„Пропуштена шанса“

петак, 4 јануара, 2013 у 5:26PM

Прочитао сам текст из пера председника ЛДП Чедомира Јовановића Шампиони накнадне памети, посвећен новом патриотизму.

Нажалост, у том сведеном огледу нисам прочитао ништа ново. Стара прича, човека који је више од трећенe живота провео у политици, чије су идеје помодне до депласираности, превазиђене до архаичности и плитке до пресушености. Њихов квалитет лежи у томе што их износи човек ретко високе интелигенције, који је каријеру направио на прикривању те, нека ми буде дозвољено, непорециве чињенице. Реч је и о једином вођи политичке партије који, на политичкој сцени где о Косову сви причају једно те исто, ипак заступа другачију политику.

У Јовановићевом тексту најзанимљивија ми је била његова тврдња да бисмо данас много дали за оне захтеве које је деведесетих година према Србији имао Ибрахим Ругова. Пошто знам да је Јовановић у то време био укључен и врло упућен у српску политику, нисам сигуран да ли овакве рупе у сећању могу да ме пре забрину или огорче.

Подсетимо. Ибрахим Ругова је водио албанску парадржаву на Косову и Метохији која је 1990. проглашена а до 1992. у потпуности конституисана са претензијама пуне независности. Мера Руговиног компромиса била је да на путу ка независности прихвати прелазно раздобље од неколико година протектората ОУН. Додајмо да би излазак Албанаца на изборе (а наша их је опозиција често позивала) несумњиво лишио Милошевића власти 1997., а вероватно још и 1992. године. Албанске вође то нису желеле – хтели су своју државу, одмах и по сваку цену. Хтели су етнички чисту државу, САД и СР Немачка су желеле да криза прође на овакав начин, а Милошевић се бранећи своју власт играо ватром и рушевинама гасио пожар.

Јовановић би могао да се сети разговора Зорана Ђинђића са албанским политичарима из 1998. године. Тада није било ни наговештаја његове данашње уобразиље. Албанци нису желели ништа друго осим независности, а Ругова је избегао да се уопште сретне са вођама српске опозиције. Код Милошевића је, међутим, отишао.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

3 Коментарa на "„Пропуштена шанса“ " Оставите коментар
Бранислав Ромчевић
29. јануара 2013. at 13:50

Ко што Јовановић има своје скотоме, тако и господин Антић своје. Иначе не би било шупље логике: 1) Албанци су желели искључиво своју државу; 2) Милошевић им то није дозвољавао искључиво бранећи своју власт. Можда је и бранио власт, али је свакако, објективно, бранио уставни поредак државе.

Петар
29. јануара 2013. at 13:50

Имајући у виду ставове напредног клуба о питању Косова и њихове аргументе у прилог тим ставовима, склон сам да се сложим са њима. Са друге стране, не могу се одбацити ни аргументи неких других интелектуалаца који се позивају на међународно право и УН. И из те перспективе се може много тога решити. Због те политике Албанцима и њиховим налогодавцима не иде све како су планирали, далеко су они од пуне државности иако је све више остварују. Наше је да њих и њихове налогодавце натерамо помоћу УН да преговарају, да схвате да није баш све у њиховим рукама…

Петар
29. јануара 2013. at 13:51

…И да при том имамо пуну свест да по сваку цену морамо заштити Србе на северу КиМ, чак иако УМНИК то не буде хтео да уради, да се не понови сценарио РСК. Професори Леон Којен и Борис Беговић су то јасно изнели у неколико последњих Утисака недеље. Међународна заједница је много више од савеза САД и ЕУ, и због тога је долазак Еулекса био катастрофалан потез, због кога би Тадића сада требало ухапсити. Занима ме, по претпоставци да заживи идеја поделе, и да у албанском делу Косова буде успостављен какав-такав демократски поредак, како би се решило питање имовине СПЦ у том делу. По неким савременим законима, одузета имовина треба да се врати. Нпр. чуо сам скоро да неки Немци траже повраћај неке имовине у Земуну, имају папире…питам се, потом, шта је са насељавањем Албанаца на Косово 1946 године, када је и дошло до демографског успона и све мањег присуства Срба у покрајини.

Оставите коментар