Пријатељство

И док наше кошаркашице у Његошевој престоници, историјском бастиону српства, играју у, како записаше једне подгоричке новине, „фантастичној атмосфери“. Где се у духу јасеновизације земљице Дукље милозвучно скандира „Уби ! Уби! Уби Србина!“. Ми треба да верујемо да смо због два-три геста пријатељства према Вуку Јеремићу или Томиславу Николићу ушли у фазу добрих односа две државе.И док наше кошаркашице у Његошевој престоници, историјском бастиону српства, играју у, како записаше једне подгоричке новине, „фантастичној атмосфери“. Где се у духу јасеновизације земљице Дукље милозвучно скандира „Уби ! Уби! Уби Србина!“. Ми треба да верујемо да смо због два-три геста пријатељства према Вуку Јеремићу или Томиславу Николићу ушли у фазу добрих односа две државе.Некада смо имали опште разумевање. Кад у Србији треба да изаберу „реформску“ владу, онда и најоштрији међу критичарима политике наше земље, па чак и најзагриженији непријатељи читавог једног народа, неко време заћуте. Пусте да тај дивљи народ изабере своје поглавице, а пошто на то кључан утицај изврше САД и неколико држава ЕУ, онда и тој влади дају неко време пре него што наставе са старом политиком притиска, уцена и наравно преваре. Ствари су се до данас унеколико промениле. Прво, дошло је до инфлације реформиста. Сада су сви за Европску унију и реформе. Многи Срби су 1946. отишли у четнике, а 1989. у партизане. Тако је и данас. Осим делимично ДСС-а, нема парламентарне странке која би било шта замерила нашем „европском путу“. Друго, чињеница да није реч о ауто-путу већ планинској богази, непорецив факат да тим путем идемо четвороношке и да су нас водичи одавно темељно опљачкали и испонижавали, не мења на ствари. За наше партије је важно, углавном, да добију изборе. Коначно, треће, велике силе и наши суседи, су изгубили стрпљење и сада не дају никакав попуст ионако истим или макар сличним учесницима у српској политици. Приступи су разни, али се може рећи да су прилично слични. Има случајева да неки суседни председник прими председницу Косова, а избегава да посети новог српског председника. Догодило се и да председник државе чија је мањина у Србији на изборе изашла заједно са Николићевим СНС-ом намах постане сумњичав према демократским капацитетима новог српског председника и избегне да дође на инаугурацију. На недавном самиту балканских држава пријатељска хрватска послала је заменика министра спољних послова. Кажу, то је било техничко питање, пошто је министарка имала друге (важније?) обавезе. Мада, било би занимљиво видети реакцију Загреба када би почели да одржавамо односе на том дипломатском нивоу. Са друге стране, Црна Гора је заузела другачији став. Пошто српска диплиматија функционише по старим дипломатским правилима наученим делом у време Брозове дипломатије братства-убиства, а делом у време када су настајале демократске традиције поделе киосака и равних а надзидљивих кровова широм Београда, чињеница да је Црна Гора подржала избор Вука Јеремића за председавајућег Генралне скупштине ОУН, присуство председника Вујановића на председничкој инаугурацији и самиту балканских држава, пробудило је традиционалну приврженост беогарских власти према режиму у Подгорици. Велико је то другарство било… можда буде и обновљено. Раније је оно било засновано на односу ДПС-а и ДС-а према ДСС-у, а понекад и црногорских пријатеља и ДСС-а према ДС-у. После тога црногорска страна није више имала рачуна да другује са београдским полит-шминкерима и етат-шмекерима, којима је најчвршћа граница гвоздена шина што омеђује свету земљу око које кружи беогарски трамвај број 2 и који познају све европске хотеле од пет звездица и све боље снабдевене аеродромске дућане. Сада, међутим за даље европске интеграције Црној Гори треба подршка странака за које гласа обесправљени српски народ. Изненадно велико пријатељство можда потиче одатле. И док наше кошаркашице у Његошевој престоници, историјском бастиону српства, играју у, како записаше једне подгоричке новине, „фантастичној атмосфери“. Где се у духу јасеновизације земљице Дукље милозвучно скандира „Уби ! Уби! Уби Србина!“. Ми треба да верујемо да смо због два-три геста пријатељства према Вуку Јеремићу или Томиславу Николићу ушли у фазу добрих односа две државе. Далеко смо од добрих односа. Али, кривицу за то не видим само у Подгорици. Током протеклих десет година неодлучност, исквареност и подељеност учинили су српску политику бизарном. Данас Расим Љајић позива ДС да уђе у коалицију са странком Томислава Николића. ЛДП је проблем СПС-у, који је, тврди Ивица Дачић, патриотска и националистичка странка (све са црвеном звездом петокраком у изборној кампањи). Патриотска српска партија која је издала Србе у Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији?! Родољубци правни наследници партије Јосипа Броза?!?! То може само у земљи у којој је бивши локални лепотан најважнији политичар, четвороструки губитник који је после две деценије променио политички пол – председник, а лик кога би у неком филму А продукције најуспешније могао да тумачи млади Ал Паћино, лумен демократије и европејства. Наша држава нема приоритете. Зато се Милошевић ослањао на пријатељско Туђманово обећање, зато је важно ко са ким игра кошарку и какав је ко фрајер. Из наведених разлога постало је битно ко ће све ући у владу и како, пошто сада нема више новца да се дели, већ су ту дугови и непопуларне активности са надом да ће после свега онбај ко политички преживи моћи да подели остатак народног имања, неку нову позајмицу н народни образ или макар да поједе миле коалиционе партнере.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

1 Коментар на "Пријатељство" Оставите коментар
Jonh RS
30. новембра 1999. at 01:00

Najvise treba da nas brine kratko pamcenje naseg naroda. Ako je patriota onaj ko nosu petokraku na celu onda je neko izbrisao pamcenje citavom srpskom narodu.

Оставите коментар