четвртак, 27 марта, 2014 у 9:56AM

Поводом 15 година НАТО агресије на нашу земљу, студенти Правног факултета Београдског универзитета организовали су Академију 25. марта 2014. године. Академији је била посвећена свим жртвама, а нарочито палим пилотима-херојима.

Поред председника Напредног клуба, др Чедомира Антића, на Академији су говорили и председник Србије Томислав Николић, епископ липљански Јован, бивши амбасадор СРЈ Владета Јовановић, продекан Правног факултета Владан Петров и други говорници.

Говор председника Антића

—

Господине председниче Републике, Ваше преосвештенство, даме и господо, уважене колегинице и колеге,

Велики француски песник и револуционар  Ламартин рекао је да српску историју не треба писати, већ опевати. Најважнији стих те наше историје има садржану именицу Косово. Тај стих је узвишен, леп, трагичан и бизаран. Косово је наш завет, наш извор и наше уточиште!  Косово, то је Србија!

Спор између Срба и Албанаца није тако стар као завет који носимо из XIV века. Наши преци борили су се 1389.године против Зла.  У тој својој великој бици они су остали поражени, али су историјски, пред вековима они победили… Заувек.

На плодовима те њихове духовне,велике и вечне победе данас постоји српска држава и са поносом можемо да кажемо, ми без помоћи великих сила имамо слободу, имамо свој језик и имамо наду у будућност.

Срби и Арбанаси (данас Албанци) живели су,oд како су се појавили на историјској сцени, једни поред других. Никад заједно. Арбанашка земља, од времена кад се први пут чуло за њих, налази се нешто западно од границе која је Србији међународно призната 1913/14 године.

Тек од XVII века, мноштва исламизованих Арбанаса ушла су на Косово и Метохију, а српски се народ под притиском иселио и отишао да живи на север својих земаља и у Хазбуршке земље. Када је 1912. дошло до ослобођења Косова и Метохије, то су биле етнички мешовите земље. По природи ствари, пошто Арбанаси тада још увек нису имали своју државу, та је земља требало да припадне Србији. Србија је њу ослободила – дала је слободу свом народу али и пружила је слободу другима. Успоставила је грађанске слободе, уставност, и понудила, још тада, Арбанасима аутономију. Нису је хтели.

Нацизам и фашизам су први дали нашу земљу једној марионетској албанској држави. После рата, комунизам јој је пружио аутономију која је током времена постала пара-држава.  Тада је Косово постало етнички чисто и Срби су остали малобројна мањина. Када је Србија умањила аутономију 1989. и 1990. године, Албанцима је као и свим грађанима, било омогућено да изађу на изборе, да преузму своју покрајну – у којој су имали већину – и да Србију на првим изборима претворе у консензуалну државу,  у којој нити један закон не би било могуће донети без њиховог одобрења, нити је без њихове подршке могуће изабати Владу. Они то нису хтели. Одбили су, јер  су желели другу, независну, етнички чисту албанску државу. Неко им је у свету ту државу и обећао.

Није тачно да су права Албанаца била тако флагрантно кршена да је све то било неминовно… та војна, па чак и дипломатска интервенција. Ако је легитмно право народа да има аутономију по узору уставности Стаљинових ученика – то је друга ствар. Али нити су језик и писмо Албанаца били угрожени, како је био угрожен и још увек је, српски језик и писмо у Хрватској, руски у западној и данас у источној Украјни… Нити су Албанци заиста били гоњени и гинули у масама. То наравно не значи да је режим у Србији био демократски до краја, то не значи да није било кршења права. Али албанске вође, албански народ није хтео да се заједно са својим суседима Србима избори за слободу и демократију. Они су били спремни да живе лоше, они су били спремни да ратују, они су били спремни да убијају, они су били спремни да њихова деца гину,  да би добили државу која је само њихова.

У томе су, нажалост,  имали подршку дела наших савезника из Првог и Другог светског рата.

Рат који је Србији наметнут био је за Србију одбрамбени рат. То је био праведни рат и у том рату ми смо бранили своју земљу, бранили смо легитимна права народа и државе.

Тај рат је био неравноправан. Један савез чије становништво броји 500 милиона људи, напао је једну разорену, санкцијама уништену земљу, подељену нацију, која није преболела комунизам и федерацију која се распала. И зачудо, можда некада, један народ нема ту част да га воде лавови али су лавови били наша војска. И током 2,5 месеца наша отаџбина је брањена, брањена успешно, брањена је добро. О томе сведоче Кошаре, о томе сведочи одбрана Косова и Метохије, мали број војних жртава, о томе сведочи висока спремност народа да настави да се брани.

О томе сведочи и чињеница да Срби у протеклих 25 година нису били јединственији него у то време, када су били нападнути. Нападнути од једних вековних савезника, напуштени од других вековних савезника.

Какав је биланс тог рата? Тачно је то да је наша војска поносно бранила земљу. Тачно је то да је изгубила свега  12 тенкова на КиМ. Тачно је то да је страдало вероватно мање људи него што би страдало да је наша војска и наша одбрана и наш народ нису били тако добри и тако јединствени, али страдало је превише наших људи.

Хиљаду и двоје припадника војске и полиције, 2500 цивила, хиљде рањених.. Сваки грађанин Србије добио је том приликом „поклон“ од Северноатланског пакта у виду 6кг динамита… По особи – било да је тек рођена беба, било да је пред гробом, било да је војник, било да је цивил. Добили смо 36.000 забрањених касатних бомби.  Добили смо 15 тона осиромашеног уранијума, а посебно су га добили они за чију су се слободу наравно борили – косовоски Албанци.

А какве су жртве дошле потом? Дакле, велике силе су, пре свега САД, Британија, Немачка и Француска, дошле наводно да спрече хуманитарну катастрофу. Да ли треба рећи, да није било тиранског режима, у Југославији и Србији, које те велике силе нису подржавале у протеклих 50. година?

Како то да могу да бране демократска права једних, а не свих? Али дошли су у време кад је Србија била слаба, дошли су у време кад је Русија била слаба – када је њена берза 1998. године пропала, када је три пута Јељцин покушавао да наметне председника Владе Руској Федерацији  и  није успевао – дошли су да први пут однесу победу у једном рату за који нису имали подршку међународног права и за који нису имали ослонца у Уговору Северноатланског савеза.

Успели су у оном што су хтели. Успели су  зато што ми нисмо били спремни. Успели су зато што ми нисмо имали прави циљ, али то не значи да наша борба није била праведна, и то не значи да отпор нашег народа и мучеништво хиљада војника и цивила наших нису били велики и остали незаборавни до данас и пред вековима.

Шта се десило касније? Србија је опањкана  да је извршила геноцид. Нема ништа од тог геноцида. Србија је опањкана да је прогонила Албанце. За време док НАТО борави на КиМ (од 1999. године) далеко више Срба на КиМ, који су данас незнатна мањина од неколико процената становништва, је убијено, него што је икада погинуло Албанаца од 1946. до данас.

Говори се о разарању. Да, срушено је 77.000 кућа и станова у власништву Албанаца, али Срби су чинили тек 15% становнишва, а срушено је, спањено и разорено 45.000 њихових кућа и станова. Чак 30% укупних жртава чини српски народ, који једва да је достигао шестину становништва на КиМ.

И, оно што је најболније и најперверзније у овоме свему, ми пораз трпимо и данас. Они који су пошли у рат да би створили базе на Косову, они који су нас напали да би дали Албанцима етнички чисту државу, они су 15 година играли игру па прво наводно нису желели независност, а онда после тога пуну независност Косова, а онда након тога као нису инсистирали да заокружене АВНОЈ-евске границе КиМ. И ево, ми данас и у наредним годинама нећемо имати прилику да завршимо са тим. Да се макар суочимо са горчином  пораза. Тај нам пораз свакога дана поново намећу, као оном осуђенику кога садистички џелати изводе свакога дана на погубљење и онда га да врате у ћелију са објашњењем да ће сутра бити погубљен, а можда ни тада.

И ми такви идемо ка ЕУ, наводно, и чекамо да буде отворено питање АПВојводине. Чекамо да буде отворено питање Рашке области. Чекамо да нашу браћу у Републици Српској удаве шапатом јер то желе! Све то нам намећу они који су презрели сваки принцип кад је реч о Косову и Метохији. Ако су желели да следе међународно или историјско право – КиМ би остали у границама Србије. Ако се залажу за демократско онда би мораи да дозволе демократско разграничење Срба и Албанаца. Овако САД и ЕУ бране тековине комуистичког тоталитаризма.

И ту долазимо до другог момента косовског рата. Наша велика духовна победа на Косову није била само победа над Турцима, који су тек  касније над нашим слабостима извајали победу. То је била победа над нама самима. Не чуди кад владика Раде каже:

 „Наши цари закон погазише,

почеше се крвнички гонити,

један другом вадит’ очи живе,

неверне им слуге постадоше

и царском се крвљу окупаше“

Ти наши племићи, неки су били лавови, неки тешко страдали и на њиховим жртвама, на њиховим гробовима, никнула је српска слобода вековима касније. Било је међу њима међутим и издајника и тирана.

