Срби и демократија

четвртак, 3 јуна, 2010 у 12:00AM

Демократија није замишљена као процедура захваљујући којој изабрана мањина живи добро представљајући већину. Управо сиромаштво нашег друштва и разумевање странака као „друштава за експлоатацију власти“, како их је луцидно дефинисао Слободан Јовановић, довели су нас у положај у коме се данас налазимо. Демократија није замишљена као процедура захваљујући којој изабрана мањина живи добро представљајући већину. Управо сиромаштво нашег друштва и разумевање странака као „друштава за експлоатацију власти“, како их је луцидно дефинисао Слободан Јовановић, довели су нас у положај у коме се данас налазимо. Србија има демократске изборе, али она није демократска држава. Демократија је као и авион. Да би сте поседовали и користили авион треба прво да будете обучени за пилота, а затим морате бити довољно имућни да платите редовне трошкове одржавања, аеродрома на коме се летилица налази када није међу облацима, вероватно и трошкове прелета преко ваздушног простора страних држава… Демократија није замишљена као процедура захваљујући којој изабрана мањина живи добро представљајући већину. Управо сиромаштво нашег друштва и разумевање странака као „друштава за експлоатацију власти“, како их је луцидно дефинисао Слободан Јовановић, довели су нас у положај у коме се данас налазимо. Истина је, наш је народ увек био сиромашан, али су се генерације његових преводника, колико год биле искварене и слабе, бориле за „просвету и слободу“. Истина је: у Краљевини Србији успешни су били политичари који су леви опанак давали у кампањи, а десни после победе на изборима. Ипак, први председник српске владе који је поднео оставку учинио је то зато што је око једне важне одлуке добио подршку „само“ апсолутне, а не и двотрећинске већине народних посланика. Наш познати историчар Љубомир Стојановић одбио је 1912. године мандат за састав владе само зато што је краљ Петар приликом аудијенције у двору у раговору изашао из својих овлашћења. Врлина је увек усамљена. Њен узор обасјава будућност. Какав данас пример видимо? Председник државе јавно тврди да је парламентарна опозиција антисистемска. Поједине вође опозиције још увек нису нашле за потребно да се ограде од времена када су учествовали у владама које су гушиле демократске слободе. У Београду се једна странка јавно дичи због реновирања локалне поште. У летку набрајају своје функционере и „истакнуте чланове“ који су заслужни… Није јасно шта је тачно њихова заслуга: иницијатива, утицај, ктиторство… Јавно предузеће је рекло би се осетљиво за страначке иницијативе, посебно ако је странка владајућа. А шта тек казати о партији која се дичи својом борбом против национализма? Њен председник, који је српског владику назвао „пуковником“, говори на политичком митингу једног исламског муфтије. О времена, о обичаји…

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар