САВРЕМЕНИ СРПСКО-ХРВАТСКИ ОДНОСИ
Политика државе Хрватске према српском народу и његовој држави свакако је током последње деценије 20. века била најважнији формативни сегмент политике суседних и европских држава према Србији. Управо је на доминантном односу хрватске политике и друштва према Србима и Србији изграђен однос других, младих балканских национализама према Србији. Иако формиран доминантно по узору на аустро-немачки и британски однос према српском народу и став САД и ЕУ суштински је најсличнији хрватском погледу. Политика државе Хрватске према српском народу и његовој држави свакако је током последње деценије 20. века била најважнији формативни сегмент политике суседних и европских држава према Србији. Управо је на доминантном односу хрватске политике и друштва према Србима и Србији изграђен однос других, младих балканских национализама према Србији. Иако формиран доминантно по узору на аустро-немачки и британски однос према српском народу и став САД и ЕУ суштински је најсличнији хрватском погледу. Политика државе Хрватске према српском народу и његовој држави свакако је током последње деценије 20. века била најважнији формативни сегмент политике суседних и европских држава према Србији. Управо је на доминантном односу хрватске политике и друштва према Србима и Србији изграђен однос других, младих балканских национализама према Србији. Иако формиран доминантно по узору на аустро-немачки и британски однос према српском народу и став САД и ЕУ суштински је најсличнији хрватском погледу. Срби и Хрвати несумњиво представљају два сродна Словенска народа. Заједно су дошли на Балкански полуострво. До 20. века нису имали већих сукоба. Векови борбе са Османским царством и непрекидне сеобе учинили су да се два народа толико измешају да их је коначно раздвајала само вероисповест. Прихваћено европско разумевање формирања модерних нација и модернизације, учинили су да Србија, чија је државност прва обновљена на Балкану и која је коначно низом ослободилачих ратова успела да уједини Србе и Југословене, до 1918. године према другим југословенским народима наступа као према деловима једне будуће нације. Читав концепт културног и просветног идентитета и моденризације српске нације био је заснован на идеји да нацију дефинише језик. До 1913. године у Србији није издат уџбеник који Хрвате препознаје као одвојен народ. За то време у Хрватској су политичке елите трагале за идентитетом и државношћу. Српски политичари су све до 1921. године комуницирали са политичарима који су представљали малобројну елиту хрватског друштва, пошто је свега нешто мање од 3% мушког становништва Хрватске имало право гласа. Дакле широки слојеви становништва – потпуно изложени утицају Католичке цркве – нису утицали на формирање политике хрватског народа пре избора из 1920. године. На другој страни слабости хрватске државности – расцепканост хрватских земаља, тежње моћнијих суседа (Мађарске и Италије) и национална недефинисаност и неинтегрисаност – учиниле су да пре 1918., а посебно пре 1945. године, хрватски саговорници буду спремнији на споразум са Србијом и њеним властима. За разлику од Србије која је са Хрватском и Хрватима имала мала и ограничена искуства, док се са српским народом из хрватске споро и непотпуно интегрисала увозећи одатле углавном фрустрације и предрауде једне угрожене мањине, однос према Србији и Српству постао је темељни принцип верског и националног идентитета у Хрвата. Геноцид који су Срби у Хрватсој, Босни, Херцеговини и Срему доживели током Другог светског рата делом је последица накнадно остварених верских прогона које Хрватска није преживела у време верских ратова који су Европу потресали у 16. и 17. веку. Католичка црква је само једна од одговорних за основе овог прогона. Делимично су им допринели екстремни национализам творца модерне хрватске нације Анте Старчевића,њен први популистички и демократски вођа Стјепан Радић, али и нејасна и лоше устројена политика стварања југословенске нације. За разлику од хрватског националног покрета који је обезбеђивањем спољних граница започео борбу за унутрашњу интеграцију и одређивање граница према осталим југословенским народима, идеолози српског националног покрета веровали су да су стварањем велике југословенске државе остварили све националне циљеве. Српску превласт у Југославији ослонили су на државни апарат, предратне странке и очекивање да ће Југословени постати један народ. Српски национални покрет отерали су на националну периферију и социјалну маргину, а његово организовање препустили Српској православној цркви. Зато је после седамдесет година југословенског искуства српски народ не само преживео геноцид и почео из разних разлога убрзано да се исељава из прекодринских земаља, већ је дошло и до асимилације дела српског народа и потискивања његове културе. Треба само споменути нестанак око 60,000 Срба католика, укидање Срба-муслимана… Док је концепт Вука Караџића све штокавце видео као „Србе три вере“, до нашег времена раширило се тумчење да су само екавци Срби (зато бошњакизација новопазарских Муслимана подразумева прелазак на ијекавицу, док је влада Републике Српске за време рата увела екавицу као службено наречје). Српска држава и национални покрет ни данас немају јасну политику према Хрватској и њеном национализму. Политичке елите су спремне да занемаре значај ове земље или да прихвате страно тумачење природе међусобних односа. Тако су односи интерпретирани на нетачан начин: две државе као „осовина Балкана“, „Французи и Немци“ полуострва; пријатељство у функцији укључивања у ЕУ; коначно, српско питање у Хрватској као искључиво хуманитарно питање сведено на поштовање људских права. Док овако на српско-хрватске односе гледају умерени и левичарски политичари, као и углавном сва вођства српског народа у 20. веку, десничари одлазе у другу крајност. За њих Хрвати не постоје. Аутономија Срба у Хрватској требало би да буде само у функцији онемогућавања хрватске државе која би, уколико би и постојала, морала бити тако мала и немоћна да би представљала само и искључиво подстицај крајњем српском национализму. Из ових разлога у Србији су данас ретки политичари и малобројни они грађани који би били спремни да српске националне циљеве и природу односа Србије и хрватске рационализују и уподобе обрасцима умерене, одрживе, модерне и успешне политике одбране државних и националних интереса. Нико од српских политичара данас као циљ спољне политике Србије не укључује интересе српског народа у Хрватској. Чињеница да хрватски капитал у Србији потенцијално представља могућност успоставе будућег утицаја и превласти, у јавности је углавном употребљен као аргумент против капитализма и реформи. Права српског народа по правилу су другоразредна тема наше политике. Верујем да Србија има два интереса кад је реч о Хрварској. Први: Хрватска више никада не треба да буде основа или део савеза који би били управљени против Србије и српског народа. На томе треба ваљано и детаљно радити. Други интерес везан је за статус српског народа у Хрватској. Српски народ у Хрватској треба да добије статус конститутивности какав је у споразуму формално уживао од 1867. године, што је и препорука ПС Савета Европе из 2006. године. Србима треба омогућити права и аутономију у оквирима два котара (Книн и Глина) коју им је уставним законом 1995. године омогућила а касније укинула хрватска држава. Треба остварити заједницу општина у Славонији коју гарантује Ердутски споразум. Србима треба омогућити повратак, обнову кућа, посао… Србија треба да улаже у крајеве Хрватске у којима живи српски народ. Помирење и прогон ратних злочинаца треба подстицати, баш као и потребу да хрватско друштво прихвати да и српско правосуђе има иста права и обавезе као и хрватско. Помирење је немогуће док се хрватско друштво и култура не суоче са својим србофобским наслеђем, макар у мери у којој се српско друштво суочило са својим антиалбанским традицијама. Сећање на највећи геноцид извршен на Балкану – геноцид усташког хрватско-муслиманског режима над Србима у раздобљу 1941.-1945. – као и на велико несразмерно страдање Срба из Хрватске током претходног рата мора да буде неговано у Србији. Реч је о једном од темеља идентитета српске нације у будућности. Ипак, овакве традиције никако не треба да буду политички употребљаване у односима Србије и Хрватске. Коначно, у овим условима свака обнова југословенства и успостављање европског јединства занемарујући интересе Србије и српске нације, погубни су за интересе наше државе и њених грађана. Чедомир Антић, излагање на скупу посвећеном српско-хрватским односима одржаном децембра 2010. године у организацији Института за европске студије
Posted by Чедомир Антић
Categories: Текстови и анализе
Tacno tako! Medjutim, postavlja se pitanje zasto se politicka elita u Srbiji ne bavi ovim temama?