Борислав Пекић је написао како модерна Србија мора ићи пругом чија је једна шина „нација“, а друга „демократија“. Ми треба да кажемо да наша слабост 1999. није била само издаја, као што је била 1389. године (ако је веровати народном песнику), већ смо патили и од друге велике слабости – тираније. Није ни чудо да најлепши стих Марсељезе, коју по традицији пева дечији хор, каже: “Дрхтите издајници и тирани“!

Званична Србија је 1999. године славила завршетак рата, није туговала!? Њена власт тврдила је да је победила. Србија 1999.године није имала двоглавог орла већ је на њеном грбу била петокрака. Химна коју смо данас чули била је потиснута у корист песмице сличне сплитској „Пијесми љета“. Србија 1999.године није имала вођство које је могло да каже оно што је рекао књижевник и опозиционар Јован Скерлећ 1911. године пред Први бакански рат: „Не постоји ни радикалска ни самосталска Влада – већ само српска Влада!“ Србија није имала политичара као некада Пашића, који је у најтежем тренутку Анексионе кризе 1908. дозволио избор свог највећег противника за председника Владе и тако поделио одговорност али и успоставио националну слогу. Не! Србију су тада делили на издајнике и патриоте… Имала је Србија тада своје издајнике наравно, има их данас имного више, али имала је тада и своје тиране и најтеже је у тим приликама било бранити своју земљу. Србија тог времена живела је под туђим именом као независна држава. Њено вођство није знало ни име овом рату… Инспирисани комунистичком епопејом у Шпанском грађанском рату звали су га „агресијом“, прецизни народ говорио је немоћно о „бомбардовању“. „Рат НАТО против српског народа“, а то је прави назив – био је наш Отаџбински рат.

Али та пометеност елите само сведочи о величини наших ратних јунака и мученника.  Управо тако велики Милан Ракић у својој песми косовским јунацима каже како се „заљуљано царство“ сурвало са нашим витезовима и како у време када се „труло царство оружја маша“, свака свевна жртва сместа бива и прави јунак.

Шта рећи у закључку? Да… Ми данас обележавамо велики дан. Био је то дан храбрости, поноса и бесмртне славе. Злочини који су извршени над Србима, наравно не могу оправдати злочине које су починии Срби. Ипак, ништа не може помрачити смисао жртве наших мученика и праведност одбранбеног рата. Да… Ми већ петнаест година имамо владе које покушавају да се помире са онима који су нас бесправно напали, који су извршили злочин над српским народом, који су нам отели земљу, а данас верују да је само за злочине које почине Срби крив целокупан један народ. Ми данас говоримо о будућности. Шта ми данас желимо? Некада су наши владари, па и они које проклиње Његош,  подносили највеће жртве. Добро би било да је жртва наших владара 1999. и данас, „жртва Лазарева“. Добро би то било због будућих генерација. Ако то није могуће, онда она може бити слична „жртви Миличиној“. Дакле, султани су у прошлости понижавали владарске породице, па су пошто би поубијали очеве, узимали њихове ћерке и одвели их у хареме. Данас се то од наших политичара не тражи, али било би добро да понекад за добро народа жртвују сопствену власт, а не продају народна права за места у бирократији Европске уније и НАТО. Некада су владаре убијали и понижавали, данас им на једној страни прете репом злочинаца и опскурношћу ванпарламентарних опозиционара, а на другој им нуде лукративне синекуре у европској дембел-бирократији. Од оних који су некада у рату водили Србију и пораз прогласили за победу, или макар само после тога остали на власти, данас слушамо о патриотама и издајницима, а истовремено управо они говоре да су им немачки политичари „пријатељи“!?

Какви пријатељи? Ми наравно морамо да гледамо своје интересе… Ми не можемо и не треба да будемо излована Северна Кореја. Ипак, ти људи из САД и ЕУ не могу да буду наши пријатељи… Они нису наш свет. Ми можемо да сарађујемо, ако је то у интересу наше државе и Српства можемо да уђемо у чвршће политичке и економске везе и савезе. Ипак, они су наши сарадници, колеге, познаници… Нису наши пријатељи. Наш циљ је независност Србије, права Републике Српске, српског народа у Црној Гори, одбрана Севрног Косова, ниших светиња на КиМ… Наши су пријатељи у региону – Република Српска, Македонија, Грчка… И наравно Руска Федерација…

У овом часу, на петнаесту годишњицу Отаџбинског рата Србије, ми жалимо за нашим жртвама, јунацима и мученицима. Косово за нас није територија, оно је идеја… Верни смо нашим жртвама и достојни смо их ако останемо привржени њиховој вери и одлучности.

Слава нашим јунацима. Бог нека им душу прости…

Живела Србија!

Posted by Напредни клуб
Categories: Актуелно