Рехабилитација

понедељак, 21 децембра, 2015 у 10:47AM

Благо вама грађанима Црне Горе… Код Вас је политички живот сличан латиноамеричкој серији. Јунаци се међусобно свађају и другују, жене и разводе, затварају и убијају, али је све опозиво и опорециво, осим наравнмо кад је реч о обичном народу који не глуми већ само гледа. Мило Ђукановић је већ постао шири и важнији од државе Црне Горе и јасно је да он може само да се повуче, све остало је „глупост“, као што би неинтелигентно било и да се после повлачења поново не врати на власт… Маровиће су гонили преко брата, сада их гоне фамилијарно, али ја не сумњам да би, када „докажу своју невиност“, могли да их видимо у пуном сјају у некој од наредних епизода. У земљи где је један човек „алфа“ и „омега“, где прошлост служи као алиби, а будућност за оправдање, питање суочавања са прошлошћу и историјске реабилитације је небитно. Зна се да само Срби могу бити фашисти, и заједно са њима понеки припадник других народа – инцидентно. Други светски рат зато не занима званичну Црну Гору, пошто се ни овог од пре двадесетак година не сећају… Мада су се извинили. 

У Србији се последњих дана јавност бави Миланом Недићем, председником окупационе владе у Србији. Типично српски, питање Недићеве рехабилитације  постало је значајно иако овај југословенски армијски генерал никада није осуђен. Поништење одлуке којом је, под нерасветљеним околностима погинули Недић (наводно се убио а иследник му је био човек „коме се“ убио и Андрија Хебранг), проглашен издајником и злочинцем тражи породица која би желела да рехабилитује породично име али вероватно и да коначно наследи велико имање које су Недићи стицали више од једног и по века. Пре три дана историчар др Бојан Димитријевић избачен је из Демократске странке (а био је некада помоћник министра одбране и саветник председника републике) зато што се заложио за отворену јавну распаву о питању рехабилитације…

Зашто је питање рехабилитације Милана Недића данас у Србији прворазредно политичко питање? Фашизам у Србији никада није био јак. Једини фашиста из времена пре 1945., Димитрије Љотић, био је југословенски оријентисан и никада није успео да уђе у скупштину. Подршка Недићу, чак и онда када је одлуком и вољом нацистичких окупатора стао на чело „владе националног спаса“ није била значајнија. Иза њега нису остали ни идеологија, ни злочини изван граница окупационе Србије, ни злочини над српским грађанима већи од четничких и посебно партизанских. Недић није био на челу државе ни „државе“, он је био квислиншка марионета. За разлику од Павелића, Хортија, Антонескуа… није непосредно учествовао у холокаусту. Није имао војску. Окупациона управа морала је да буде уведена у складу са међунродним правом. Његова грешка и неопростив грех је био што је негативно фасциниран Трећим рајхом помислио да демократском свету нема спаса и што је покушао да нађе место за српски народ у новом поретку нацистичког зла. За разлику од Петена, цара Бориса… Недић није  оставио иза себе присталице, нити је до сада неко покушао да га рехабилитује. Пре неколико година један сведок показао је место где је тајно, на дубини од пет метара, сахрањен – али нико није потегао да га ексхумира. Велика већина Срба свесни су да рехабилитација једног сарадника Осовине није могућа и да би само нанела штету Србији. Бивши Недићеви жандарми и чиновници немају својих удружења. Мало их је и преживело. Недићеве власти су помагале Немцима у егзекуцијама у Јајинцима или Крагујевцу, четници су на листи за ликвидацију имали више Недићеваца него партизана, док су комунисти – када су протерали окупаторе из Србије – извршили бруталну одмазду. У Београду није имао ко да вози ни трамвај пошто је побијено све што је носило униформу. О Србији и Србима много говори и податак да је у Француској после дужег и тежег раздобља постојања Вишијске Француске у освети убијено око 7.000 особа, док је у Србији убијено око 70.000 (од чега Срба око 40.000, а Београђана око 6.000). Дакле десет пута више жртава, у земљи која је имала осам пута малобројније становништво. Маршал Петен  је био истински квислинг, који је издао и поделио свој народ, притом је за собом повукао и већину демократски изабраних народних посланика у француској скупштини, па ипак у Француској и Европи нико због тога не осуђује француски народ. Било је разлога зашто Петен није погубљен, а његов премијер ноторни Лавал пред погубљење изазвао сажаљење значајног дела јавности… Шта је са Србима? 

Пре неколико година хрватски историчар, који је у Дракулићима гледајући у крвљу натопљени дневник јавно тврдио да је усташки покољ српских ученика обична измишљотина, уверавао ме је да су Павелић и Недић једно те исто. Хрватска интелектуалка рекла је да је Сајмиште (које се налазило у НД Хрватској) Недићев логор. Данас нас о Недићевом колаборационизму и колективној кривици – а нацисти су као алернативу његовом прихватању председништва стављали да Хрватска, Мађарска и Бугарска поделе Србију и „умире је“ – говоре они који су прихватили зачуђујуће слична оправдања данашње осионости великих сила, као и наратив неминовног  „уједњена Европе“, „нове Европе“ и „новог поретка“. Недић је колаборацију објашњавао нужношћу силе, ови садашњи свој антисрпски наратив објашњавају чињеницом да „српски народ треба мењати и по цену да нестане“.     

Објавио подгорички Дан 21.12.2015.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар