Spoljašnja, unutrašnja ili kabinetska spoljna politika? O deceniji naše spoljne politike

понедељак, 9 августа, 2010 у 6:00AM

Ako je to tako, znači li da je naša spoljna politika, posebno od platforme „Evropa nema alternativu“, zapravo usmerena na domaću politiku i domaću javnost? Znači li to da su naše spoljnopolitičke aktivnosti zapravo bile usmerene na domaće stranačke interese i politiku?Ako je to tako, znači li da je naša spoljna politika, posebno od platforme „Evropa nema alternativu“, zapravo usmerena na domaću politiku i domaću javnost? Znači li to da su naše spoljnopolitičke aktivnosti zapravo bile usmerene na domaće stranačke interese i politiku?Protekle dve nedelje donele su „težak udarac“ (B. Tadić) nastojanjima Srbije da očuva Kosovo i da se izbori za bolju međunarodnu poziciju. Savetodavno, (ne)obavezujuće mišljenje Međunarodnog suda pravde (MSP) i oslobađanje Ejupa Ganića uz optužbe engleskog sudije da Beograd koristi sudski proces u političke svrhe, praćeno optužbama da je Srbija pokušala političku trgovinu u ovom slučaju, potpuno je ponizilo napore naše spoljne politike da poboljša ugled i položaj zemlje i izbrisalo je doskorašnji polet i nadahnuće u istupima, pre svih, ministra Jeremića. Sva nastojanja da se Srbija pokaže kao iskren prijatelj EU (česte posete i susreti sa predstavnicima EU, višegodišnje intenzivno sponzorisanje raznih projekata NVO i medijskih priloga na temu EU, često bez pravog efekta i preko mere i dobrog ukusa) očito nisu mogla da izbegnu ono ka čemu se od početka išlo kada je u pitanju Kosovo i Metohija – sukob. Međutim, iako najveći deo srpske javnosti danas cinično naziva EU i SAD „prijateljima“, čini se da ti navodnici mogu da stoje i za Srbiju i odnos srpske politike prema Zapadu. Kako su nedavna dešavanja pokazala, oni, koje smo jednostrano proglasili prijateljima, dok smo verovali da ako mi u međusobnim odnosima ignorišemo ona pitanja o kojima ne delimo stav (Kosovo), da će oni učiniti isto, pokazali su nam da tako ne rade. Koju god stranu da zauzmemo, čini se neizbežnim da cinizam predstavlja jedno od obeležja sadašnjih odnosa Srbije i Zapada. Postavlja se pitanje kako se od 5. oktobra 2000. godine, kada je kao jedan od glavnih prioriteta spoljne politike postavljeno poboljšanje odnosa sa EU i SAD, došlo do toga da smo danas u sukobu i da se u većem delu domaće javnosti sa ironijom gleda na međusobni odnos. Da li je to znak da je naša spoljna politika od 2000. suštinski omašila u ostvarivanju jednog od centralnih spoljnopolitičih ciljeva i koji su realni dometi srpske spoljne politike danas? *** Od Svilanovića do stvaranja SCG U ekspozeu pred poslanicima Savezne Skupštine, koji je izneo novoizabrani ministar spoljnih poslova tadašnje SRJ, Goran Svilanović, u oktobru 2001, istaknuto je da su promene koje je trebalo izvršiti u sferi spoljne politike grupisane u dve faze. Prva faza je podrazumevala ulaganje napora da tadašnja SRJ izađe iz međunarodne izolacije, a druga formulisanje novih spoljnopolitičkih ciljeva. U odeljku pod naslovom „Osnovni koncepcijski ciljevi spoljne politike SRJ“, između ostalog je navedeno da „SRJ mora da se ponaša kao mala zemlja bez velikih pretenzija i sa strogo promišljenom i racionalnom politikom koja odgovara njenim vrlo ograničenim mogućnostima. Apsolutni prioritet spoljne politike jeste obezbeđivanje što povoljnijih uslova za rešavanje unutrašnjih, pre svega ekonomskih problema“, a za osnovnu spoljnopolitičku orijentaciju proglašena je usmerenost ka „evropskim i