Референдум и Срби

понедељак, 5 септембра, 2016 у 4:31PM

Српски народ у Републици Српској је одлучио. Непоколебљивом и безрезервном одлуком установа републике. У складу са Дејтонским споразумом који је настао да би била заштићена равноправност три народа и два ентитета. Упркос мрзитељима и душманима који би да други милион Срба обесправе и раселе као што су то пре четврт века учинили првом. Влада, скупштина и народ Српске одлучили су коначно, после толико отказивања и одлагања – стали су одбрану једног симбола. Народ ће се изјаснити о томе да ли признаје одлуку Уставог суда БиХ, једне од ретких установа које ограничавају права српског народа а установљене су у складу са Дејтонским споразумом. Суда чијем је садашњем сазиву одавно истекао мандат. Споменута пресуда донесена је вољом судија Бошњака и странаца и одређује да Дан државности Републике Српске није уставан. Какво је то право бошњачког народа угрожено чињеницом да Дан државности Српске славимо онда када је непорецивом вољом наше нације настала наша трећа држава? Да ли би били мање незадовољни да га уместо 9.  славимо 10. јанура  или да га славимо, рецимо, 14. фебруара? На свим муслиманима милог Св. Валентина…  Кажу да је 9. јануара православна слава Св. Стефан… Наравно да јесте, сваки дан у години је посвећен неком светитељу, међутим на Св. Стефана Република Српска слави свој дан настанка. Тај дан је неспоран будући да је тада настала, а у грађанском рату је одбрањена Република Српска.

Да бошњачки политичари нису кршили Устав СР БиХ и покушали да обесправе српски народ, не би била проглашена ни Република Српска. Да бошњачки вођа Алија (отац Бакира и оснивач династије) Изетбеговић није желео да ратом радикализује свој народ и да верско у поразу и патњи задуго надвлада секуларно… Да вођа није био старац већ да му је било тридесетак година (као рецимо Ђукановићу) наравно да би прихватио разумне, идеолошки превазиђене и немодерне али у сушини антисрпске понуде Слободана Милошевића. Издржао би у малој Југославији десетак година а онда се као њен дугогодишњи председник, заједно са незадовољном српском опозицијом и Ђукановићевим конвертитима супротставио београдском тиранину и коначно мирно уз комотну већину отцепио Босну и Херцеговину. Али… какве би везе тај мали национални тријумф новонасталих Бошњака имао са светским Исламом? Где би били АБЦ ратници (Авганистан, Босна, Чеченија)? Били би то само АЦ ратници… Каква је то држава, ако покојни шеик Осама нема њен пасош ? !  Па не би имало смисла… Шта је народ без вере, а шта религија без мученика?! Као и увек када неки наш провинцијалац  хоће да игра светску улогу није се баш све завршило како је Алија Изетбеговић намеравао, али је унутрашња револуција извршена. Политички противници су темељно теократизовани, народ слуђен, синчић устоличен… Западњаци су га наравно прозрели, али њихово непријатељство према исламској држави у Европи је прикривено разним обзирима и интересима док је мржња према Србима нека врста политичког метадона (замене за дрогу) – уместо наслађег и јединог исправног вековима жељеног рата против Русије, који обједињује идеолошке, верске и националне утопије Запада а наводно није расистички. У тој мржњи Србима је оспорено оно што је другим, често малобројнијим, народима по сваку цену дато.

Уосталом Дан државности Српске није споран, осим ако нисте фашиста па не мислите да су читава једна земља и њен народ геноцидни.  Српска је потврђена Дејтонским споразумом а дан њеног оснивања је 9. јануар 1992. године – дакле догодио се пре почетка рата. Нико не присиљава Бошњаке у Тузли или Сарајеву да славе овај дан. За разлику од 9. јануара, из Сарајева сваке године желе да читавој БиХ наметну 1. март, дана када је 1992. одржан неуставни референдум о независности СР БиХ. Тај референдум је организован упркос томе што није прибављена уставом неопходна сагласност српског народа. Када је спроведен организатори су прогласили победу иако је званичан резултат био нижи од оног који би у случају да је референдум спроведен према уставу био неопходан. Притом је накнадно проглашена Република Босна и Херцеговина пропала у рату и укинута у Дејтону… Празник је опстао захвљујући дејтонском принципу да стране задржавају раније празнике. И у томе је разлика између савременог српског и бошњачког национализма. Први покушава да наметне нешто а други да одбрани. Живимо у такво време: пси су пуштени, а камење везано. Да подржим Вучићеву патетику: за прошлогишњи напад на њега у Сребреници криве су његове наочаре које су погодиле камен…

И док у Босни и Србији народ плаше ратом, многи заборављају колика је цена плаћена тамо где смо се сагласили са свиме што је суседни национализам желео. Ево у Македдонији. Све је дато и то безусловно. Независност и обесправљење српског народа били су део неформалног споразума Милошевић-Глигиоров. Санкције Србији и Црној Гори су донеле привремени процват  Македонији. Ипак, овај сузбијени, проблематични национализам окренуо се против Срба, прогоне наше свештенике, а већ четврт века упркос блискости два народа елита кипти антисрпством (које је и најбезопасније за ову угрожену републику). Ето, чак судиница Уставног суда БиХ коме је истекао мандат, његова председавајућа, Маргарита Цаца Николовска је из Македоније. Управо нам захваљује за слободу, границе и најбољи однос од свих суседа…

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар