Сенат Србије
Регионализација и децентрализација свакако су најзначајније конституционалне теме којима се наша политичка јавност бавила током протеклих неколико година. Политичке калкулације, демагошко-изборна подмићивања најсиромашнијих крајева и тежња ка федерализацији (у неким случајевима распаду) Србије, учинили су да, баш као и током мукотрпног процеса стварања Митровданског устава, начелна питања уступе место појединостима, идеологија борби за моћ, велики идеали – политичком маневру. Регионализација и децентрализација свакако су најзначајније конституционалне теме којима се наша политичка јавност бавила током протеклих неколико година. Политичке калкулације, демагошко-изборна подмићивања најсиромашнијих крајева и тежња ка федерализацији (у неким случајевима распаду) Србије, учинили су да, баш као и током мукотрпног процеса стварања Митровданског устава, начелна питања уступе место појединостима, идеологија борби за моћ, велики идеали – политичком маневру. Регионализација и децентрализација свакако су најзначајније конституционалне теме којима се наша политичка јавност бавила током протеклих неколико година. Политичке калкулације, демагошко-изборна подмићивања најсиромашнијих крајева и тежња ка федерализацији (у неким случајевима распаду) Србије, учинили су да, баш као и током мукотрпног процеса стварања Митровданског устава, начелна питања уступе место појединостима, идеологија борби за моћ, велики идеали – политичком маневру. После готово две деценије постојања наше „Друге републике“, извесно је да су Милошевићев режим и потоње демократске владе сагласни у томе да не треба много мењати уставну географију која Србију види као републику са две аутономне покрајине. Једној покрајини, власти су истина, посредством формуле „више од аутономије, мање од независности“ спремне да признају 95% капацитета државне независности. Очигледна асиметрија требало би да буде настављена и у новој регионализацији. Тако би АП Војводина и Косово такође били и региони, истина њихова аутономија не би била истоветна статусу региона Београда, а да не спомињемо „инвентивно“ замишљене Источни, Западни, Централни и Јужни регион. Можда се и догоди чудо, па влада која се тешко одриче новца (рецимо магичних 7% који су словом Устава опредељени за Војводину), прихвати да део буџатеских прихода проследи регионима. Међутим, осим нове администрације и наде у европске фондове, региони од централних власти могу пре свега да очекују туторство, пошто онe већ показују решеност да саме одређују чак и њихове границе, те број области у њиховом саставу. Црвена нит која повезује све власти „Друге републике“ јесте чињеница да је приоритет на личној моћи и намирењу клијената из провинције, интереси грађана, наше државе и српског народа су у другом, па и трећем плану. Споменутим полумерама, које су многи заговорници регионализма већ критиковали, недостаје и политичка димензија. Када остали сегменти не функционишу овај се фактор коначно неизбежно наметне. Видели смо како посланици исте странке не следе истоветну политичку идеју у Скупштини АП Војводине и у Народној скупштини Србије. Притом, предлог статута АПВ предвиђа некакве заједничке комисије које би требало да усклађују политику републике и покрајине. Да ли ће региони, пошто потврде нефункционалност државе и половичност регионализације затражити федерализацију државе, или ће овај процес доћи са ступањем државе у ЕУ? Да ли је успостављање Горњег дома или Сената, чији би чланови били непсоредно бирани из великих изборних јединица које се обавезно не би подударале са регионима нити областима, једина алтернатива оваквом развоју? О реформи Народне скупштине говори се искључиво у контексту умањења њених трошкова. Пословична неактивност скупштине и њена расипност увеличавани су правим медијским кампањама против парламентаризма. Ипак, можда ће оснивање сената, чији би чланови били бирани тако да дају већи политички значај неразвијеним крајевима из којих се становништво исељава, омогућити скупштини неопходну равнотежу, већи ауторитет у односу на већ пренаглашену власт владе и превелики утицај шефа државе? Ова реформа не би била скупа: Народна скупштина не би требало да има више од стотину посланика, а сенат би могао да има између 30 и 40 чланова. Слободан Јовановић је пре стотину година тврдио како са изузетком балканских и јужноамеричких држава све остале независне земље у свету имају дводоме парламенте. Ова чињеница се није много променила: сада су се балканским државама придужиле скандинавске, блискоисточне, поједине афричке земље и НР Кина. Од Гиге Гершића до писаца устава из деведесетих година, код нас преовлађује мишљење како је идеја горњег дома некакав рецидив аристократских политија. Ипак, историја модерне уставности, од Друге Француске републике, до савремених примера (Руске Федерације, Републике Словеније, Индије, Француске и Италије) показује сасвим другачије стање ствари. Баш као што је пре стотину година требало да ограничава владара и умери брзоплету моћ скупштине, тако би данас један сенат могао да онемогући федерализацију и можда распад Србије, допринесе политичкој важности неразвијених крајева, буде независна спона области и државе, уразумитељ скупштине и умеритељ председника републике. Све примедбе идеји дводомог парламента могле би, обзорим на плитке економске темеље и избледеле, кратковеке традиције, бити постављене и нашој демократији. Највећи отпор овој замисли пружиће власти, чије би нечињење и половичне мере могла донекле да ограничи управо ова институција и сложенија процедура.
Posted by Чедомир Антић
Categories: Текстови и анализе
S6PTE0 fzruyxlwcmlw, [url =http://qdhlbhxtpumu.com/]qdhlbhxtpumu[/url], [link =http://njceoxyipxfp.com/]njceoxyipxfp[/link], http://xkqrhisxfuoc.com/