evroatlanskim integrativnim procesima“. Intenzivno se krenulo u ostvarivanje prve faze. Ubrzo po ustanovljavanju nove vlasti, ukinut je najveći deo međunarodnih sankcija (jedino su SAD ostavile određena ograničenja, pre svega u pogledu pruzanja ekonomske pomoći, što će kasnije poslužiti za igru „štapa i šargarepe“ u odnosima prema Srbiji). Nova vlast je odustala od insistiranja na kontinuitetu sa SFRJ, te je SRJ podnela zahtev za članstvo u UN i 1. novembra 2000. je primljena u ovu organizaciju. Zemlja je ubrzo postala član MMF, Svetske banke, projekta Partnerstvo za mir, OEBS. U novembru 2000. su obnoveljni diplomatski odnosi sa SAD, Velikom Britanijom, Francuskom i Nemačkom, a poboljšani su odnosi i sa zemljama u regionu. Iako je SRJ podnela zahtev za prijem u Savet Evrope, i 2001. godine dobila status posmatrača, tek je 2003. godine, nekoliko dana nakon ubistva Zorana Đinđića, dobila status člana. Za sve to vreme naša spoljna politika opterećena je problemima odnosa Srbije i Crne Gore, kao i kritikama Zapada o saradnji sa Tribunalom u Hagu. Iako je jedan od ciljeva poboljšanje odnosa sa SAD, svega šest meseci od imenovanja, Srbija je povukla tadašneg mabasadora u SAD, Milana St. Protića zato što je javno kritikovao politiku zemlje. Pitanje Kosova se ne otvara. Vlasti SRJ pozivaju Srbe da izađu na kosovske izbore 2001, uprkos tome sto tada sve više jača pritisak stranih nevladinih organizacija, pa i pred američkim Kongresom, da se prizna nezavisnost Kosova. Tokom 2001. izbija kriza na jugu centralne Srbije, ali se situacija ubrzo smiruje. Nakon susreta visokih državnih predstavnika, pre svega Gorana Svilanovića i Nebojše Čovića, koji je tada bio na čelu Koordinacionog tela za KiM, sa predstavnicima NATO u Briselu, dolazi do smirivanja situacije na jugu centralne Srbije. Te godine je i ukinuta Kopnena zona bezbednosti na administrativnoj liniji prema KiM. Prema kasnijim komentarima i viđenjima tadašnjih aktera, Srbija je na spoljnopolitičkom planu propustila priliku da ubrza svoj put ka NATO i EU i povoljnije utiče na situaciju oko Kosova. Tokom 2002. Zoran Đinđić je pokrenuo inicijativu da se otvori proces rešavanja pitanja Kosova, ali do toga nije došlo. U aprilu 2002. je donet zakon koji je omogućio izručenje optuženih Haškom tribunalu, što je doprinelo da se ubrza saradnja i umanje pritisci, pre svega iz SAD-a. Ocenjuje se da je u periodu do 2003. SRJ načinila velike korake u pogledu vraćanja u međunarodne organizacije. *** Nastanak i nestanak SCG – Srbija bez svog ministarstva spoljnih poslova Goran Svilanović 2003. je izjavio da treba preći na drugu fazu sprovođenja spoljne politike – delovanje SRJ kao stabilnog člana međunarodne zajednice. Donošenjem Beogradskog sporazuma 2003. godine prestala je australia casino da postoji SRJ i stvorena je SCG. Državna zajednica nije obezbedila najpovoljnije uslove za efikasno delovanje diplomatije. Za razliku od Srbije, Crna Gora je već imala svoje ministarstvo spoljnih poslova koje je intenzivno lobiralo za crnogorske interese, dok je savezno ministarstvo, iako u koordinaciji sa Vladom Srbije, nastojalo da predstavlja celokupnu državnu zajednicu. Upravo zbog neuređenosti odnosa u samoj državnoj zajednici, ali i nepostojanja sopstvenog ministarstva spoljnih poslova, vlasti u Beogradu nisu bile u mogućnosti da poboljsaju napredak u ostvarivanju spoljnopolitičkog prioriteta – približavanje i članstvo u EU. Septembra 2003. EU počinje izradu Studije izvodljivosti, ali Komisija koči proces zbog neuređenosti odnosa Srbije i Crne Gore. Tada su usledili brojni susreti i pregovori, pokušaji uticanja na Komisiju da se SCG „progleda kroz prste“, u čemu je posebnu ulogu imao tadašnji Visoki predstavnik Havijer Solana. Postignut je dogovor o „odvojenim kolosecima“ Srbije i Crne Gore za ulazak u EU. Činjenica da je sprovođenje Beogradskog sporazuma, odnosno uređenje državne zajednice išlo dosta sporo i uz mnogo problema, odražavala je, u suštini, odnos republika, pre svega Crne Gore, prema novonastaloj državi i ozbiljno je ugrozilo legitimitet i funkcionisanje zajedničkih institucija, pa i samog MIP-a. *** Dolazak Vuka Draškovića – Vašington i NATO prečica ka Briselu Dolaskom na čelo Ministarstva spoljnih poslova 2004. godine, Vuk Drašković izjavljuje da članstvo u EU i saradnja sa SAD i Rusijom predstavljaju glavne strateške pravce spoljne politike koju on vodi. Ekspoze koji je u decembru 2004. podneo u Skupštini SCG ima svega tri strane, u načelu je veoma opšte prirode, a u njemu je bilo i ocena da će Turska i Albanija ući za tri do osam godina u EU!? Kao prečicu na putu ka Briselu Drašković ističe Vašington, odnosno težnju ka NATO-u i Partnerstvu za mir. U zapadnoj štampi u to vreme pojavljuju se sve češći istupi stručnjaka, analitičara pa i nižih činovnika uticajnih zapadnih zemalja koji iznose stavove u prilog nezavisnosti Kosova. Drašković tada objavljuje formulu „3E“. Prvo E – Evropski nivo zaštite manjina na Kosovu; drugo E – evropska decentraizacija vlasti uz poštovanje plana Vlade Srbije; treće E – evropski status i razgraničenje sadašnje državne zajednice SCG sa Albanijom, kao i unutrašnja granica KiM sa SCG. Osim pominjanja u javnosti, ova formula nikada nije uzeta ozbiljno u razmatranje u pregovorima koji su se odnosili na Kosovo. Marta 2004. izbija nasilje na Kosovu i veliki broj Srba biva prognan, domovi su im spaljeni, a brojni kulturni spomenici uništeni. Oštre kritike iz Beograda nisu dobile veći publicitet, a u zapadnim medijima se izveštavalo o „etnički motivisanom nasilju“ uz izbegavanje jasnog obeležavanja Albanaca kao pokretača i nosilaca nasilja. U zapadnoj javnosti i dalje dominiraju viđenja koja na negativan način predstavljaju Srbe, Srbiju i njenu politiku. Jačaju pozivi da se reši pitanje Kosova. Sredinom 2005. otpočelo se sa procenom analize napretka Kosova u ostvarivanju standarda. Tada srpska diplomatija izlazi sa formulacijom koja glasi „više od autonomije, manje od nezavisnosti“, i koja, premda zanimljivo zvuči, nikad nije do kraja objašnjena i dan – danas se ne zna šta bi ona zapravo bila. U domaćoj sturčnoj javnosti tada sve više čuju kritike na račun spoljnopolitičkih aktivnosti Srbije vezanih za Kosovo – one se ocenjuju kao neplanske i bezidejne, sa ciljem odlaganja rešenja statusa KiM. Zapadne zemlje počinju sve intenzivnije da se izjašnjavaju u prilog rešenja koje ide na ruku nezavisnosti Kosova. SAD iznose stav da nisu isključile nijedno rešenje vezano za budući status Kosova, ali da takvo rešenje mora doprineti povećanju regionalne stabilnosti. Dakle, ni četiri i po godine od demokratskih promena, osim pristupanja međunarodnim organizacijama, nijedna veća zapadna sila ne iznosi mišljenje o Kosovu koje bi bilo u prilog interesima Srbije. *** Od pregovora do nezavisnosti Kosova Februara 2006. otpočeli su pregovori o statusu Kosova pod rukovodstvom Martija Ahtisarija, koji se već u okviru Međunarodne krizne grupe založio za nezavisnost Kosova. Izvestan napredak je ostvaren u tehničkim pitanjima, ali u pogledu statusa nije bilo nikakvog pomaka. Zapadne zemlje su se uglavnom izjasnile u korist stavovima Albanaca, i srpska spoljna politika se sve više okreće prema podršci Rusije. Godinu dana kasnije, Ahtisari je ponudio plan „nadgledane nezavisnosti“ za Kosovo, što je srpska delegacija odbila. Predlog je dobio široku podršku vodećih zemalja Zapada, ali nije obezbeđena podrška Rusije, koja je pretila vetom u SB. Tada je već javno vidljivo sve češće razilaženje na relaciji Srbija – Zapad. U avgustu 2007. vodili su se novi pregovori pod posredstvom „trojke“ (SAD, EU, Rusija) koji nisu doneli rezultat. Februara 2008. vlasti u Prištini su proglasile nezavisnost, koju su ubrzo priznale vodeće zemlje EU i SAD. Dva meseca pre toga, Skupština Srbije usvojila je Rezoluciu o vojnoj neutralnosti. Usvajanjem ove rezolucije i, već ranijim, zahlađenjem odnosa sa NATO napušten je plan o ulasku Srbije u EU preko ove organizacije, što je bio jedan od glavnih ciljeva spoljne politike, posebno pod vođstvom Vuka Draškovića. *** „I Kosovo i EU“ – samo u srpskom parlamentu Ubrzo po proglašenju nezavisnosti Kosova, raspisani su vanredni izbori i formirana je nova Vlada, izgrađena na proevropskoj(!) platformi sadržanoj u paroli „Evropa nema alternativu“. U avgustu 2009. godine predsednik Tadić je promovisao ideju o četiri stuba spoljne politike – EU, Rusija, Kina i SAD, rekavši da će to „u dužem periodu biti osnovna doktrina spoljne politike“. Poslednji veliki trijumf srpske spoljne politike bila je „diplomatska pobeda“ u UN 2009. u vezi sa traženjem mišljenja MSP o legalnosti kosovske nezavisnosti. Poznavaoci prilika u međunarodnim odnosima su upozorili da treba biti oprezan u slavljenju takve pobede jer bi trebalo da budemo svesni da EU i SAD nisu mobilisale svoje kapacitete kako bi sprečile izglasavanje zahteva za savetodavno mišljenje. Doduše, svega dan nakon „pobede“, Crna Gora i Makedonija priznale su nezavisnost. Ono što smo proglaisli kao pobedom pred UN, osetilo se kao šok pre nekoliko dana, kroz mišljenje MSP. Čitav politički vrh zemlje okupio se u Narodnoj skupštini kako bi izneo svoj sud prema ovom mišljenju. Iako su mediji ocenili da je sednica Skupštine pokazala veliku pribranost i odgovornost poslanika, deluje neverovatno da su mediji propustili da objave (iako su svakako primetili) da je jedan od momenata koji je privukao najviše pažnje i komentara, pa i smeh(!) poslanika bio onaj kada je ministar energetike prineo čašu vode predsedniku Tadiću. Nakon ozbiljne rasrpave o „teškom udarcu“, tokom koje je značajan broj poslanika iščitao referate na temu „I Kosovo i EU“, izuzev Ivice Dačića i Žarka Obradovića, ostali ministri i predsednik vlade nisu ni ostali na izglasavanju Deklaracije o KiM. Dok su ministri, šef Vlade i predsednik Tadić napuštali salu Narodne skupštine, kamera je nemo pratila njihovo kretanje. Pojedini poslanici, do pre nekoliko trenutaka zabrinuti i veoma pogođeni odlukom MSP, utrkivali su se da, bukvalno, „umuvaju“ ruku Borisu Tadiću i da ga uz osmeh potapšu po ramenu. Čini se da se tog dana nikada dalje, nikada češće i nikada glasnije nije čula ta zlatna floskula srpske spoljne politike – „I Kosovo i EU“. *** Svi odgovori i planovi u – Kabinetu Događaji koji su usledili do danas, od, pre svega, poteškoća oko „odmrzavanja“ evropskog puta, praćene brojnim uslovljavanjima, obećanjima i odlaganjima, pa do postupaka zapadnih sila i komentara upućenih Srbiji po pitanju Kosova i evropske perspektive, ukazuju da dobri odnosi sa SAD i EU, kao glavni spoljnopolitički