Сломити бетонски блок

недеља, 30 маја, 2010 у 12:00AM

Црногорски режим је оптужио опозицију да је организована и потпомагана од стране Републике Србије. Србија је прошле године у све активности српског народа изван Србије – дакле у балканским, европским државама, САД, Канади, Аустралији… издвојила 533,000 евра. Истовремено само за Македонце у Србији опредељено је 100,000 ! Црногорски режим је оптужио опозицију да је организована и потпомагана од стране Републике Србије. Србија је прошле године у све активности српског народа изван Србије – дакле у балканским, европским државама, САД, Канади, Аустралији… издвојила 533,000 евра. Истовремено само за Македонце у Србији опредељено је 100,000 ! Један мој пријатељ је често говорио: „Дошли су на власт силом, само тако ће са ње отићи.“ Мислио је на српске комунисте и њиховог последњег вођу Слободана Милошевића. Срећом, испоставило се да није био у праву, бар кад је реч о другом делу ове мисли. Без обзира на прошлост, наше опозиционе странке су, са једним мањим изузетком, прихватиле Устав из 1990. године као демократски. На неравноправне, нерегуларне и недемократске изборе излазиле су углавном редовно и листом. Уосталом није било друге, насилне методе или колаборација само би дале за право режиму. Могле су само да вредно раде, стрпљиво се и постојано боре и буду готово болесно прагматичне. Режим је прво требало да изгуби све државне и националне битке, претварајући народни пораз у тријумф сопствене власти. Затим је требало да постане бескористан нечасни савез између српског режима и великих сила којима је несрећа српског народа била у интересу. Коначно, демократска опозиција је морала да дође до дна, распадне се до стадијума одвртности, избрука се до општег гађења и уједини се како би добила нови идентитет. Чак и тада, са потуним уједињењем опозиције, поразима, санкцијама, прогнанима, криминалом, корупцијом, изолациојом, политичким убуствима, цензуром… Милошевићев режим би по сили инерције велике власти коју је поседовао, поново победио на изборима. То се није десило из два разлога: САД и ЕУ су политички и финансијски помогле опозицију и режим је под притиском догађаја почео да се распада. Све се то догађало у Србији: држави са за балканске прилике снажним демократским традијама, земљи у којој је Милошевићев режим само једном – 1990. године – успео самостално да добије гласове више од половине изашлих бирача. Шта очекивати у Црној Гори? Опозиција се ујединила и то је добро. Без рушења монопола власти и успостављања озбиљне, европске демократије немају смисла политичке дебате, програмске разлике и личне амбиције. Радост режима због победе сразмерна је нервози и страху који је показивао протеклих седмица. Страх је потицао пре свега из чињенице да је у једном једноумном и монополском политичком систему настала јасна алтернатива – политичка снага која је у стању да окупи више од 40% народних гласова. Шта би се догодило да су из ЕУ пожелели да истински надзиру изборе? Докле би опозиција стигла да је уз помоћ демократских држава региона и Европе могла да разбије медијске и политичке блокаде и наступи равноправно? Црногорски режим је оптужио опозицију да је организована и потпомагана од стране Републике Србије. Србија је прошле године у све активности српског народа изван Србије – дакле у балканским, европским државама, САД, Канади, Аустралији… издвојила 533,000 евра. Истовремено само за Македонце у Србији опредељено је 100,000 ! Да ли је мешање Србије садржано у чињенице да се чиновник из кабинета председника Тадића залаже у прилог веће активности просветних друштава или учествује у литијама? Да ли је мешање Тадићева прошлогодишња тврдња према којој Србија не жели да се одрекне свог народа и наслеђа у Црној Гори? (Истовремено, директор Народне библиотеке Србије, иначе именован од Тадићеве владе, смешта не само Његоша, већ и поједине живе српске писце из Боке у „црногорску књижевност“). А можда је до мешања дошло онда када се црногорски режим сасвим неоправдано представљао као демократски и европски мотор региона и покушавао да демократској Србији држи лекције о демократији и европејству? Можда је мешање када штићеници црногорског режима у српској политици, уместо да извршавају своју уставну обавезу и брину се о правима српског народа у Црној Гори, протестују зато што се државна телевизија Србије заинтересовала за ово важно питање? Рушење режимâ насталих у револуцији, заснованих на тоталитарним темељима, ауторитарној матрици и бетонираних монополом власти, новцем транизије и разним другим предностима – мукотрпан је посао који подсећа на разбијање бетонског блока. Бетонски блок можете ударити тешким чекићем и стотину пута, али ће он наоко остати једнако чврст и постојан. Ипак, када га ударите стотину и први, или хиљаду и први пут, он изненада пукне и распадне се. Режим који своју позицију гради на поделама између народâ, на страху од суседа… Влада којој је власт једина идеологија… која се заклињала у Броза, потекла од Милошевића, вервала у USAID, а волела само себе… Опстаје искључиво захваљујући слабости својих противника. Слабост опозиције у Црној Гори је већ дуго времена и слабост демократског друштва. Јединство опозиције и порука коју су недавни општински избори упркос свему послали, представљају важан корак напред ка демократској држави.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар