале и више хиљада марака. Синдикат мора да забрани коришћење музичара у рекламне сврхе у емисијама и другим наступима комерцијалне природе, без накнаде. Чест начин произвођења тих емисија је путем спонзора, који покривају продукционе трошкове и хонораре ТВ упоследника. Музичари, гости у овим емисијама, бивају искоришћени као »спокесперсонс« рекламираних производа. Чињеница да су овакви ангажмани високо хонорисани у земљама развијеног света, власницима наших фирми, добро је позната, али ту чињеницу игноришу. Пример: Не може се догодити да нпр. Мицк Јаггер гостује у талк схоw-у док водитељ чита пропагандну поруку, док флаше Цоца-Цоле стоје испред њега, а да при том са Цоца Цолом нема ексклузивни уговор вредан милионе долара. Наши музичари као награду за позајмљивање своје репутације, добијају по чашу чувеног напитка. Пример: По речима познатог аутора и водитеља, некада најгледаније емисије на ТВ »Пинк«, ова медијска кућа је на име спонзорских уговора инкасирала износ од 10 000 марака по емсиији. Од тог износа, по речима овог водитеља, 10% припадало је њему, а остатак ТВ кући и њеном власнику. Извођачи би, без накнаде, као рекламни панои седели у студију, док би се рекламне поруке смењивале, и све то чинили зарад, како то власници и уредници ових медија воле да објасне, сопствене рекламе. Не треба помињати да гледаност емисије телевизијске станице, зависи од популарности уметника коју су стекли радом, а које ови медији свесно експлоатишу. Мање афирмисани извођачи су у обавези да плаћају више хиљада марака за само учешће у емисијама тог типа. Постоји чак и могућност, да поједини гости у публици плате, да их камера и режисер приказу, или да их водитељ поздрави именом. Да би се робовска експлоатација музичара зауставила, неопходна су правила јаке струковне организације, као што је синдикат, која би уметнике, без опасности од освете моћника, штитила. До сада, није било организације која би овакву праксу покренула, а музичари су остали стална мета уцена, једнако из комерцијалних и политичких разлога (када се њихова популарност користи за пропагирање политичких програма, и идеологије). Синдикат би могао да иницира отварање фондова за некомерцијалне, и мање комерцијалне уметнике, у сврху подстицања експерименталног и авангардног стварања, на коме почива културни напредак. У склопу свеукупне реформе музичке индустрије, синдикат је неопходна спона између уметника, закона и правилног пословања. 10. Проблематика пиратерије Предуслов за улазак у економску интеграцију са Европом и светом је пре свега поштовање и усаглашавање домаћих закона и процеса рада, са светским. Проблем кршења ауторских права веома је значајан за легалне државе. Пиратерија у области музичке индустрије и осталим областима у нашој земљи, проблем је, који до сада није решаван чак ни кроз назнаке. Осим недовољно организованих покушаја формирања асоцијација дискографских кућа са планом да пиратерији стану на пут, није било никаквих организованих акција. Дискографске куће (по речима Ненада Чајића, партнера Дискограф-ске куће »Хи-фи ценар«, ЈУ-дискографи су спремни да дрзави уступе извесна новчана средства, којима би се отпочело решавање овог проблема. Осим страних компанија и извођача, домаћих дискографских кућа, и ЈУ-аутори и извођачи су значајно оштећени. Издање ЦД-а популарнијег извођачааутора, у року од 24 сата доживеће пиратско издање у свим градовима ЈУ. Начин да се овоме стане на пут не постоји, осим координисане акције државе. Пример: Проблем пиратерије ових дана успешно решава Македонија. На челу пројекта и спровођења плана је Кокан Димушевски (из групе »Леб и сол«), који тврди да се акција »пиратске полиције« успешно одвија. Проблем су већ давно решили Словенци, а потом и Хрвати. НР Кина, имала је дуг процес преговора са У.С.А. због огромних губитака које је Америка, сходно величини и броју становника Кине, имала због пиратерије. Тај проблем је дузе времена био средство политичких игара, док на крају Кина није спровела јавно затварање фабрика и уништавање пиратских издања тешком војном механизацијом. Готово 90% музичких производа на нашем тржишту је пиратског порекла. Овај податак најбоље говори о разлозима парализе у функициконисању дискографских кућа и целокупне музичке индустрије. Потребно је, у најкраћем року, организовати затварање нелегалних производних капацитета; забранити и конфисковати пиратерисане производе у малопродаји. У координацији са органима јавног реда ова акција би се могла у кратком периоду – до месец дана – спровести. Комисија или координативно тело за реформу музицке индустрије, требало би да инисцира оснивање тела за борбу против пиратерије. Задатак овог тела би, поред сарадње са изврсним органима, био и статистицка анализа постојецег стања и израда детаљне студије-елабората о висегодисњим методама ресавања проблема пиратерије на територији Ју. Међутим, само решавање проблематике пиратерије, не би довело до побољшања укупног стања у музичкој индустрији, пошто су све области повезане и једна другу условљавају, те је потребно све области синхроно ресавати. 