Српска Крајино, туго…

уторак, 4 августа, 2015 у 10:12AM

На данашњи дан пре двадесет година председнику владе Српске Крајине, најмлађе, мученичке државе нашег народа, постављен је злочиначки ултиматум. Након што је у очају прихватио План З-4, противно вољи свог кабинета, парламента и нације, речено му је да је пред српским народом избор: да капитулира или доживи агресију.

Сутрадан, 4. августа малена српска земља нападнута је од четвороструко бројније армије. На сваког браниоца престонице Српске Крајине – тврдог града Книна –  долазило је 17 нападача који су надирали са запада, југа и истока… Агресоре су помагале армије НАТО. Српска војска Крајине доживела је првог дана рата потпуну блокаду свих електронксих комуникација. Радарски системи су бомбардовани од стране авиона Војске САД.

Српска Крајина била је нешто мања од Црне Горе. Усуд српског народа поделио ју је на три дела (Крајину и две Славоније). Уз границе Босне, те  Србије на Дунаву, српски народ населио се већим делом када је ту била Војна гранца Хабсбуршке царевине. Српска Крајина нигде није била шира од 30 км. Није зато било тешко да ту земљу – у коју су прешле стотине хиљада прогнаника из хрватских градова, чије је становништво било сеоско и старачко, која није имала градова (у Книну је живело мање становника него у Месној заједници Славујев поток у Београду), чији је војник у просеку био 50 година стар – брзо и лако прегазе. Ипак, српски отпор је трајао пуних пет дана, када је пало последње општинско средиште на Кордуну. 

Током агресије на српску земљу која је била под заштитом Уједињених нација убијено је 1.852 њених грађана. Око четврт милиона је прогнано. Хиљде су заробљене, мучене, понижаване…

Пропаст Српске Крајине, срамота Србије и Црне Горе, брука УН, постала је понос и слава Хрватске и њеног народа. „Термопиле“ и „Карађорђа“ које, према мишљењу великог песника Јована Дучића, нису имали – надокнадили су овом бедном кампањом. Тамо су се прославили генерали – бивши легионари, тусти келнери које је транзиција учинила хрватским Наполеонима, издајници из ЈНА или склеротични партизански олош чији син је доживљавао хистеричне нападе када у Сабору спомену Јасеновац. Возом је у Книн дошао хрватски вођа Фрањо Туђман и успут рекао да је ова земља, када Срба више нема, постала „чиста“ као што је наводно била у време хрватских краљева из средњег века. Други воз је довозио стотине Сплићана и других Далматинаца у Книн ради пљачке. 

За то време Србија, која се 1992. обавезала да штити Крајину, на државној телевизији емитовала је циркусе. Лично патријарх је морао да затражи од директора РТС-а да престане да занемарује народну трагедију. Србија тога времена настојала је да изађе из међународне блокаде. Себични Милошевићев режим као најважнији национални и државни програм узео је сопствену добробит и одржање. Да је Крајишнике напустио 1991. вероватно би се суочио са народним устанком, овако после санкција, рата, беде, година медијске кампање, користећи се сукобима српских вођа и бирајући најгоре међу њима… Успео је у свом науму. Још није доказано да су крајишке трупе имале наређење упућено из Беграда да се повуку, али све остало је мање-више извесно. Ранији преговори са Фрејжером и Холбруком садржали су свакако и обавезу Милошевића да преда Крајину. Рушећи мит о „домовинском рату“ Туђманови сарадници су неколико пута писали о договореном рату у коме је Милошевић још 1991. рекао да га Крајина не занима и да, што се њега тиче, могу тамошњим Србима да раде шта хоће… Касније безусловно укључивање Славоније, Барање и Западног Срема у независну Хрватску потврђује споразум који је допринео разумевању две стране у Дејтону али и ко зна којим другим себичним пословима…

Данас многи говоре како су Срби погрешили не прихватајући План З-4. Пре свега, Срби су га на крају прихватили, а и да нису, зашто исти не кажу да ли постоји народ који се без рата одрекао 40% територије своје државе и око 70% становништва? Хрватска такође није прихватила овај план, али колико би се дуго одржала аутономија чији би буџет према приходима из 1990. (дакле без непријатељства остатка Хрвтске) износио 18 милиона долара. РСК је за време рата (уз помоћ Србије, наравно) остваривала 7 пута више.

Хрвати нису добили своје „Куманово“ ни „Кајмакчалан“… Напротив, добили су једну дебелу и масну лаж чије су прве и последње жртве. Ми Срби добили смо вечну бол и најдубљу тугу. Народ који је помагао одбрану Хрватске током векова, а омразу стекао зато што је био слободан и имао свога „Риста“ коме није требао папа. Који је заједно са Хрватима изборио народна права. Који је 1914. био жртва прогона, а 1941. Геноцида – тек је 1991. пожелео да остане у Југославији и одвоји се од Хрватске уплашен да му се не понови недавно страдање… Српски народ Крајине нестао је заувек, данас је пропао или интегрисан у Србији, а у сиромашну и одавно запуштену постојбину желе да се врате само старци загледани у гробове предака…    

Без мржње према лажној браћи… Без жеље за јаловом и проклетом осветом. Згађен над злоуотребом жртава и  некрополитиком која је дугорочно упропастила Бошњаке… Кажем да плачем за народом Јанковић Стојана, Николе Тесле, Владана Деснице, Радета Жигића, Христофора Жефаровића, патријарха Павла… Нека ми буде опроштено што парафразирам један свети стих: „На рекама европскијем, тамо сеђасмо и плакасмо, када се опоменусмо Крајине. “ Завршиће се једном и ово наше „Вавилонско ропство“. Истина ће победити лаж, правда – зло, а живот – смрт…

Чланак објавио подгорички Дан, 3.8.2015.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар