Slučaj građanina Ž.M. i još 650,000 Srba

Pošto je posle oduzimanja jahte Mitrović prekinuo sa emitovanjem hrvatske muzike na „Pinku“, možda ne bi bilo loše da se neko ovde doseti da mu se oduzme čamac, ne bi li prekinuo sa emitovanjem muzike koja preovladava na ružičastoj TV.Pošto je posle oduzimanja jahte Mitrović prekinuo sa emitovanjem hrvatske muzike na „Pinku“, možda ne bi bilo loše da se neko ovde doseti da mu se oduzme čamac, ne bi li prekinuo sa emitovanjem muzike koja preovladava na ružičastoj TV.Zaplena jahte „El Bosko V“ koja je u vlasništvu Željka Mitrovića (ali i njegove supruge i izvesnog Zorana Obrenovića koji je, kako tvrdi Mitrović, u trenutku oduzimanja broda bio na jahti) proteklih dana dominira u srpskoj i hrvatskoj javnosti. Čitav slučaj može da se isprati iz tri različita ugla: reakcija srpske javnosti (pre svega medija); reakcija Hrvatske i nereagovanje zvanične Srbije; slučaj srpskog medijskog magnata u odnosu na položaj Srba u Hrvatskoj. Pogođen time što mu je prošle godine jahta oduzeta i što je bilo najavljeno da će ići na prodaju 17. avgusta (što je privremenom merom Opštinskog suda u Dubrovniku obustavljeno) vlasnik „Pinka“ Željko Mitrović najavio je oštru medijsku kampanju, koja, kako je pojasnio, neće biti protiv Hrvatske, već u interesu srpske privrede i srpskih građana, ali i Crnogoraca i Bosanaca koji letuju u Hrvatskoj. Hrvatska „glazba“ i filmovi su zabranjeni, a advokatski timovi „Pinka“ PINK flotilom su se razleteli po Evropi da ukažu na nepravdu. Na najavljenu kampanju Željka Mitrovića, prvi su (pre Hrvatske) reagovali predstavnici domaće (prvenstveno medijske) javnosti, optužujući ga da koristi mediji za privatne interese i da narušava odnose sa Hrvatskom. Međutim, nameće se nekoliko pitanja i zapažanja. Pošto je „Pink“ privatna, komercijalna televizija, valjda i jeste logično da njen menadžment i vlasnik sami odlučuju šta im valja činiti u zaštiti (svojih) ekonomskih interesa, ali i šta će da emituju?! A to, kakav je sadržaj onoga što je emitovano, trebalo bi da procenjuju javnost, medijska udruženja, RRA i druge nadležne državne institucije. Međutim, pošto je u Srbiji poštovanje institucija minimalno, onda i nije nelogično što Mitrović, kada je pogođen privatno, neće više da „prećutkuje“ neke stvari, u konkretnom slučaju Hrvatima. Uostalom, tako su mnogi srpski biznismeni povećali svoju snagu i uticaj, a nije ni mali broj novih bogataša koji su koristeći javno dobro radili za privatne interese. Pa, nije li to najočitije baš u medijima kojima se oglasi državnih institucija i javnih preduzeća dodeljuju po stranačko-marketinškio-medijskom ključu?! I državne (naše pare) slivaju u džepove tih istih funkcionera-tajkuna, preko njihovih medija. A koji su to mediji, pa to i vrapci znaju, ali se u Srbiji i vrapci ponašaju kao nojevi – zabiju glavu u pesak… Ipak, medijska reakcija i kritika u pojedinim (navodno građanski orijentisanim) medijima nije tako oštra kada su u pitanju zloupotrebe javnog dobra u medijskom polju, ili u privredi. Ako se ovome dodaju i izjave koje su se ticale toga da Mitrović svojim ponašanjem narušava odnose Srbije i Hrvatske, ne može a da se ne stekne utisak da u delu srpske javnsti vlada postulat o obaveznoj zaštiti minimuma hrvatskih interesa. Srpske niko ne brani… Da ne bismo ostali samo na „Pinku“, želimo da ilustrujemo i na svom primeru, nedeljniku „Svedok“, koji je „pukao“ u Crnoj Gori za nas velike pare, ali… Kada se vlasnik „Svedoka“ (jedinog srpskog nedeljnika kome se zna vlasnik, ali i novine sa isključivo ličnim kapitalom vlasnika) obratio nadležnima u Vladi Srbije s, izgleda, jeretičkim pitanjem – ima li koja institucija koja štiti interese srpskih firmi u Crnoj Gori, dobio je zaista lakonski odgovor: – Ti si dobar sa Đukanovićem, a i redovno ti piše Miško Vuković, pa sredi to s njima, što nas sada maltretiraš! Pošteno! Podvučeno žutim! Ali, vratimo se Željku, Pinku i Hrvatima… Tako smo proteklih dana, kada je obeležavana 16. godišnjica „Oluje“ (koja u biti ima sve elemente definicije genocida) kojom su Srbi proterani iz svojih domova i koja simbolizuje tragediju srpskog naroda u Krajni, ali i na prostoru bivše Jugoslavije, u srpskim medijima više smo čitali i slušali o jahti od nekoliko miliona evra i o neprofesionalizmu Željka Mitrovića i „Pinka“. Dok su se vlasti u Beogradu bavile opravdavanjem gubitka kontrole na severu Kosova, na Mitrovićevu najavljenu kampanju odmah je reagovala hrvatska država demaršom koji je uputila našim vlastima. Tako se Srbija ponovo našla u šizofrenoj situaciji: Hrvatski zvaničnici pozdravljaju ratne zločince i pozivaju Srbe da im se pridruže u slavljenju dana kada su prognani iz svojih domova, Srbima u Hrvatskoj se umanjuju ustavom i zakonima zagarantovana prava, srpski kapital i dalje nema prođu u Hrvatskoj, a na kraju je srpski ambasador išao na razgovor u MIP Hrvatske gde je uložen protest i izražena oštra osuda povodom toga što se srpski građanin (Željko Mitrović) buni što mu otimaju jahtu?! Doduše, poseban tretman koji je Željko Mitrović najavio (i delimično počeo da sprovodi) kada je u pitanju Hrvatska, čini se, svoju osnovu više ima u privatno-ekonomskoj sferi, nego u naglom nacionalnom samoosvešćenju vlasnika „Pinka“. Dok mediji (u Srbiji ima i onih sa hrvatskim kapitalom!) u obe zemlje odnose Srbije i Hrvatske više prate kroz estradu i njene izlive u politici, kao što je recimo slučaj jahte Željka Mitrovića, o tome kakav je položaj Srba iz Hrvatske koji nisu ni približno bogati i uticajni kao vlasnik „Pinka“, a imaju mnogo teže muke, jedva se govori. Osim jednom godišnje – 4. avgusta. A koji su stvarni problemi Srba u Hrvatskoj koje „Pink“, kako je rekao Mitrović, „više neće biti u prilici da prećutkuje“? Prema Izveštaju o političkim pravima srpskog naroda u regionu koji je nedavno izdala organizacija „Napredni klub“ Srbima u Hrvatskoj se umanjuju prava. Dok se kao problem između dve zemlje ističe jahta bogatog beogradskog biznismena (koja, prema nekima u Beogradu, navodno narušava dobrosusedske odnose) Srbima koji su proterani iz Hrvatske onemogućava se da povrate imovinu, da ostvare pravo na penziju, da slobodno koriste svoj jezik i pismo. I dalje nije rešen status Zajedničkog veća opština što je u suprotnosti sa Erdutskim sporazumom, Srbi nisu srazmerno zastupljeni u upravi i pravosuđu i diskriminisani su u izbornom zakonodavstvu. Zločini nad Srbima se ne procesuiraju, a i dalje se veliki broj ljudi vodi kao „nestali“. Srpskoj pravoslavnoj crkvi nije vraćena sva imovina, iako je to bilo propisano po Zakonu o restituciji. Na popisu koji je održan od 1. do 31. aprila u Hrvatskoj, uprkos preporukama iz EU, na listićima su postojale samo rubrike „hrvatska/i“ u pogledu nacionalnosti i jezika, i „Rimokatolička crkva“ u pogledu veroispovesti, i rubrika „ostali“. (Navedeno prema Izveštaju o političkim pravima srpskog naroda u regionu, Naprednog kluba.) Istovremeno dok se nemali deo medijski prisutne srpske javnosti bavi time kako Mitrovićevi postupci narušavaju dobrosusedske odnose sa Hrvatskom, u Kninu se čitav minut kliče pozdravima koje je hrvatska predsednica vlade poslala generalima koji su u Hagu osuđeni za ratne zločine, a „Slobodna Dalmacija“ izveštava o skupu u „Hrvatskom memorijalno – dokumentacijskom centru Domovinskog rata“ na kojem se govori kako su Srbi sami otišli iz Hrvatske i pre „Oluje“, te da je još 1991. Tuđman rekao da „neće biti predsednik Hrvatske u kojoj neće biti Srba“. Ili, jedan dnevni list, na dan „Oluje“ časti svoje čitaoce posterom Anta Gotovine! Možemo samo da zamislimo kakva bi se dreka digla, ako ne i zabranio neki list koji nije po volji vlasti, kad bi kojim slučajem uz novine delio besplatno poster generala Pavkovića, Lazarevića, da ne pominjemo recimo Mladića?! Stanje je poražavajuće i kada je u pitanju privredna saradnja: Prema podacima Privredne komore Srbije, hrvatske kompanije su do danas uložile skoro dvanaest puta više kapitala u Srbiju. Dok u Srbiji posluje više od 200 hrvatskih kompanija u Hrvatksoj posluju samo dve srpske, a vrednost investicija iznosi 545 prema 45 miliona evra! Srpska javnost se zanima sudbinom jahte i privatnim ratom beogradskog bogataša, dok se jedan srpski državljanin (Mile Dakić, nekadašnji predsednik Srpskog nacionalnog veća SAO Krajna) tajno izručuje Hrvatskoj iz Bosne i Hercegovine, opet, bez ozbiljnijih reakcija sa srpske strane. Da li će Željko Mitrović, kada bude povratio svoju jahtu (a prema poslednjim izveštajima, situacija se smiruje i ide se ka nekakvom sporazumu) zaboraviti na obećanje da će prestati da prećutkuje o stvarima koje tište Srbe u Hrvatskoj, ostaje da se vidi. Međutim, ukoliko se pogleda ponašanje gotovo svih vodećih srpskih biznismena kada je u pitanju neka nacionalna stvar, ili ekonomski patriotizam, od toga, čini se, neće biti ništa. Na kraju, pošto je posle oduzimanja jahte Mitrović prekinuo sa emitovanjem hrvatske muzike na „Pinku“, možda ne bi bilo loše da se neko ovde doseti da mu se oduzme čamac, ne bi li prekinuo sa emitovanjem muzike koja preovladava na ružičastoj TV.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

1 Коментар на "Slučaj građanina Ž.M. i još 650,000 Srba" Оставите коментар
FORum LIvi
30. новембра 1999. at 01:00

Parafraziracu cuvenu recenicu iz ,, Sovinisticke farse,, Radoslava Lale Pavlovica ,, Hrvati ce i dalje biti Hrvati a mi ce mo biti Evropejci ( Jugosloveni ,, !!!!!!!!!!!!!!!

Оставите коментар