Председник Караџић

понедељак, 28 марта, 2016 у 12:26PM

Др Радован Караџић, први председник Републике Српске, драконски је осуђен на процесу који нема много везе са суђењем за ратне злочине. Од суда који за смрт 30.000 Срба није осудио нити једног Бошњака или Хрвата. Од судија који су показали пристрасност, неразмевање за истину и бахатост… Осуђен је од установе коју су Сједињене Државе и неколико њихових европских савезника створиле за Србе и Хутуе. Привременог суда коме САД неће да уступе сведока, а камо ли да прихвате његову или било чију јурисдикцију.   

Караџић је осуђен за најтеже злочине, за геноцид, прогон… Таквом пресудом, после процеса на коме се показало да су поједини Србима приписани злочини били инсценирани од стране самих Муслимана/Бошњака како би била изазвана војна агресија НАТО-а на Војску Републике Српске, јасно је доказано да је Хашки трибунал једна политичка установа под контролом сила које су и саме учествовале у грађанском рату у Босни и Херцеговини.

У БиХ су током грађанског рата извршени бројни, тешки злочини. Ипак, већ на самом почетку рата постало је јасно да вођама Муслимана и њиховим заштитницима у САД и ЕУ циљ нису ни мир, ни праведно решење, већ потпуни пораз и обесправљивање српског народа. Изазвали су рат. Пуцњима функционера СДА на Баш-чаршији у сватове, снајперском пуцњавом муслиманских војника по грађанима која се завршила покушајем линча српских вођа у хотелу Холидај Ин, али и чињеницом да су током 1991., дакле пре почетка рата, међу неколико стотина погинулих у БиХ чак 70% чинили Срби и припадници ЈНА. Одбијајући Кутиљеров план уочи рата, Изетбеговић и амерички дипломата Цимерман одлучили су да српски народ ставе пред свршен чин, кршењем устава наметнули су му државу у којој је обесправљен и у којој би, да се није бранио, био прогоњен.

Српски народ је кршењем уставних права, нелегалним референдумом о независност који није ни успео – јер Муслимани и Хрвати нису постигли квалификовану већину за проглашење независности (а ипак су то учинили и за такав чин добили признање САД и савезника) – осуђен на рат. У рату је било злочина на све четири стране (српској, муслиманској, хрватској и муслиманско-аутономашкој). Злочини у Сребреници, Приједору, Фочи и Сарајеву које су починили Срби представљају најтеже злочине тог рата, али и сами Срби били су, углавном сразмерне, жртве других. После више од две деценије треба просудити и о правди која је уследила. Поред Хашке неправде, изостала је чак и симболична правда десетинама хиљада српских жртава овог рата од стране правосуђа Босне и Херцеговине. Српски народ и Република Српска су мета дивље шовинистичке и расистичке мржње коју у правилним размацима подстичу из Вашингтона и Лондона.  Какво суочавање очекују од српског народа када су Хашки експерти одредили да је у Сребреници почињен геноцид док је у НДХ (дакле и Јасеновцу!) почињен тек тешки злочин. Мисле ли да је праведно осудити српског политичара који је стао испред народа у тешком часу за све злочине, наметнути целом народу јарам колективне кривице, док су аболирали све злочине који су почињени над српским народом? Да ли виде шта су учинили Бошњацима политички канонизујући бездушног верског фанатика који је својевремено признао да је за своје циљеве спреман да ступи у рат? Где су стигли стварајући климу у којој активистикиње удружења „Мајке Сребренице“ осуђују расправу о Хашком суду пред Уједињеним нацијама 2013., а касније јавно грле и љубе човека оптуженог да је клао Србе, а једном и ископао очи? Браниле су и бившу портпароку тужилаштва која иако осуђен од истог суда није хтела да плати казну нити је њена држава желела да је испоручи… !? Због седам (7) дана затвора које треба да одслужи ! ! !

Осуђен од оваквог суда Радован Караџић није ни осрамоћен, ни политички погубљен нити историјски прецртан. Имао сам много замерки и резерви на Караџићев и политику док је био председник Републике Српске. Данас, он међутим више није бивши шеф државе нити одбегли оптужени, а није ни осуђени ратни злочинац. Данас је Караџић политички затвореник, жртва имеријалне себичности Сједињених Држава и Британије. Државâ којима се никада неће светити српски народ, у добру и у злу жељан да буде део њихове континенталне породице – а оне га неће. Светиће им се управо политички унуци Алије Изетбеговића. Мислили су, ти медиокритети из Вашингтона, Лондона и Париза, да могу да у својој  непоштеној политици према Исламском свету користе српски народ као кусур… Сада је та покварена политика дошла на наплату.    

Одлазећи на одслужење пресуде која је уствари смртна казна, Караџић свакако зна да није осуђен због цивилиних жртава које су могле бити избегнуте да су Србима дата она права која уживају сви други европски народи. Жртава којима су, за разлику од убијених Срба, директни кривци у више од хиљаду случајева санкционисани у Хагу, Београду, Загребу, Сарајеву… Он одлази у заточеништво из истих разлога због којих је убијен вожд Карађорђе Петровић. Из истих разлога због којих је Св. Петар Цетињски велики. Попут несрећног грофа Ђорђа Бранковића, са почетка 18. Века, он одлази у вечно ропство али остају његови идеали и народ који је одбранио.

Памтићемо га и славити. Стајаће међу националним великанима и мученицима докле год живи и један Србин.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар