Премијерска брука

понедељак, 30 маја, 2016 у 9:00AM

Шта треба српска влада да учини да би се Мило Ђукановић коначно мало смирио, стабилизовао и опустио? Да се самораспусти? Да укинемо Србију и позовемо САД, Британију и Немачку да успоставе окупационе зоне? Да ли је могуће да неко са таквим искуством у политици и толиким деценијама на власти може у тој мери бити избезумљен и неразумно фокусиран на једну државу и један народ?

Нисам чуо да се званична Србија током протекле четири године на било који начин бавила Црном Гором. Где је сада она дивна констатација да Србију коначно води Шумадинац… ? Параноидни свет теорије завера дозвољава једном премијеру, независне европске државе која је на прагу НАТО и најближе од осталих европских парија чланству у ЕУ, да непрекидно јавно иступа са тврдњама које су толико бесмислене, ограничене и надахнуте мржњом да више не изазивају гађење већ подсмех.

Ђукановићу је час стало да свету објасни како у Црној Гори нема ни левичара ни антиглобалиста, да нема Црногораца који нису за ДПС и милитаристи, већ су сви део једне завере у којој су странке, невладине организације и Српска праволсавна црква експоненти Србије и Русије у борби против НАТО-а (евроатлантске будућности Црне Горе).

Србија је војно неутрална. У Србији од 2000. нема званичника који на било који начин ради против НАТО-а. Штавише, Војска Србије реформисана је по угледу на Северноатлантски савез. Шта постиже Ђукановић грдећи цркву којој припада велика већина грађана Црне Горе? Постоји ли макар један европски политичар, од пада нацистичке Немачке до данас, који на овај начин напада једну легалну верску заједницу. У којој још модерној држави социјалистички премијер као најважнији циљ своје партије наводи оснивање националне цркве?

Какав је поглед на прошлост Мила Ђукановића? Говори о укидању Црногрске православне цркве после Првог светског рата? Таква црква никада није постојала.  Османске власти укинуле су 1766. Пећку патријаршију па су у разним српским крајевима остаци цркве имали различит ниво самосталности. Ипак јединство српске цркве никада није дошло у питање, баш као ни политичка тежња за уједињењем. Уједињењем не у „Југославију“ већ у једну српску државу. Тако су мислили и радили  Св Петар Цетињски, Његош, краљ Никола… То сви знају, а знао је и Ђукановић када је 1990. јавно говорио  о српским коренима Црногораца.   Црна Гора се 1918. прикључила Србији одлуком скупштине која је легитимније и у већој мери демократски била иазбрана него било која ранија. Много је поштеније било ступање Црне Горе у састав Србије (у чијем је крилу и настала у 15. веку) него ово садашње укључивање НАТО-у.

Током претходних дана, након што је Ђукановић у једном интревјуу изнео овакве неразумне, шовинистичке ставове, није уследила реакција Србије. Ђукановић је у истом интевјуу похвалио Вучића и његову промену политика. Изгледа да је Вучић задовољан када га похвале, у каквом год то било контексту. Мрзе његов народ, цркву и државу а њега високо цене? Моћ његове странке и његова каријера били су, уосталом, у успону увек када је Србији ишло лоше. То је дакле стари радикалски рефлекс. Важно је да је он добар,  а што Србе обеспраљују у Црној Гори, што вређају, сатанизују и прогоне праволсавну цркву, што говоре неистине о Србији… Њега, ни Томислава Николића, који је са Филипом Вујановићем неки дан присуствовао истом самиту, није много брига.

Остаје чињеница да Мило Ђуаковић држи Црну Гору као таоца и да на њеној трајној подели и несрећи заснива своју власт. Треба рећи да се, нажалост, Србија одавно помирила са својим поразима и неуспесима. Ђукановић је захваљујући слабостима, корупцији и безидејности српских политичара кључно утицао на стварање СР Југославије и Државне Заједице СЦГ. Онда се на њих жалио, борио се против њих и то без мандата грађана Црне Горе. Црна Гора је данас окренута прошлости, колико год имала среће са Великим силама, туристички приходовала захваљујући Арпаском пролећу… Данас је према релевантним истраживањима расположења јавности, за независност опредељено четири процента грађана са правом гласа мање него пре десет година. У Србији, чији су политичари издали српски народ у Црној Гори, подстицали га да брани Ђукановићеву државну заједницу од њега самог, расположење је потпуно другачије: две трећине грађана не жели било какву заједничку државу. То је Ђукановићев успех.  Он није сломио српство Црне Горе, њега су привремено сузбили НАТО, САД, Британија, Немачка, Албанци, Бошњац, Хрватска… Упркос томе Срба је на прошлом попису, који је касније фалсификован било више него  2003. (око 34%),  за десет година могло би их бити и 51%… Проблем је у Србији чије вође у свом непосредном суседству већ деценијама толеришу  тиранина који крши народа права.

Када би српска влада против Ђукановића применила 10% мера које ЕУ примењује против политичара какав је, рецимо, Виктор Орбан, сигуран сам да би Црна Гора пошла путем демократизације. Било би то добро за Црну Гору па макар и СДП дошао на власт. За Србију би већ и прекид деценијског ћутања и самопонижавања био у далеко у већој мери лековит.

Објављено у подгоричком Дану, 30. маја 2016.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар