Солидарност

уторак, 9 новембра, 2010 у 12:00AM

Претходних дана било је много речи о солидарности. Председници Србије и Хрватске су се надахнути хуманим осећајима и одлучни да се солидаришу извинули жртвама рата из 1991. године. Регионалну солидарност пратила је европска: Европска комисија је похвалила Србију. Наша држава је, наводи се, значајно унапредила регионалну сарадњу.

Земљотрес који је претходне седмице више пута погодио средишње области Србије, изазвао је велики страх у народу. Поред три жртве, велики број грађана је рањен, а срушено је више стотина зграда. Грађани су показали значајну солидарност. Управо негде у то време пропао је споразум Србије са ММФ-ом. Као и код сваке фаталне љубави и овде ће пропаст бити агонично дуготрајна. Овога пута влада се, тврди, солидарисала са пезионерима. Пензиони фонд је одавно пропао, буџетски дефицит се није претворио у банкрот захваљујући међународним кредитним установама, али влада је и даље хумана. На муци се познају јунаци. И, не би Србија била Велика да управо негде у то време, наша дична дипломатија, која у време светске економске кризе и саблажњиво срамотног неуспеха захтева за саветодавним мишљењем о законитости проглашења независности Косова пред Међународним судом правде у Хагу, шири своју ДКП мрежу широм Азије и Африке.

У току је идетитетска потрага за изгубљеним несврстаним коренима. Јавности је готово промакла вест да је српска држава дала пет стипендија талентованим студентима из исподсахарске државе Уганде ! Велика је Србија ! Величанствени су њени моћ и слава. Сада ће у технолошкој велесилси Балкана и Европе млади инжењери из Уганде да стичу важна знања како би убрзано модернизовали своју далеку и непознату, али нама блиску (још од Иди Амина Даде) државу. Уопште, ова прва седмица новембра 2010. могла би заиста да буде упамћена као нешто посебно. Наравно, све је то замало добро и скоро па лепо. Позитиван дух међусобних извињења, пореметиле су две чињенице.

Председник Тадић се извинио пети или шести пут. Такође, ово није први, симболичан сусрет двојице председника на ратном попришту из прошлости. Тадић и Јосиповић се срећу рекло би се на месечном нивоу и репертоар се зна – црвена кравата (борба за европску буудћност), црна кравата (суочавање са прошлошћу), раздрљена кошљуа (неформалан сусрет, уз разговор са децом затеченом у парку и ручак на води – свежи шкумбри). Појава није доживела инфлацију још једино код европских бирократа који и сами играју своје игре и на Балкану налазе згодна друштва тако слична, а тако безсуспешнија од њихових. Колико ту има утехе и духовне хране за оне који би и сами могли бити донекле криви за ратове из деведесетих година, а који су поред моралне отупелости још и уморни и не могу да се помире са чињеницом да педесет година у глобалним размерама губе на значају, па су се после столећа бесмислених ратова још и ујединили. И док председници Србије и Хрватске мере речи и на различите начине се извињавају (уосталом, Хрватски председник је само неку годину раније учествовао у писању тужбе против Србију у којој је наша земља између осталог означена као одговорна за протеривање 200.000 Срба из Републике Српске Крајине); новоизабрани муслимански члан председништва Босне и Херцеговине, који је завреме рата имао важну улогу, нема много дилеме. Извинио се, и тиме навукао гнев велике већине својих бирача, али је истовремено јасно ставио до знања како гледа на више хиљада српских цивилних жртава.

Објаснио је да је реч о жртвама које су равне једном сату злочина у Сребреници. И где води такав хумани приступ. Да ли питању зашто је у Сребреници до 1941. српски народ био већина, а 1991. се претворио у незнатну мањину? Да ли можда поновном пребројавању жртава Кравице, Сребренице, Братунца? Можда питању зашто статус јунака има ратни командант који је напустио свој народ, а оптуживан је за ратне злочине и криминал ? Зашто други ратни командант данас оптужују старијег Изетбеговића да је две године пре злочина у Сребреници исти јавно прижељкивао? И када се већ спустимо на оваква разматрања, где је онда ту солидарност, хуманост, суочавање, извињење, окретање будућности.

Земљотрес у Србији, изазвао је велики страх, држава је још некако и помогла, али политичари се баш нису прославили. Задивљујући приметри хуманости стигли су из суседства, из крајева у којима живи наш народ. Из Црне Горе и Републике Српске. Поред помоћи из Бањалуке радује чињеница да су ресорни црногорски министар, приватне фирме и опозиционе вође упутили помоћ или позвали на солидарност. Занимљиво је, међутим, да и поред чињенице да у Краљеву нема много повређених постоји потреба за добровољцима из других крајева земље ради рашчишћавања терена. Чудно. Код нас политичари у својим деведесетим годинама примају и плату и пензију тако да навуку тричавих двесетотинак хиљада динара месечно. О пензионерима брину тако много да су упропастили буџет за следећу годину. Зато је неизбежно питање каква је то држава која о туђим жртвама брине кад је присиле страни спонзори, а сопствене занемарују из принципа? Док из Црне Горе и Републике Српске у Србију стиже помоћ, званична Србија је у српски народ из Црне Горе током прошле године инвестирала 20,000 евра (биће да је то мања сума него она опредељна за одликаше из Уганде). Прошле године су преполовљена давања за наше студенте који о државном трошку студирају на европским универзитетима. Уосталом, шта ће им и толико када ће нашу земљу у Европску унију ионако уводити политичари, а не стручњаци.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

3 Коментарa на "Солидарност" Оставите коментар
Aleksandar T.
30. новембра 1999. at 01:00

Voleti sebe ne znači mrzeti druge isto kao što ni voleti druge ne znači mrzeti sebe,inače postaje šovinizam i autošovinizam.Ali kako nas naši političari predstavljaju mi nismo ni toliko zreli da volimo ili mrzimo.Mi se ponašamo kao dete kome je domaći da mrzi sebe pa to radi zato što mora.Istovremeno druge mrzimo jer ih mrze naši političari ali to ne smeju da kažu javno ili se njihova aktivnost svodi na glupo vređanje.Oni ih mrze iz zavisti jer su njhove zemlje uspešne a oni poštovani dok je naša na putu propasti a oni pošto su nesposobni da vole druge i sami su osuđeni na samoću.Iz mržnje nastaje samo mržnja.Ako mrzimo sebe i drugi će nas mrzeti,da bi nas drugi voleli moramo da pokažemo da volimo sebe,tj.svoju zemlju.To ne znači žalostiti se lažima.Pomirenje nikad nije bilo između pobednika i poraženog,ako je pobednik imao dovoljno snage posle rata da se dovoljno razvija.Jedini način da dođe do pomirenja na ovim prostorima je ili da mi prestanemo da od sebe pravimo gubitnike ili da druga srane postane gubitnik.Da bi ponovo bili pobednička strana potrebno je mnogo ozbiljnosti i vremena i rad na tome.Mi činimi se nemamo ni jedno ni drugo.

Aleksandar T.
30. новембра 1999. at 01:00

Kod nas je sve zbrkano i upetljano.Da li je gladni narod poveroao političarima koji su davali nadrealna obećanja pa sad zarad vlasti sve rasprodaju čak i nacionalne interse i državnu imovinu,da bi održali status kvo ili se većina stranaka kvarila iznutra pohlepom njenih članova.Mislim ima istine i u jednom i drugom.Bilo je i jednih i ddrugih,ali svemu tome je bilo dosta kumovanja raznih lobija od kojih ni jedan ne želi dobro Srbiji.Mi,kako vidim smo na dobrom putu da doživimo sudbinu Hrvata u BiH.Samo ima jedna ali važna razlika,BiH nije matična država Hrvata ali Srbija jeste matična država Srba.Hrvatska će sigurno raditi da se to popravi u korist Hrvata ali ako Srbija propadne biće jako teško svim Srbima,a pogotovo Republici Srpskoj.Postajemo polako ali sigurno stranci u sopstvenoj zemlji.

Оставите коментар