Рат за национални идентитет

Расправа о културном рату у Србији настала након објављивања текста Слободана Антонића о овој све присутнијој и очигледнијој појави у нашам друштву добија, заокупља све већу пажњу. У исто време све је јасније да се у нашем друштву више не воде велике теоријске и идеолошке расправе и не сукобљавају се партијски идеолози спремни да по сваку цену бране и заступају своје идеолошке и политичке позиције. Данас се готово и не сматра да је у политици потребно бранити или заступати одређена политичка, теоријска и идејна становишта и начела, то се само пригодно чини током маркетиншких и предизборних кампања. Расправа о културном рату у Србији настала након објављивања текста Слободана Антонића о овој све присутнијој и очигледнијој појави у нашам друштву добија, заокупља све већу пажњу. У исто време све је јасније да се у нашем друштву више не воде велике теоријске и идеолошке расправе и не сукобљавају се партијски идеолози спремни да по сваку цену бране и заступају своје идеолошке и политичке позиције. Данас се готово и не сматра да је у политици потребно бранити или заступати одређена политичка, теоријска и идејна становишта и начела, то се само пригодно чини током маркетиншких и предизборних кампања. Расправа о културном рату у Србији настала након објављивања текста Слободана Антонића о овој све присутнијој и очигледнијој појави у нашам друштву добија, заокупља све већу пажњу. У исто време све је јасније да се у нашем друштву више не воде велике теоријске и идеолошке расправе и не сукобљавају се партијски идеолози спремни да по сваку цену бране и заступају своје идеолошке и политичке позиције. Данас се готово и не сматра да је у политици потребно бранити или заступати одређена политичка, теоријска и идејна становишта и начела, то се само пригодно чини током маркетиншких и предизборних кампања. Прагматичност и безидејност наше савремене политике затворила је могућност да политика као израз опште воље и заступања јавног добра и грађанских врлина буде нешто више од рутинског слеђења диктата реалних политичких околности и реалних односа у друштву. Политика је свакао и то, а да ли се она може свести на празан маркетиншки ход и политичко брендирање које ствара само зјапећу идејну и теоријску празнину у којој ми данас живимо. Зато и није чудно што идеолошку борбу све више замењује вођење рата у области културе јер она сада постаје основно поприште на коме се још увек идеологија може кориситити као средство за остваривање реалног а самим тим и озбиљног политичког утицаја.Зато су и судари и сукоби различитих концепција у шватању културе, националног идентитета и обликовања јавног мнења тако жестоки и оптерећени идеолошким дисквалификацијама и политичким инстументализацијама и манипулацијама. То нису пуки пропагандистички ратови, јер пропагандно деловање је данас сувише огољено и препознатљиво, оно је постало неупотребљиво за готово неосетно али веома делотворно манипулисање идејама и политичким ставовима. У нашим веома турбулентним и конфузним политичким приликама културни рат се посебно одвија између политичких групација које себе упорно проглашавају за носиоце грађанских, европских и модернизаторских вредности и при томе негирају било какву могућност демократског национализма ( доброг национализма у њиховој идеолошкој интерпретацији) и оних политичких снага које сматрају да је могуће заступати националне и државне интересе српског народа и при томе поштовати и остваривати основна демократска начела. Ову позицију најбоље је оцртао наш велики и непревазиђени књижевник Борислав Пекић. „ Али рећи Србија и демократија симултано и реципрочно, без преваге у корист једног или другог интереса, значи можда, ако ништа друго наду да се они могу помирити јер то нисмо покушали. Све друго јесмо. И сад смо ту где јесмо“. Ова Либерално -демократска и грађанска политичка и идеолошка групација полази од резолутног става да не може постојати тзв. добри национализам и да не може бити помирења између националног осећања, националног идентитета и заступања демократских принципа, јер је за њих сваки национализам (посебно и изузетно српски) неприхватљив и представља највећу опасност за опстанак демократије у нашем друштву.У Србији се одиграва још један специфичан процес који се развија тек након разбијања Југославије а он се огледа у поновном враћању и заснивању српскопг идентитеа који је био дуго времена утопљен у историјски узалудан покушај стварања посебног југословенског идентитета. Он је дефинитивно истрошен и разорен у време грађанских ратова на тлу бивше савезне државе. Срби су као по неком неписаном историјском правилу остали последњи заступници југословенске идеје а та приврженост није се изгубила ни данас. Међутим, то тешко и често противречно враћање и поновно проналажење и обликовање српског националног идентитета одвија се као логичан крај разарања југословенства и враћања српског народа на своја историјска и идентитетска изворишта и ишодишта. Овај процес су прошли сви народи који су чинили југословенску државу а Србија то одлучније и снажније чини тек након издвајања Црне Горе из сатава заједничког државног провизоријума. Питање Косова и његове политичке судбине као стожерног историјског и идентитетског одређења српског народа остаје једна од главних одредница у грађењу и очувању српског националног идентитета. Али, питање изградње и јасног дефинисања и обликовања нашег идентитета намеће се сада као последица основне потребе да се у оквиру независне српске државе након толико деценија лутања и националног обезличавања учврсти и оснажи српски национални идентитет. Зашто ова природна и за сваки народ прихватљива и разумљива потреба да одреди своје место у идентитетским координатама када је српски народ у питању изазива толико отпора, зазора и идеолошких напада, посебно је питање за озбиљну и темељну расправу. Али се сасвим сигурно може рећи да се у оквиру културног рата као политички и идејни сукоб ниског интензитета одвија изузетно значајна борба за свремени концепт и садржај српског националног идентитета. Навешћемо неколико веома речитих и знаковитих примера само да би показали на који начин функционише ово идеолошко разликовање и шватање националног идентитета и националног достојанства као једне од његових важнијих одредница. Први пример је из уводног слова уреднице Пешчаника Светлане Лукић“. У ствари, још и могу да поднесем разглабање о свим разлозима нашег одговора Црногорцима и Македонцима, али једно не могу- да чујем и једну реч о одбрани националног достојанства. Какво национално достојанство? Тога нема, потрошили смо га у протекле две деценије.Тадићу преостаје, ако хоће да буде Аденауер, да из дана у дан , и тако годинама, он или неко други , у тишини ради , да хода на прстима и пред светом и пред нама и да нам скромно саопшти шта је од уништеног поправљено и шта је ново направљено. Ако не буде радио тако, ово ће заиста постати место које ће се дефинисати као станиште људи који обитавају у људским настамбама смештеним између река и неких планина“. И мишљење Светислава Басаре кога политика више уопште не интересује о измишљотини званој „национални идентитет“ веома је индикативно.“ Митоманија и лаж су сама срж нашег националног идентитета. Ми смо као они вазда недорасли провинцијски момци који у јесењим данима забављају друштво приповедањем својих измишљених пустоловина. Да бисте сазнали више о акумулацији нестварности и лошем функционисању реалности, боље је читати текстуалне уратке апологета локалне измишљотине зване „национални идентитет“. Кажем „ локалне“ јер национални идентитет донекле постоји тамо где људи имају идентитет и интегритет. Погледајте политичку сцену.Такав скуп шарлатана и лажовчина готово да је немогућ. Овде је могућ. И зато осим инерције и социјалне ентропије, овде ништа не постоји“. Ови примери нам показују на који начин се испољава негација сваке помисли на постојање српског националног идентитета, интегритета и достојанства као неке врсте тврдокорне идеолошке мантре тзв. Друге Србије. Из сведочења Милорада Шарића председника српске општине Ораховац на Косову можемо видети како се национални идентитет јавља као последње егзистенцијално и историјско упориште за српски народ који годинама живи у овом ораховачком гетоу. За њих је српски идентитет и његово очување од пресудне и животне важности. Две трећине наше имовине је у рукама Албанаца каже Милорад Шаровић и сам прогнаник са свог огњишта на 50 метара одавде био је његов дом, данас туђи.“ Нико ми не може отети поглед. Тај поглед је мој живот. Ако бих се одавде одмакао, било би то као смрт. Живимо од сећања у овом гету. Тај мирис има облик наших некадашњих живота. Ако је човек само мирис и само боја, свеједно му је да ли ће осванути. Били смо свесни да морамо да очувамо суштину бића наше деце. Знали смо да не можемо вечито да живимо у кавезу. А ето још у њему живимо. Опет трпимо: и опет. Само да бисмо овде трајали. Нама је борба за опстанак у генима. Уосталом овде је наша земља, ово је наше парче Србије“. Оваква потресна сведочења не додирују много припаднике тзв. Друге Србије јер је за њих то превазиђена и манипулативна националистичка патетика и реторика којој нема места у суочавању са прошлошћу. Када се упореде ови примери можемо видети до које мере су људи који себе означавају као припаднике модерне грађанске Србије у ствари заточеници и заробљеници својеврсног анационалног нихилизма у коме нема места за елементарно осећање националног достојанства јер су га Срби у оваквим идеолошким тумачењима последњих деценија потрошили као једини и искључиви кривци за брутално разарање Југославије. То су аксиоми и идеолошке догме којих се и по цену апсолутне негације српског националног осећања придржавају упорно и истрајно представници тзв. Друге Србије. Влада Милутиновић у свом изванредном тексту „Култура одржавања стереотипа“ јасно је показао до које мере је србизам као негативни стереотип постао алфа и омега идеолошког функционисања ове идеолошки и политички веома агресивне политичке групације. Очигледно је да се ради о својеврсном идеолошком гету у коме нема места за било какву расправу јер Срби немају више право да се позивају на достојанство и национални идентитет јер нису спремни на катарзу и самопоништавање а чак су се усудули да се позивају на српски национални идентитет, српску историју и традицију што је заиста и данас очигледно за многе неопростив грех и недопустива политичка провокација. Србима једино преостаје да у себи затоме свој национални идентитет и да прођу вишегодишњу Каносу и онда ће можда моћи да проговоре о свом националном идентитету и својој историји. Наравно да митоманија и лаж нису сам срж нашег националног идентитета и наше истроије , то може да тврди само онај ко жели да јефтиним реторичким триковима пласира своје херостраске намере и негира могућност рагионалног заснивања српског националног идентитета. А у његовом језгру је српска историја пуна успона и падова, али сводити је искључиво на лаж и митоманство спада у неозбиљно поигравање и покушај да се ствара и конструише нека нова нама до сада непозната и немитолошка српска историја. Занимљиво је у овом контексту изнети неке елементе анализе резултата истраживања о предрасудама и стереотиповима на Балкану Центра за социолошка истраживања Филозофског факултета у Нишу. Подаци из овог занимљивог истраживања прегледно и уверљиво показују да се у свим балканским земљама питање националног идентитета и даље јавља као суштинско одређење њиховог укупног постојања. Није зато својствено само припадницима српског народа да себе и своју историју сматрају славном, да су спремни да се жртвују за интерес и достојанство свог народа и да верују да је историја оставила најтеже последице управо у Србији, све су то општа места националних предрасуда које такође на парадоксалан начин чине идентитет једног народа. Али проблем настаје онда када се овакве стеротипне представе о српском народу политички и идеолошки инструментализују како би се негирало чак и право српског народа на национално достојанство, историју, традицију и национални идентитет. Ентони Смит у својој расправои о националном идентитету с правом истиче“. С обзиром на број етничких заједница и категорија које се могу мобилисати поновним налажењем чак и неразговетних етноисторија, мали су изгледи да се културни ратови етнија и нација окончају а национализам нестане. Засад је мало знакова опадања национализма и националних идентитета појединачних европских нација, или раста истински европског полититичког национализма, упркос стремљањима чланица утицајнијег Европског парламента. Данас је национални идентитет главни облик поистовећивања са колективом. Привлачност нације и национализма је глобална; нема те области у којој не избијају етнички протести и националистички устанци. Хваљена или ружена, нација мало чиме показује да је превазиђена, а за националиузам се не би рекло да иоле губи своју експлозивну моћ и утицај у народу“. Овај текст нема за циљ да буде апологија национализму и националном идентитету, већ да укаже на постојање и трајање идеолошке борбе која се води несмањеном жестином око питања односа демократије и национализма, слободе и нације, и дилеме да ли може постојати тзв. добри национализам или прецизније речено – демократски национализам. Овде је у питању залагање за скидање идеолошке и политичке хипотеке са сваког покушаја да се рационално и утемељено проговори о српском националном идентитету а да тај покушај не буде одмах , као по неписаном политичком правилу, проглашен као тежња ка српском хегемонизму, залагање за Велику Србију или рушење мостова са суседним државама. Морамо изаћи из сада немогуће ситуације да после сваког помињања српског националног идентитета и српског националног интереса мора услeдити нека врста нелагоде, извињавања и објашњења да се не ради о српском национализму који жели да негира све друге националне идентитете. То самоограничење су усвојили и сами припадници српског народа што их доводи у немогућу позицију сталног оправдавања и специфичне политичке мимикрије. Србија као независна и суверена држава мора најзад доћи у положај да не буде и даље стални заточеник деведесетих година и да на тај начин непрестано буде гурана у самоизолацију , самопоништавање и на оптуженичку клупу и представљана као неповратни и перманентни реметилачки фактор на Балкану , што се чини и ових дана након одлуке о надлежности Међународног суда правде у Хагу поводом тужбе Хрватске за геноцид који је наводно учинила Србија у време грађанског рата вођеног након разбијања СФРЈ. Реакције које су уследиле у Србији након овакве непринципијелне и политички мотивисане одлуке Међународног суда правде јасно показују да је достигнута граница испод које Србија једноставно не може да ide у свом самопонижавању и самонегацији , зато се и питање дефинисања и обликовања српског националног идентитета и превредновања постојећег културног обрасца данас јавља као суштинско и егзистенцијално питање нашег народа и друштва.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар