Синђелић

среда, 3 септембра, 2014 у 10:36AM

Осамдесетих година прошлог века био сам дечак, ученик основне школе на Звездари у Београду. Било је то време када се људима из света коме су припадали моји родитељи чинило да су сви циљеви југословенских народа остварени. Све оно што није добро и уреду остављано је по страни, занемаривано и заборављано – као неке непријатости које припадају више дану у коме су се догодиле него ономе коме су се десиле.

Поред шкргутања зубима због патњи српског народа на Косову и Метохији, од јавних личности такође се није могло чути много о српским националним интересима и циљевима. Са тим пониженим, потиснутим и заборављеним српством суочио сам се само у школи, где су, спремајући се за фудбалске утакмице, моји другови, данас одреда аутомеханичари, келнери, носачи, возачи, продавци… у тренуцима уочи школске спортске победе или пораза, без изузетка и у хору запевали пркосну песму „Ој војводо Синђелићу“.   Дечаци од једанаест-дванаест година певали су из свег гласа о јунаку и мученику Првог српског устанка, који је заједно са својим Ресавцима радије изабрао смрт него ропство… Који је знао „Србина заклети, како ваља за слободу мрети“. Наставници и директор су се љутили, викали, забрањивали и кажњавали.. Али није вредело… Синђелић је био жив и живеће као и толики пре и после њега док буде српског имена. О томе одлучује наш народ; и сви они безбројни често презрени, заборављени обични људи… Не само странци, богаташи, моћници, тирани или демагози…

У земљи у којој у парламенту нема нити једног посланика који не мисли да је достојно одрећи се свих уверења да би се остало на власти.   У Србији у којој су бивше самозване четничке војводе зреле да поведу параду хомосексуалаца… Где је продато Косово да би неко могао да задужи народ још шест милијарди евра за само две године и повећа број државних функционера са 20.000 на 40.000… У Србији која данас није место за хероје…  Прошле седмице је погинуо један јунак.

Погинуо је Стеван Синђелић. Припадник српске жандармерије. У борби са албанским разбојницима, у близини Куршумлије, на у сваком погледу српској земљи (територијално, историјски, власнички, по схватању СР Немачке…), мучки је убијен овај млади тридесетогодишњак, отац трогодишег детета.  Убила га је војска која систематски напада остатак Србије жељна да га после Косова одузме Српству. Терористичка армија из Подујева, превише је добро наоружана и организована да би смо у њој препознали само крадљивце шуме.

Наша власт је претила. Послали су појачања пошто су се годинама оглушивали о жалбе и тужбе сиротих стараца и старица. Албански посланик са Југа Србије (где политику воде и амнестиране вође терористичке војске која је после пада Милошевића у миру убила четрдесетак српских цивила и полицајаца) говори о потреби да ово питање реше српска и „косовска“ влада. Од поглавице албанске косовске полиције чули смо да је Куршумлија српска територија, па наша држава има право да се тамо стара о реду и миру… У ЕУЛЕКС-у кажу како Срби са севера Косова имају све веће поверење у њих… Сигуран сам да имају, наравно под условом да анкету изведу исти који су спроводили недавне изборе.

Замислимо шта би се догодило да је са територије Републике Српске оваква криминална кампања била вођена према Хрватској… колико год била приватна? Хрватски председник је својевремено рекао да ће војска његове државе окупирати Српску уколико прогласи независност. У случају да је неки Србин убио жандарма Петра Свачића или Николу Зринског… На улицама хрватских градова ваљале би се стотине хиљада демонстраната. Хрватска војска би (уз помоћ савезника као и увек) већ била у Бањалуци, а амерички и немачки авиони би у пепео претворили читав пограничан појас…

Синђелић је пао „ал’ његово име још и данас живи“… Живе и имена оних који су се определили за другачији живот. Борис Тадић. Бивши председник републике, министар, посланик, страначки вођа… Прошле седмице се извинуо Македонцима за деловање „српске жандармерије“ на њиховој земљи. То је онај Тадић који за време свог осмогодишњег мандата није успео нити у једном сегменту своје политике. То је онај који се први видео са Чекуом, руковао се као бивши шеф државе први са Тачијем и још се хвалио да је тиме дао преседан Томиславу Николићу… Када смо делили злато Краљевине  Србије, Словенци и Хрвати су потрчали да узму део, када говоримо о југословенској жандармерији она се извињава бивши председник Србије (а Краљевина Србија је ефективну власт над Македонијом имала свега три године).

А да ли се Тадићу неко захвалио што су српска и југословенска монархија дале границе данашњој Македонији? Бугараши које су наши жандарми прогонили, у Пиринској Македонији нису добили ни аутономију (територијалне аутономије су забрањене бугарским уставом). Да ли је ико изразио дивљење за десетине водовода, електричних цетрала, за педесетоструко увечање броја ученика у школама широм Македоније од 1912. до 1937. године? Али то је било давно… А шта је данас? Да ли се неко Тадићу извинуо што у европску Македонију не сме да уђе нити један свештеник СПЦ у мантији? Или зато што је архиепископ Јован већ осам година у злогласном затвору Идризово?

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар