„Санџак“

недеља, 18 јула, 2010 у 12:00AM

Србија је у опасности ! Није Република Србија тек слаба држава коју може да угрози политички покрет иза кога не стоји ни већина Муслимана/Бошњака (што чине тек нешто мање од 2% њеног становништва). Реч је о феномену. Довољно је да се појави једна личност мало веће харизматичности и енергичнијег националног програма, и наше су власти на ивици капитулације.Србија је у опасности ! Није Република Србија тек слаба држава коју може да угрози политички покрет иза кога не стоји ни већина Муслимана/Бошњака (што чине тек нешто мање од 2% њеног становништва). Реч је о феномену. Довољно је да се појави једна личност мало веће харизматичности и енергичнијег националног програма, и наше су власти на ивици капитулације.Србија је у опасности ! Није Република Србија тек слаба држава коју може да угрози политички покрет иза кога не стоји ни већина Муслимана/Бошњака (што чине тек нешто мање од 2% њеног становништва). Реч је о феномену. Довољно је да се појави једна личност мало веће харизматичности и енергичнијег националног програма, и наше су власти на ивици капитулације. Муслимани/Бошњаци у Републици Србији уживају пуна права и утицај који нити једна национална мањина њихове бројности није успела да оствари у некој од држава Источне Европе. Иако њихови политички представници током протеклих десет година нису успели да самостално уђу у Народну скупштину (осим у коалицијама или на мањинској листи), обе веће муслиманско/бошњачке странке су на власти већ годинама. Данас су двојица наших министара и велики број других високих државних функционера потекли из редова ове националне мањине. Притом у разне програме националних мањина се код нас током протеклих година улаже далеко више него у програме српског народа који живи изван граница Отаџбине. И у време када су, рецимо, буџетска давања за школовање студената у иностранству смањивана, финансијска потпора националним мањинама је повећавана. Упркос наведеном, разне новопазарске и београдске невладине организације, често финансиране од стране држава које до сада нису доказале частан и искрен однос према Србији, већ годинама најављују отварање „санџачког питања“. Ове организације, које су посветиле много труда и енергије у борби против легитмних интереса српског народа и против слободе Српске православне цркве, захтевале су од државе да помогне стварање бошњачке нације у Србији и да подупре уједињење Исламске верске заједнице. Од недавно ови захтеви добили су на снази пошто се појавио политички покрет који је радикланији од муслиманско/бошњачких странака у власти. На челу покрета налази се један муфтија. После низа запањивих наступа, политизације злочина у Сребреници, тужбе против дневних новина… нови покрет није успео да на изборима за савет националне мањине добије апсолутну већину. Ипак, на крв посвађане муслиманско/бошњачке партије само уједињене могу да остваре функционалну већину. На конститутовној седници Бошњачког националног савета дошло је до спора. Муфтијина листа успела је некако да окупи апсолутну већину, али представници министарства за људска и мањинска права тврде да је за конституисање савета неопходна квалификована већина (2/3 свих представника). Радикални покрет наравно није потражио правду у установама државе, већ је на своју руку формирао савет и најавио интернационализацију „санџачког питања“. Позивајући се на партизанску револуцију започео је процес стварања некакве санџачке (аутономне) државе, захтевајући успоставу Муслимана/Бошњака као конститутивног народа у Србији. Очекивано, власти су одговориле немушто: продужавајући време за конституисање, најављујући понављање избора, а државни секретар и помоћник министра у влади Србије су се јавно, на трибини, спорили око овог питања… Све ово је последица бедног стања националне и државне свести политичке елите у Србији. У недостатку националног и државног програма власти лелујају између страначких, личних интереса и потребе да на било који начин попуне расипнички вођен државни буџет. Помагали су национални покрет Бошњака/Муслимана, толерисали уплитање верских великодостојника у просвету и политику, увели су Турску у унутрашњу политику Србије и помогли њену експанзију у региону. Све то због мало новца и жалосне власти. Муслимани/Бошњаци су у Србији прихватили статус мањине. Србија мора да заустави њихову радикализацију. То је могуће постићи само непоколебљивим спровођењем закона и придржавањем јасног и чврстог државног и националног програма. Нема мешања верских поглавара у политику и просвету. Ако то важи за православне владике, треба да важи и за достојанственике других религија. Демократска процедура је светиња. Ако промена правила и кршење права могу да им прођу у странкама и код куће, у држави нема играња са тим. Зато поред оштрих мера према онима који угрожавају Србију треба сместа сменити читав врх Минситарства за људска и мањинска права (министра, државног секретара и помоћника министра). „Питање санџака“ не постоји у Републици Србији. Реч је о политички имагинарном, кратковеком, бившем османском административном подручју, заувек укинутом снагом Српске војске и вољом већинског народа овог краја. У време Другог светског рата црногорски партизани желели су да овај крај припоје својој будућој „народној републици“ и одатле идеја о аутономији. Србија мора да затражи од свих странака које делују на њеној теритиорији да поштују Устав. Ко жели да буде министар мора да одбаци незаконити референдум из 1992. године о аутономији. Сва демократска питања су отворена осим независности и целине Србије. Такође, у условима у којима српски народу у Муслиманско-Хрватској Федерацији (Ф БиХ) не ужива ни део права која уживају Бошњаци/Мулимани у Србији, неморално је говорити о промени њиховог статуса, успостави региона или аутономне области у коју би још биле укључене и општине чији народ то не жели. Коначно, Србија је требало да на време стави до знања амбасадама моћних држава које су створиле некакву „групу за санџак“, да тако нешто може да прихвати само након што оформе истоветне групе „за Српску“ или „за српску заједницу опћина у Славонији“. И споменути крајеви заслужују привредну помоћ, социјално сажаљење и политичку потпору.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар