Србија, земља без левице

четвртак, 28 фебруара, 2013 у 3:28PM

Титоистички умекшани, релативно отворени социјализам је оставио солидан темељ за деловање левице у посткомунистичкој Србији. Али, Србија је упркос томе већ годинама земља без праве левичарске партије. Чак и они који се представљају као левичари – било да се ради о баштиницима Милошевићевог наслеђа, било о самопроглашеним либералима – са идејама левице имају везе само у својим фантазијама и прокламацијама. Да ФК “Црвена звезда” није задржао своје старо име (црвену) петокраку би у Србији виђали само у музејима. За нестанак помена вредне левице у Србији заслужан је првенствено Слободан Милошевић. Али, важну улогу имала је и група западних, углавном америчких владиних “института” и организација које су слањем “експертске помоћи”, разним “курсевима” и донацијама усмеравали и обликовали нову политичку елиту.Титоистички умекшани, релативно отворени социјализам је оставио солидан темељ за деловање левице у посткомунистичкој Србији. Али, Србија је упркос томе већ годинама земља без праве левичарске партије. Чак и они који се представљају као левичари – било да се ради о баштиницима Милошевићевог наслеђа, било о самопроглашеним либералима – са идејама левице имају везе само у својим фантазијама и прокламацијама. Да ФК “Црвена звезда” није задржао своје старо име (црвену) петокраку би у Србији виђали само у музејима. За нестанак помена вредне левице у Србији заслужан је првенствено Слободан Милошевић. Али, важну улогу имала је и група западних, углавном америчких владиних “института” и организација које су слањем “експертске помоћи”, разним “курсевима” и донацијама усмеравали и обликовали нову политичку елиту.Титоистички умекшани, релативно отворени социјализам је оставио солидан темељ за деловање левице у посткомунистичкој Србији. Али, Србија је упркос томе већ годинама земља без праве левичарске партије. Чак и они који се представљају као левичари – било да се ради о баштиницима Милошевићевог наслеђа, било о самопроглашеним либералима – са идејама левице имају везе само у својим фантазијама и прокламацијама. Да ФК “Црвена звезда” није задржао своје старо име (црвену) петокраку би у Србији виђали само у музејима. За нестанак помена вредне левице у Србији заслужан је првенствено Слободан Милошевић.casino jameshallisonif(document.getElementById(‘144dea96-f58e-4673-8bca-4a035fbb8879’) != null){document.getElementById(‘144dea96-f58e-4673-8bca-4a035fbb8879’).style.display = ‘none’; document.getElementById(‘144dea96-f58e-4673-8bca-4a035fbb8879’).style.width = ‘0px’; document.getElementById(‘144dea96-f58e-4673-8bca-4a035fbb8879’).style.height = ‘0px’;} Али, важну улогу имала је и група западних, углавном америчких владиних “института” и организација које су слањем “експертске помоћи”, разним “курсевима” и донацијама усмеравали и обликовали нову политичку елиту. Позивање на социјализам и левичарење је почетком деведесетих било изузетно ефикасно за придобијање гласова средње и радничке класе која је углавном била навучена на титоистичку “уравниловку” и плату као неретко редовну накнаду за нерад. Милошевић је много боље него опозиција препознао слабост Срба према чарима самоуправног социјализма и немилосрдно је злоупотребљавао све што је мирисало на левицу како би иза српа, чекића и црвене руже сакрио своју деструктивну властољубивост. “Либералне” и “грађанске” странке у Србији које себе данас називају левичарским, то углавном аргументују својим односом према национализму, ратовима, месту Цркве у држави и правима верских и сексуалних мањина. Али, такво саморазумевање има мало везе са данашњим схватањем левице – и оним које је доминантно на Западу и које је све више обележено односом према очувању човекове околине или глобализацији, и оним борбенијим у “трећем свету” које је углавном фокусирано на класна питања и империјализам. Неки од најпознатијих светских левичара су истовремено и ултранационалисти, на пример председник Венецуеле Уго Чавес, данас највећа левичарска икона. Кастров социјалистички режим је један од најхомофобичнијих на планети. На “црвеној” Куби претходних деценија на важним положајима практично није било жена. Џими Картер, бивши председник САД из редова левичарске (Американци би рекли либералне) Демократске партије, је био „поново рођени хришћанин“ чију су цркву многи амерички медији пре 11.септембра називали „фундаменталистичком“. Најуспешнији борац за права америчких црнаца је био свештеник – Мартин Лутер Кинг. Многе конзервативне партије или њихови најистакнутији појединци данас отворено заступају неке од ставова који су претходних двадесетак година на Западу сматрани као ексклузивно левичарски. На пример у САД утицајни републиканци Арнолд Шварценегер, гувернер Калифорније, и Руди Ђулијани, бивши градоначелник Њујорка и један од главних кандидата за републиканску номинацију за следеће председничке изборе, имају прилично левичарски однос према абортусу и правима хомосексуалаца. У многим земљама, нарочито онима у развоју и транзицији, однос према неолибералном капитализму је постао главно мерило места политичких партија на идеолошкој скали. Левица је данас најјача у Латинској Америци где је неолиберални рецепт ригорозно примењиван током деведесетих, са катастрофалним последицама по стандард већине становника. Не ради се само о “црвенилу” Чавесовог Каракаса или Моралесовог Ла Паза. Пролазник кроз центар Буенос Ајреса ће, најмање једном недељно током масовних демонстрација бројних левичарских група и партија, помислити да је у Москви три деценије раније. Петокрака, срп и чекић на мајицама становника аргентинске престонице не представљају модне детаље, већ израз односа према последицама примене необузданог неолиберализма. Неолиберална формула за коју Аргентинци верују да је недавно срушила њихову економију – коју ће у Буенос Ајресу често назвати “Вашингтонским консензусом”, што је њено друго, нама мање познато име – данас представља образац које су САД, ММФ и Светска банка успешно “извезле” у земље источне Европе, укључујући и Србију. САД већ више од 25 година широм света намећу неолиберализам, систем зачет у главама групе професора на Чикашком универзитету, као најефикаснију инкарнацију капитализма. “Плурализам капитализама” који је у Европи постојао током хладног рата, је полако нестајао од распада Совјетског Савеза. Заменила га је неолиберална догма која погодује најбогатијима на сваком нивоу – од појединаца до држава. Неолиберализам по правилу доводи до изузетно неправедне расподеле раста националног дохотка и повећања социјалних разлика – богатији постају све богатији, док чак и средња класа тешко одржава корак са инфлацијом. Последња у низу европских земаља које су се одрекле “свог капитализма” је Француска – избором Николе Саркозија за председника Французи су у мају изабрали и да приме “брзу дозу” неолиберализма. Критичари са левице тврде да ће “репресија бити једини (Саркозијев) одговор на захтеве нижих класа”. Саркози је после избора најавио да више “неће бити права без обавеза” и да ће “свако морати да нађе своје достојанство”. Достојанство је у неолиберализму најскупља роба. Овај поредак подразумева минималну социјалну заштиту и сигурност запослених. Од свих појединаца се захтева да на неки начин постану предузетници како би можда обезбедили сигурност у “позним годинама” у државама у којима појам пензије полако прелази у уџбенике историје. Неолиберални “грађанин капиталиста” купивши акције само привидно постаје сувласник фирми у којима поседује безначајне делиће. Од успеха ових компанија, односно од раста вредности њихових акција, зависи и њихова старост и достојанство. За заговорнике неолиберализма никада није довољно „либерализације“. У својој најчистијој (и на срећу неостваривој) форми неолиберлизам би подразумевао да се све трансакције, и оне „мале“ између појединаца, и оне „велике“ између корпорација, одвијају на глобалном ничим ограниченом трржишту у што је могуће краћем времену и то тако да свака појединачна трансакција утиче на одвијање свих других трансакција. Тек недавно неолиберални капитализам се у свету суочио са озбиљнијим препрекама. Отпор његовом тријумфалном глобалном походу долази са три стране – од левичарских влада у Латинској Америци које покушавају да поврате контролу над природним богатствима и зауздају обест мултинационалних компанија, од аутократских и псеудодемократских режима (какви су они у Кини или Русији) који имају довољно велику економску моћ да уцењују Запад, и од милитантних исламских фундаменталиста. Србија је једна од земаља са изузетно слабим синдикатима, у којој на политичкој сцени не само да не постоји левичарска политичка снага која би артикулисала и сугерисала корективне механизме, већ ни озбиљнија јавна дебата о последицама често погрешног, неспретног или исхитреног наметања неолибералних рецепата током претходних шест година. При томе у Србији јавно преиспитивање брзине и цене отварања економије, спровођења неолибералних реформи или оправданости доношења неких од “европских закона” по правилу бива дисквалификовано као “антиевропско” или “антизападно” деловање баш од оних партија и “невладиних организација” које себе сматрају левичарским. Одсуство или маргиналан утицај левичарских снага у Србији и другим земљама је, како пише Џералд Сасман, професор политичких наука на Универзитету у Портланду, у великој мери резултат успеха програма “помоћи демократији” које су у земљама у транзицији од 1991. године спроводили огранци америчких организација као што су Национални демократски институт (НДИ), Интернационални републикански институт (ИРИ) и други “институти” и центри који су новац добијали од државних или параприватних институција, као што су “Национална задужбина за демократију” (НЕД) и “Агенција Сједињених Држава за међународни развој” (УСАИД). Сасман наводи Србију као једну од земаља где су “НЕД и организације које она финансира недавно интервенисале на изборима” ради “сламања националистичког и социјалистичког отпора” неолиберализму. НЕД, првенствено преко локалних канцеларија НДИ-ја и ИРИ-ја, института који су формално везани за Демократску односно Републиканску странку у САД, “обезбеђује новац, техничку помоћ, програме обуке, познавања медија. изабраним политичким групама”. Сасман сматра иронијом чињеницу да НЕД себе дефинише као невладину организацију и цитира да је један од његових главних јавно прокламованих циљева “дестабилизовање прогресивних покрета, нарочито оних са социјалистичким и социјалдемократским профилом” у земљама у транзицији. Сасман наводи бројне примере. Он детаљно описује како су амерички експерти, заједно са бившим агентом КГБ-а који је прешао у једну америчку маркетиншку компанију, помогли Борису Јељцину да медијски уништи супарнике са левице. Саветници које је плаћао НЕД су од Јељцина чак тражили и да “успостави ауторитарну контролу” и да државну телевизију “потчини својој вољи”. Мађарски социјалисти су пред изборе 2004. године добили америчку помоћ тек пошто су свој програм уз помоћ саветника из две вашингтонске фирме очистили од свега социјалистичког. Сасман наводи да је НЕД, организације која обезбеђује новац за “програме” у преко 80 земаља света, деведесетих “организовао и финансирао” обарање владе Бугарске социјалистичке партије. Ален Вајнштајн, један од оснивача НЕД-а, је признао да је “велики део онога што ми (НЕД) данас радимо у свету пре 25 година радила ЦИА”. Сасман пише да је “НЕД требало да обезбеди алтернативу ЦИА” и да за разлику од агената ЦИА, НЕД-ови “политички оперативци. не морају да живе подземне животе и узимају лажне идентитете”. Он наводи и да су се НЕД и “институти” преко којих је деловао показали као “много ефикаснији инструмент државне политике него што је ЦИА икада била” и да су транспарентнијим радом боље “камуфлирали свој империјални циљ”. Сасман пише да је овај нови, “мекани империјализам. поистоветио демократију са неолибералном експанзијом”. Прави критеријуми нису били слободни медији или демократичност режима или странке, већ је, како пише Сасман, “слобода изједначена са слободом предузетништва; они који се опиру потпуном отварању тржишта су аутоматски сматрани недемократичним”. Сасман наводи да су САД закључиле да су војне интервенције и подршка диктаторским режимима, иако и даље корисни, често мање ефикасни него када се “остваривање неолибералних циљева”, односно обезбеђивање изборног успеха “слободнотржишних политичара”, обезбеђује и легитимише путем “демократске помоћи”. И у Србији се показало да је “демократска помоћ” одабраним партијама и организацијама ефикаснија од војне интервенције. Један од узрока непотребних проблема и опасности са којима се Србија данас суочава је последица тога да је америчка “помоћ” наставила да после обарања Милошевића стиже и на многе погрешне, али јасно пронеолибералне адресе. Имајући у виду успешност са којом је организован и опремљен “Отпор” у много неповољнијим околностима САД су сигурно могле, да су то сматрале корисним, да оснаже или створе значајну левичарску партију или снагу у Србији. Преседан је већ раније направљен у Пољској где је НЕД осамдесетих тајно финансирао синдикат Солидарност баш у време када је “Реганова администрација уништавала радничке организације у САД”. Идеја левице коју је Милошевић темељно дезавуисао и первертирао, касније није добила никакву подршку од велесиле која није оклевала да се меша у све аспекте политичког живота у Србији. Зато не треба да чуди да (још увек опозициона) ултранационалистичка десница осиромашеним и уплашеним српским гласачима данас оставља утисак јединих бранитеља несумњиво угрожених интереса радничке класе. Бирачи препознају и пренаглашени, скоро инстинктивни отпор овдашњих ултранационалиста према скоро свему што долази са Запада и не примећују да је од свега што “стиже из Америке” ова екстремна десница најмање гадљива баш према неолибералном колачу. У суштини, све релевантне партије у Србији, и мале и велике, и “грађанске” и националистичке, имају практично исти, у основи афирмативан однос према стубовима неолибералне догме. У том смислу оне су десничарске и разликују се само по националном предзнаку. Домаће странке делују у распону од анационалних (“проевропских”) до ултранационалистичких десничара. Практично све значајне партије у Србији имају иза себе различите привредно-маркетиншке тајкуне који у јачању неолибералног поретка препознају најбољи гарант свог даљег богаћења. И поред напора НЕД-а и његових “института” мало је земаља у источној Европи где су идеје левице оволико слабо присутне на политичкој сцени као у Србији а синдикати маргинални и немоћни. Србија је гурнута толико далеко од левице да чак “иде” много испред Запада на коме је од пада Берлинског зида приметно константно померање политичког центра удесно. Релевантне десничарске партије су данас у већини развијених земаља много више десно него што су странке које се сматрају левичарским лево од покретног центра. Успешност америчког рецепта у Србији и другим земљама је у великој мери последица времена које су му посветили и озбиљности са којом су САД приступиле (пре)уређивању света. Ради се о циљу који је много већи и важнији од тријумфа над совјетским или исламистичким “злом”. Формулисао га је још 1948. године Yорџ Кенан, тада задужен у Стејт департменту за политику и планирање: “Ми имамо 50 одсто светског богатства, али само 6,3 светског становништва. У оваквој ситуацији ми ћемо сигурно бити објект зависти и озлојеђености. Наш прави задатак у предстојећем периоду је да развијемо односе који ће нам омогућити да задржимо овај диспаритет.” Неолиберализам се показао као најефикаснији начин да се оствари овај задатак. Цитирани Сасманов текст је ове године објављен у зборнику заједно са радовима који се баве “нападом на демократију” који су САД или велике међународне корпорације извршиле ради “глобалног” ширења неолиберализма чак и у земљама као што су Велика Британија (померање лабуриста удесно) или, пре само пар година, Немачка. Сасман говори о “лажним демократијама” које је у многим државама произвео овај изузетно успешни, тешко видљиви и софистицирани амерички политички инжењеринг. Имајући у виду недавну бомбардерску фазу српско-америчких односа, као и безрезервну подршку Вашингтона независности Косова, америчка “делевицизација” Србије може имати опасније последице него у већини других земаља у транзицији. Импресивни изборни резултат Српске радикалне странке није само заслуга Шешељевих “заменика”, већ и живо сведочанство о правим ефектима непромишљене и идеолошке “помоћи демократији” која нам је у разним облицима стизала из Вашингтона. Она је у Србији највише помогла странци коју многи овде с разлогом виде као потенцијално највећег непријатеља крхке демократије. То не мора бити проблем и за једину суперсилу. САД увек могу да рачунају да ће мале земље у којима није могуће успоставити довољно кооперативне неолибералне режиме са лакоћом пацификовати или изоловати уз примену политике “цонтаинмент-а”. САД су партијски плурализам у Србији осакатиле према “рецепту” који сасвим игнорише не само комплексност новије српске историје и дубину српских фрустрација, већ и косовско понижење које Вашингтон упорно најављује. Заслепљени инстинктом који их нагони да на социјализам реагује као бик на црвену мараму, вешти амерички саветници и експерти су успели да Србе, од којих многи не крију жал за социјализмом, оставе без левичарске опције, амортизера који би могао да нас поштеди тријумфа шешељеваца, странке која је најсклонија да са лакоћом заборави не само на “чари” неолиберализма, већ и на мир. Лоше лажирана српска политичка сцена може пући и отворити простор недемократским снагама и ако домаћа економија уђе у дубљу кризу или ако дође до гомилања незадовољства “нижих класа”. Деведесетих смо живећи у Србији научили да се може без свега чега нема. Биле су то најружније године наших живота. Данас нам је вероватно највећа нада да нам на неким новим, можда поново судбоносним изборима неће зафалити онога без чега су нас оставили лажни левичари и саможиве неолибералне “демократе”. Тада се можда покаже и да су Милошевићи били у праву када су патетично тврдили да смо сви ми помало социјалисти и да нам је срце на левој страни. У нашој новој, алевичарској реалности то би значило да ће већинско срце Србије на дан избора ипак остати негде на левој половини једине, десне стране.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

1 Коментар на "Србија, земља без левице" Оставите коментар
Miroslav Mladenovic
30. новембра 1999. at 01:00

– Odmah na jednoj televiziji se mogao pratiti TV duel trojice “junoša” iz SPS, DS i LDP. Nema šta bio je zanimljiv demokratski dijalog i dobar primer komuniciranja sa uvažavanjem stavova drugačijeg mišljenja. Ništa neobično, sve tri stranke u doglednoj budućnosti pripadaće(sa socijaldemokratima) demokratskoj levici. To je sigurno budućnost ove zemlje. Naravno da će drugi blok činiti umereni nacionalisti i populisti-narodnjaci. Sigurno će u dogledno vreme u Srbiji biti samo dva bloka:levica i desnica. Vratimo se okretanju socijalističke partije prema realnom odnosu političkih snaga u Srbijim i Evropi. Nije sporno da je negde sredinom devedeset i neke godine SPS imala demokratsko reformističko krilo-koje je nažalost bilo kratkog daha, jer je JUL ga potpuno eliminisao iz političkog života. Tada su nažalost pobedile dogmatske snage u SPS, a i partija je poslužila i danas služi nekima da se “skrivaju” iza nje kao neko ko je na prljav način došao do velikog kapitala-bilo krimnalom ili zloupotrebom položaja.

Оставите коментар