11. Проблематика ауторских и извођачких права Прве одлуке морају да се односе на питање легитимитета недавно укинуте организације »Савеза композитора Југославије« – СОКОЈ, и ново формиране агенције при РТС-у. СОКОЈ је била вишедеценијски призната организација у свету, са легитимним статусом потврђеним од стране удружења светских агенција. Поред тога, потребно је обновити рад агенције за заштиту тзв. малих ауторских права или извођачких права. Распадом бивше Југославије, многи колективи, па и СОКОЈ остали су са истим волуменом радне снаге, која сада превазилази потребе смањеног тржишта и продукције. Решење вишка радне снаге, која примајући плате које не зарађује, оправдано изазива протесте аутора – од чијег рада постоји – може се потразити у преквалификацији. Пропорционално потребама тржишта, известан број радника, треба упослити као инспекторе на терену. Контрола у све бројнијим ТВ и радио станицама, кафићима, џубоксовима, при концертним и осталим извођачким активностима, и свим јавним местима које користе уметниково дело, обавеза је ових агенција. Дужност поменутих субјеката је да документују јавно извођење дела, и плате агенцији накнаду за њихово коришћење. Иако закон налазе испуњавање ових обавеза, у последњих 10 година, он није поштован. Добро су познати дуготрајни судски спорови између РТС-а и СОКОЈ-а. Рад теренских инспектора треба употпунити координацијом са органима јавног реда, без чега би покушај имплементације, као и до сада, остао без резултата. Стране медијске куће, дискографске куће, уметници, већ годинама не примају накнаде за извођење својих дела у Југославији. Иако су привремено одустали од потразивања, наше обавезе према њима се гомилају и мораће да буду испуњене. Зато је неопходно хитно предузети мере за решавање ових проблема, ревидирати закон о ауторском праву И преформулисати део који се односи на стране ауторе, којима се по садашњим законима, онемогуцује остваривање права на територији Југославије. 12. Дискографске куће Поред поменутих проблема са пиратеријом и монополом великих медијских кућа, дискографске куће у Југославији не функционишу у складу са стандардима и нормама у светској индустрији. Тежак продор на тржиште, се рефлектује на њихов однос према извођачима. Уместо да улазу новац у своје продукте, оне, у највећем броју случајева, Извођачима наплаћују издавање албума. Музичари сами, или путем спонзора финансирају снимања албума и рекламне спотове. Сами организују турнеје, без помоћи дискографских кућа које имају користи од сваког вида пропаганде, коју им музичари бесплатно обезбеђују. Дискографске куће често немају ни уговоре са извођачима и не воде никакву евиденцију о добити путем продаје. Такође већ дуже времена не исплаћују ауторске хонораре надлежним агенцијама. Дискографске куће са друге стране не уживају пореске повластице које се нпр. у случају литерарних издања добијају. Лиценце за страна издања не могу да плате, тако да су упућени на домаће извођаче којима често не прузају ни најосновније услуге. Неопходно је подржати иницијативу формирања асоцијације дискограф-ских кућа, у оквиру које би се проблематика решавала. Саме дискографске куће, показују жељу и намеру за оваквим организовањем и спремне су да уложе средства у сврху реализације планова за побољшање пословања. Несумњиво је, да ће решавање проблема пиратерије, медијског монопола и маркетинг и адвертајзхинг регулатива, побољшати положај и функционисање дискографских кућа, али се проблеми самих ствараоца, због којих оне и постоје, неће аутоматски решити, као што то не би представљало гаранцију да ће се поштовати закони о ауторским правима. Намеће се увек исти закључак: да би целокупна индустрија функционисала усаглашено, потребна је свеукупна реформа и координација њеног спровођења. Без музичких унија, синдиката, ентертаинмент адвоката, менаџерских агенција, музичари неће бити заштићени. Без закона о монополу, мање медијске куће неће имати никакве шансе. Без правила бизниса који ће дискографске куће навести да у уметнике улажу, уместо да од њих убирају новац унапред, простор ће остати отворен за оне чији квалитет није таленат, већ сналажљивост, или нешто горе. Поред описа делатности приликом регистровања фирми које издају звучна дела, потребно је потпуније уобличити и законом регулисати обавезе које дискографске куће имају, у односу и на ствараоце, и на тржиште. Затим, осим у земљама комунистичких режима, државне дискографске куће више не постоје. Њихово постојање у предходним југословенским резимима, слузило је као још једна полуга аутократије. У новом уређењу, више нема потребе за државном дискографијом. Званично, »ПГП РТС«, једина је државна дискографска кућа, која упркос пословању без профита, који би оправдао њену високу позицију и велики медијски утицај, и даље постоји. Дискографске куће као што су »Цитy Рецордс«, »Кошава«, »Метрополис«, и сличне, нису званично државне куће. Оне су само створене од стране јаких позиционих партија и њихових челника, миљеника, рођака, сада бившег режима. Уређивачка политика ових кућа, слузи интересима и циљевима њихових партија, које су ове медије и користиле као лично добро, тј. средство пропаганде своје »идеологије«. На опште изненађење, то и даље настављају да чине. Као »приватне« дискографске куће, које су употпуњене ТВ и радио станицама, оне имају легално право да по сопственом укусу уређују програм и издања. Пропагирајући ЈУ-конформистички, хедонистички или пре испразни поглед на свет, оне су образовале нове генерације у таквом духу, стварајући илузију о неком »фирмираном« свету (ово је израз који најчешће користе и смисао за који дишу). Измишљени свет богатства, површности, кич естетике, погрешних ролл-модела, девојака и зена посрнулог морала, криминалаца који воле да певају или воле да им девојке певају, текстови који се могу опростити само уз изузетан напор доброг хришћанина, музика чије порекло нико не може утврдити, све то уз оправдање да повлађују укусу народа, стајаће и даље на путу напретка, због кога смо власт и уређење мењали. Осамостаљивање музичке продукције у Југославији, тешко је решив проблем. Поменуто тржисте и продукција неукуса, добијају финансијску помоц из дијаспоре, сто чини основу Ју сцене.Куповином турбо издања и његовог деривата, денса, организовањем наступа у клубовима са Ју власницима, дијаспора има пресудну улогу у одрзању ове сцене. Цена патриотизма насих исељеника, нехотицно проузрокује културни суноврат.Треба напоменути, да велики број извођача ове музике, готово никада не наступа на територији Југославије.Наравно из финансијских разлога- цена њиховог наступа, превелика је, за локално сиромаштво. Други проблем је појава музичке продукције, финансиране из других иностраних извора, сто такође стоји на путу независним, аутохтоним ствараоцима И дискографима. Олакшице И потпору треба управо прузити оним актерима музичке сцене, који делују без покровитељства страних фактора. Закони у дискографији и осталим делатностима у оквиру индустрије забаве, једини могу да прекину ово пропадање. Доказивост менталног силеџијства је најтежа, зато је пут завођења реда легалним путем, кроз предложене реформе једини делотворан. 13. Менаџерске агенције Менаџерске агенције су у свету приватна власништва. У Југославији постоје државне и приватне концертне агенције, које имају улогу тзв. тоур-менаџмента – менаџмента за организацију турнеја. ЈУ агенције је могуће, по њиховој жељи и иницијативи, трансформисати у артист-менаџменте. За тако нешто, као и за оснивање приватних менаџмент фирми, потребно је оформити општеважећи модел, по угледу на оне који су у свету најфункционалнији. Менаџерске агенције, које су прва инстанца у контакту уметника са спољним светом, заступају уметникове интересе. Музичар се тако штити од лоших уговора, личних конфликата и уцена, иначе свеприсутних у овом свету. У организацији музичког посла, хијерархија изгледа овако: уметник – менаџмент – ентертаинмент адвокат – дискографска кућа – ПР агенција – маркетинг агенција – тоур менаџент-независни контакти. На врху хијерархије је уметник, за кога је и око кога је цела структура створена. Једино тако заштићен, он може да слободно ствара и производи најбоља дела. Овај светски стандард у области музичке индустрије, тренутно није могуће достићи. Пре свега, неопходна је генерална реорганизација, едукација и нови прописи. Осим дискографских кућа, ниједан од поменутих ентитета не постоји у Југославији. Стога би прву менаџерску агенцију морала основати држава, да би је касније приватизовала, продајом на слободном тржишту. 14. Паблишинг-издавачке компаније Компаније које се баве издаваштвом тј. заштитом издавачких права у области музике, у Југославији, не постоје. Оне су у свету приватно власништво. По принципима рада сличних компанија у свету, за будуће стручњаке из ове области треба организовати едукацију, путем курсева, семинара и размене искустава са сличним компанијама. Да би ова област правилно функционисала, за потребе нашег тржишта, треба донети нове законе и допуне на већ постојеће, у овој области. 15. Анализа података других организација које се баве установљавањем чињеничког стања о пореклу имовине власника приватних медија, испитивањем исправности, ваљаности дозвола за коришћење фреквенција, као и акције формиране комисије у том правцу Акција организације »Народни отпор«, има за циљ анализу и прибављање података и доказа о кршењу закона појединаца, власника приватних медија. Ову акцију мора подржати државно законско тело, попут предложене комисије, која би дала легитимитет процесу истраге и омогућила даљи легални процес. У раду ове комисије учествовали би стручни кадрови из области судства и извршног права. ЗАКЉУЧАК Да би се област музичке индустрије трансформисала у легитимну, организовану и пословно оријентисану производну грану, неопходно је применити свеобухватну реформу. Досадашњи начин функиционисања ове области, проузроковао је штету не само економији, већ и нашем културном бићу и нашој репутацији у свету. Проналазећи празан простор између постојећих, застарелих закона, профитери бившег режима, угрозили су и нарушили основе на којима почива свако здраво друштво. Пореметили су вредносне системе, поткопали морални и духовни темељ нашег народа, чија се величина током историје управо у тим особинама огледала. Иако су вође претходних режима сматрале да су наши амбасадори једино спортисти и уметници других области, значајније ефекте можемо постићи у изградњи светског угледа, представљањем талентованих репрезената распрострањене поп културе. Државе Запада, поред тога, ову област одавно сматрају интегралним делом својих култура и поп уметнике подржавају програмима и стипендијама за школовање на универзитетима и институтима за савремену музику. Да би ухватиле корак са светом, младе генерације морају да буду информисане о најновијим достигнућима у свету, у свим областима не би ли временом и саме у њима учествовале. Музичка индустрија је, у развијеним земљама света веома профитабилна. Кроз примену пореске политике, наплату ауторских, извођачких и паблишинг права, ова област би приватницима, и држави, и Југославији могла да донесе висок профит. На малом тржишту наше земље, не могу се очекивати резултати које има, на пример Америка, музичка сила број један, где је музичка индустрија друга производна грана, испред филмске индустрије и других делатности; Али, не треба потцењивати популарност коју наши уметници узивају у суседним земљама. Уз поштовање правила бизниса и закона у земљама балканског региона, то не би била занемарљива добит. О огромним средствима која се сливају из ове делатности, говоре и , на жалост, не законито стечена богатства тренутних власника приватних медија и дискографских кућа. Услов за укључивање музичке индустрије у производне гране наше екомоније је ревизија, допуна и доношење нових закона, по угледу на постојеће успешне праксе других земаља. Улагање од стране државе, потребно је само у иницијалној фази реформе. Буџет треба да покрије оснивање и рад комисије и других тела током разраде и спровођења. Ово је повратна инвестиција, јер ће примена реформе кроз наплату пореза и испуњење осталих обавеза омогућити рефундирање средстава. Актери из области музичке индустрије, као што су асоцијације дискографских кућа, спремни су да уложе готова средства за започињање процеса. Колико год се ургентност решавања економске и егзистенцијалне проблематике намеће као примарна, музичка индустрија и друге гране културе, кључне су за процес демократизације. Усклађеност тржишта и примена закона, функционисање медија у складу са интересима народа и државе, суштинска промена садржаја у култури, обезбеђују, и услов су проспертитета и социјалног мира. »Уређени« хаос који је претходни режим изазвао у сврху лакшег владања, управо се најбоље промовише кроз садржаје у средствима јавног информисања и у тако контролисаној култури. Опстајање хаоса, и даље је циљ припадника бившег режима. Пут изласка из ове наметнуте игре је пут закона и његове имплементације. Само равноправна полазна основа за све арбитре, може омогућити »ослобађање« културе. Нова културна политика демократске власти, треба да буде модел функционисања друштва у свим областима и тако постане основ стабилности система. О АУТОРУ Осим афирмације кроз јавни рад, аутор је стекао знања и искуства у музичкој уметности и бизнису кроз вишедеценијски рад и школовање, у иностранству, и у Југославији. Поред практичног рада и стварања у разним областима уметности, аутор је један од зачетника југословенског музичког шоу-бизниса седамдесетих година, у доба строгих забрана утицаја западне културе и економске идеологије. Своја искуства, проширила је школовањем и учешћем у музичкој сцени У.С.А. Поред музичких активности, аутор је стекао искуства у маркетингу и инвестиционом бизнису у Америци, кроз бизнис школе и специјализације у области брокеринга. Као сток брокер, бавила се областима дигиталних телекомуникација, интерактивне мултимедијске индустрије, компјутера и ентертаинмент индустрије-уметности забаве (филм и музика). © Copyright 2005. Александра Слађана Милошевић Програм реформе регистрован је у савезном Заводу за интелектуалну својину, 13. новембра 2000. године. Мање допуне извршене у периоду до 2003. године.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар