Промене
У Србији никада не би била промењена власт да није решено њено национално питање. Како је решено, боље да не говоримо. Косово и Метохија су окупирани, захваљујући тој несрећи онемогућена је изборна манипулација Милошевићевог режима, али му је одузета и карта националног заштитиника – пошто је јавно славио победу над НАТО. Црна Гора се такође фактички одвојила, макар у погледу избора. Опозиција је предстванике преосталих националних мањина наградила дајући им несразмерно велики, али политички неопхдан, утицај у будућој влади. За разлику од Србије, Црна Гора не може да отцепи своје Србе. Да „створи“ неку Републику Брда и Стару Херцеговину па да онда уједињена опозиција у маленој Превалитани дели потпредседничка места Албанцима и Муслиманима, а малобројним Хрватима препушта бокешку војводину. Срби су неизоставни део Црне Горе. Штета је била што смо, ако већ нисмо створили уједињену Србију, чији би Црна Гора била поносни и почасни саставни део, уопште губили време на разне југуславије и чуда која нити су била државна нити заједничка, жртвујући права Срба у Црној Гори за та бирократска чуда. У Србији никада не би била промењена власт да није решено њено национално питање. Како је решено, боље да не говоримо. Косово и Метохија су окупирани, захваљујући тој несрећи онемогућена је изборна манипулација Милошевићевог режима, али му је одузета и карта националног заштитиника – пошто је јавно славио победу над НАТО. Црна Гора се такође фактички одвојила, макар у погледу избора. Опозиција је предстванике преосталих националних мањина наградила дајући им несразмерно велики, али политички неопхдан, утицај у будућој влади. За разлику од Србије, Црна Гора не може да отцепи своје Србе. Да „створи“ неку Републику Брда и Стару Херцеговину па да онда уједињена опозиција у маленој Превалитани дели потпредседничка места Албанцима и Муслиманима, а малобројним Хрватима препушта бокешку војводину. Срби су неизоставни део Црне Горе. Штета је била што смо, ако већ нисмо створили уједињену Србију, чији би Црна Гора била поносни и почасни саставни део, уопште губили време на разне југуславије и чуда која нити су била државна нити заједничка, жртвујући права Срба у Црној Гори за та бирократска чуда. Тешко је доћи до промена. Погледајте само Србију. Промене се код нас своде на то која је група политичара спремнија да изврда страним зајмодавцима. Колико је способна да настави са демагишком популистичком економском политиком. Као и да касније трговање националним правима и државним интересима у замену за све веће и неповољније кредите, представи како неминовно и опште пропадање коме је способна да се „супротстави“ новим кругом инфлације, еконосмке деструкције, крађе и наравно повећања плата и пензија (па макар таква политика одвела државу у пропаст, а поткупљени народ у све већу беду). Где смо погрешили? Можда би сте ви у Црној Гори могли нешто од нас да научите. Тачно је када један од доајена опозиционог, али и националистичког, црногорског покрета, каже да режим Мила Ђукановића не би могао да опстане без подршке САД и ЕУ. То је чињеница. Тако је било и у Србији пре 2000. године. Такође, да би победила опозиција, разни народни покрети и невладин сектор треба да се уједине. То уједињење је немогуће уколико свака невладина организација сви народни покрети и појединачно сваки од троје независних интелектуалаца прво покуша да сâм освоји власт и у изборној кампањи се истресе на опозицију. У Србији никада не би била промењена власт да није решено њено национално питање. Како је решено, боље да не говоримо. Косово и Метохија су окупирани, захваљујући тој несрећи онемогућена је изборна манипулација Милошевићевог режима, али му је одузета и карта националног заштитиника – пошто је јавно славио победу над НАТО. Црна Гора се такође фактички одвојила, макар у погледу избора. Опозиција је предстванике преосталих националних мањина наградила дајући им несразмерно велики, али политички неопхдан, утицај у будућој влади. За разлику од Србије, Црна Гора не може да отцепи своје Србе. Да „створи“ неку Републику Брда и Стару Херцеговину па да онда уједињена опозиција у маленој Превалитани дели потпредседничка места Албанцима и Муслиманима, а малобројним Хрватима препушта бокешку војводину. Срби су неизоставни део Црне Горе. Штета је била што смо, ако већ нисмо створили уједињену Србију, чији би Црна Гора била поносни и почасни саставни део, уопште губили време на разне југуславије и чуда која нити су била државна нити заједничка, жртвујући права Срба у Црној Гори за та бирократска чуда. Из наведених разлога неће успети грађански покрет који понавља бесмислене митове о црногорској независности и посебности из раздобља од 2000. до 2006. године. То је онда било и смислено и неопходно, требало је објаснити зашто су Коштуница и Ђинђић гори од Милошевића, сада РЦГ није упитна, нико не жели обнову лажних југославија, према томе уместо удварања национализму Ђукановићевог режима време је за споразум са српским странкама. Тема није ко је доајен покрета за независност и ко је профињеније покварен у решавању идентитетсих питања, тема је како вратити српском народу права. Када већ Црна Гора није само српска земља, каква је била од Војисављевића до 1941. године, зашто је данас утемељена на обесправљености и мржњи према Србима и Србији? Уместо тога, суочавамо се са потпуно другачијим односом од оног који је српска опозиција имала 2000. године. Можда је то последица политике САД и ЕУ. Могуће је да Срби у Црној Гори у свести тих великих демократа не могу да имају она права која имају Албанци у Македонији или било која, не констуитутивна нација – мањина у Србији. Ипак, таква неправда не може бити основа боље, успешније и стабилније Црне Горе. То свако треба да зна. Прочитао сам да ће председник Вујановић отићи на инаугурацију Томислава Николића. Дакле, из неких разлога, Црна Гора неће бити део „санитарног кордона“ око Србије. У време када се опозициони покрет расипа својим црногорством, када некакве нове странке тврде да су аутентичне експоненткиње незавиности, дежурни „пријатељ“ Србије у режиму може да игра своју улогу. Гласали су да онај који им је протерао амбасадорку из Београда постане председник Генералне скупштине ОУН, сада председник Републике Црне Горе одлази у Београд на инаугурацију Николића. Још само да режимске новине престану да демонизују председника Републике Србије због изјава које су Тадићу толерисале. Председник (БЈ) Републике Македоније, Иванов одбио је да дође на инаугурацију четвртог председника Републике Србије. Најављивано је да ће доћи. Онда је одједном променио мишљење. Није му сметало да српска странка – Демократска партија Срба у Македонији – учествује у његовој кампањи за председника. Није се љутио када му је популарни Иван Соилковић говорио на митинзима. Николић му је био добар када је у коалицији СНС чланица била партија македонске мањине у Србији. Сада је, међутим, солидаран, са Јосиповићем.
Posted by Чедомир Антић
Categories: Текстови и анализе
Postovani Cedo,interesuje me sta mislite Vi da li cemo nekad okupiti sav nas narod u jednu drzavu kad smo propustili 1918.g.Mozda grasim ali mislim da smo tada imali sansu.