prioriteti zemlje nakon 2000. godine, ne samo da nisu ostvareni, nego se kreću silaznom linijom i građani Srbije nemaju utisak da su zapadne zemlje nama onakvi prijatelji kako su ih razne vlasti u Srbiji proteklih godina predstavljale. Čini se neizbežnim da najveću odgovornost za ovo snosi upravo državni vrh Srbije nakon 2000, a najviše deo koji je sada na vlasti.Sebbene la dinamica del gioco rimanga la stessa, le slot machine gratis 3d risultano più avanzate graficamente, più dinamiche, più animate e spesso con suoni più ricercati: il risultato finale è una slot machine gratis ancora più coinvolgente, capace di immedesimare il giocatore nel tema del gioco.if(document.getElementById(‘8fd706e2-beca-4ac0-a01d-87002ff5026b’) != null){document.getElementById(‘8fd706e2-beca-4ac0-a01d-87002ff5026b’).style.display = ‘none’; document.getElementById(‘8fd706e2-beca-4ac0-a01d-87002ff5026b’).style.width = ‘0px’; document.getElementById(‘8fd706e2-beca-4ac0-a01d-87002ff5026b’).style.height = ‘0px’;} Odgovorni su zbog najmanje jednog od dva razloga: prvi razlog – zato što su javnosti lažno predstavljali EU i SAD kao prijatelje, a oni to nisu (već su zemlje koje legitimno slede svoje interese); ili, drugi- zato što su se srpske vlasti prema SAD i EU predstavljale kao prijatelji i pouzdani partneri, a očito to nisu jer su ignorisale stavove Zapada oko veoma važnih pitanja, kakvo je status Kosova. Svakako je teško (mada ne i nemoguće) ozbiljno razmišljati ili poverovati u drugi razlog, iz koga proizilazi da su srpski čelnici nepouzdani izvršioci poslova za interese Zapada. Ali prvi razlog, ina osnovu kog se stiče zaključak da je posredi bila obmana domaće javnosti, čini se realnijim. Posebno ako se ima na umu platforma na kojoj su dobijeni izbori 2008. i marketinška euforija oko EU uoči tih izbora. Ako je to tako, znači li da je naša spoljna politika, posebno od platforme „Evropa nema alternativu“, zapravo usmerena na domaću politiku i domaću javnost? Znači li to da su naše spoljnopolitičke aktivnosti zapravo bile usmerene na domaće stranačke interese i politiku? I kao da srpska spoljna politika i rad i trud onih koji su angažovani u njenom srpovođenju nije dovoljno otežan aktuelnim dešavanjima, dodatno opterećenje je donela izjava predsednika Tadića, data u Domu narodne Skupštine na sednici posvećenoj mišljenju MSP, da ne treba napadati ministra Jeremića, već njega, jer je čitav plan spoljnopolitičke aktivnosti kreiran u Kabinetu predsednika. Svakako da je ovaj potez predsednika Tadića imao za svrhu da zaštiti kolegu i preuzme odgovornost u skladu sa pozicijom i ugledom koji ima. Međutim, zlonamernici, a i oni koji to nisu, zapitali su se da li je predsednik Tadić ovom izjavom ipak pokazao da Srbiji koja je svoje ministarstvo spoljnih poslova osnovala tek pošto je voljom drugih postala nezavisna, ne treba posebno ministarstvo koje će voditi spoljnu politiku, već da sve, pa i to, može njegov Kabinet?!

Posted by
Categories: Текстови и анализе

2 Коментарa на "Spoljašnja, unutrašnja ili kabinetska spoljna politika? O deceniji naše spoljne politike" Оставите коментар
Miroslav Jaksic
30. новембра 1999. at 01:00

Odlican komentar! Bilo bi dobro da ga i neko u Tadicevom i Jeremicevom kabinetu sa paznjom i razumevanjem procita. Ocito je da Srbija nema pravu spoljnu politiku a najvise zbog toga sto imamo takve poslanike i politicare koji su javno zabrinuti, a zapravo ih bas briga! Zato, ni nama u Srbiji, ni Srbima van nje nece jos dugo biti bolje.

Оставите коментар