Споменик

уторак, 7 јуна, 2016 у 10:39AM

Црна Гора није имала прилике да преживи раздобље револуционарне демократизације и брзих транзиционих промена… Поред чињенице да су народи Црне Горе подељени и да су током протеклих седам деценија многе партије, а посебно оне српске биле посвећене борби за демократију, она  до сада није тријумфовала, а  у земљи нема великог и прихваћеног оличеног, историјског симбола демократије. Можда ће, после овог недавног расписивања награде за откриће зличинаца који су убили Душка Јовановића, влада заједно са својим демократским сателитима покушати да од овог познатог  новинара, жртве бруталног и нерасветљеног убиства створи симбол демократије у Црној Гори. То би наравно био парадокс, пошто са неком другом, демократском влашћу није извесно да би се гнусни злочин и догодио. Такав покушај, иако Јовановић заслужује велико поштовање и место међу историјским борцима за демократију, био би нови феномен мимикрије ауторитарног режима.

У Београду постоји један парк који се у адресару води као трг. На том месту дубоких историјских корена и снажне српске народне емоције било је турско гробље, па пијаца Св. Андрије… Тамо су српски устаници 1806. потукли Турке ослобађајући град. На пијаци Св. Андрије Првозваног све до 1867.  попреко су се гледале турске и српске страже све до кратког рата са бомбардовањем које је уследило убиству детета на оближњој Чукур-чесми. Ту, поред парка, мајор Миша, дунавски Ротшајлд, подигао је највишу зграду српског 19. века, у близини су биле римске терме, митски хотел Гранд где је столовала Црна рука, посланство Аустроугарске чији је последњи газда у ловачком оделу предао телеграм који је запалио планету… На ободу трга, на месту некадашњег Гранда налази се данас најстарији факултет Јужних Словена и познати „Плато“, огњиште свих студентских протеста.  На другој сттрани, испод прородноматематичког факултета била је злогласна Главњача и масовна гробница оних које су убили и заувек сахранили Брозови комунисти. Пар метара даље градски комитет савеза комуниста, седиште СПС-а где сам давно „оружан пошао“ – док су запослени срећни што их народ „ослободио“ разносили залихе уља из кухиње и тоалет папира… Преко пута СПС-а током последње деценије свог живота живео је покојни Зоран Ђинђић – први демократски премијер републике.

Садашње власти намеравају да ту подигну Ђинђићу споменик и назову овај трг, тешке и славне историје по њему. Ето доказа колико је наша српска историја тешка и заплетена, горка и бизарна и колико тај парадокс не нестаје ни када Србе назовете Црногорцима. У Подгорици неко мисли да би могао да покрсти Антихриста… Код нас је питање успомене на Ђинђића и наше народне историјске свести дошло у домен страначке рвачке финте… Месец дана уочи Ђинђићеве погибије, први људи данашње републике и њене владе стајали су на бини са које је проречена његова насилна смрт и то као заслужена и праведна казна. Пре девет година први човек данашње владе лепио је, заједно са страначким  активистима плакате са именом генерала Младића преко натписа са адресом булевара на Новом Београду који је носио Ђинђићево име…

Чудна и брза промена… Борба за слободу основа је српске историје током претходна три столећа… Као народ једнаких у сиромаштву Срби су демократији били привржени као нечем природном, што никада нису много ценили, ни неговали или развијали… Била је то самоникла биљка која иде уз слободу. Као и сви народи без просвећених елита и родољубивог племства и Србима је демократија обично била пут ка успостави тираније. Можда је тако и данас. Ђинђића и пре њега Борислава Пекића славе они који су посветили живот борби за друге и другачије циљеве, идеологије и са потпуно другачијим етичким погледима на свет. Ово отимање око демократских симбола више је потреба успоставе новог једнопартијског система и затирања остатака Демократске странке, него некаква приврженост идеалу националног уједињења. Важно је да целокупна историја буде иза садашњег вође – он је баштиник Ђинђићевог, Милошевићевог, Брозовог, монархијског наслеђа… Он је симбол свега што је добро. Он може исте седмице да изгрди своје противнике да не баштине Ђинђићеве традиције и да оптужи оне који су покушавали да ухаспе Милошевића – које је без сумње послао Ђинђић – као криминалце и отмичаре. 

Овај парадокс плод је вишеструких лоших утицаја. Народног сиромаштва и непросвећености, комунистичког наслеђа, неквалитетних, тоталитарних и корупционашких елита, подлог однас САД, Британије и СР Немачке према Србији и Србима… Ми смо међутим имали звездане тренутке демократије.  Божидар Грујовић, Живојин Жујовић, Јеврем Грујић, Светозар Марковић, Љуба Стојановић, Марко Даковић, Љуба Давидовић, Драгић Јоксимовић, Михаило Ђурић, Зоран Ђинђић… Наша су деморкатска вертикала… Ђукановићева Црна Гора нема ништа, ако је нешто некада и имала истог се и одрекла… Остао је само Горан Даниловић који није могао да промени па се придружио. Спреман да предложи како да се нашминка ругоба и прикрије срамота.

Чланак објављен у подгоричком Дану. 6.6.2016.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар