Српска победа…

четвртак, 12 новембра, 2015 у 3:16PM

Србији је пошло за руком нешто неочекивано. По први пут од почетка грађанских ратова из дведесетих година прошлог века, Србија је пред Уједињеним нацијама однела некакву победу. УНЕСКО, специјализована агенција УН посвећена образовању, науци и култури, није примила у своје чланство, нелегално и силом, отцепљену српску покрајину Косово и Метохију. Ова победа извојевана је уз велике напоре српске владе, дипломатије и наравно вредног амбасадора при УНЕСКО професора Дарка Танасковића. Време ће пресудити да ли је ово једна од оних часних и важних али кратковеких победа без важнијих, дугорочних последица.

Пре нешто више од седам година Србија је славила одлуку УН да питање проглашења независности Косова и Метохије буде прослеђено Међународном суду правде ради саветодавног мишљења. Тада је у прилог Србије гласала Црна Гора, чија је влада само неколико дана касније одлучила да призна независност „Репубљик Косова“. Две године касније, 2010. године, Међуанродни суд правде само је препричао став САД који је правдао проглашње независности дела једне суверене државе. Покрајине где је већинска мањина деценијама одбијала да се у Србији заједно са опозицијом бори за она права која су некада у СР Хрватској и СР БиХ безуспешно бранили припадници конститутивног српског народа. И не само то, Албански народ на Косову и Метохији и данас воде особе које су у менталном стању рата, а један међу њима и робије. Последично, албански екстремисти су од краја рата јуна 1999. до данас убили најмање 950 Срба и више од 200 Абанаца. У погрому из 2004. срушили су две хиљаде српских домова и 26 светиња.     

Док данас већина наше јавности са великим одушевљењем поздравља морални тријумф српске државе, треба да се запитамо да ли је и ова победа Пирова? Неће проћи много времена, а установе УНЕСКО могле би да поново гласају и овог пута садашња, правди ненаклоњена, већина могла би да се прошири за неопходона три гласа. Гласање је показало да нас у Европској унији, којој слепо и безрезерве поверавамо своју судбину, подржавају само две државе које ни саме то не би чиниле да нису непосредно угрожене – једна је подељена а друга би то могла постати за коју годину. У региону заједно са нама су гласали само Молдавци. Босна и Херцеговина је захваљјући Републици Српској остала неопредељена. Остали су гласали против нас или били уздржани што је у овом случају практично иста ствар. Наша држава је ћутала када су грађани Црне Горе пре два месеца устали притив тираније, деценијама смо пасивни пред кршењем права српског народа, а црногорски режим ту лојалност нечасних враћа новим увредама Србији. Шта је са Сједињеним Државама? Зар није Викиликс јасно показао да америчка дипломатија стоји иза бизарних и рационално необјашњивих настојања да српска баштина на Косову буде безусловно отетета од српског народа и предата албнаским асимилаторским, фалсификаторским и вандалским установама. Да ли је то пријатељство?

Коначно, да ли ће Србија променити нешто у својој косовској политици? Бриселским споразумом, иза кога је без обзира на сву ранију политику стала наша влада, предивђено је да Србија не чини сметње Косову на путу ка чланству у Европској унији. Нити једна чланица ЕУ није изван УН и УНЕСКО. Свега три чланице УНЕСКО нису чланице УН – две су мала острва усред Тихог океана, а једна је Палестина. Да ли ће нешто променити чињеница да је дан после добијања ССП-а влада „Репубљик Косова“ суспендовала споразум о Заједници српских општина, а дан после гласања у УНЕСКО Уставни суд исте парадржаве је суспендовао споразум о оснивању ЗСО? Једногласно ! У покрајини се примењује, нити од једне установе УН усвојени, Ахтисаријев план о независности, али никада нису применили одредбе о правима СПЦ и српским споменицима.

Тренутак оваквог, па макар и делимичног, успеха намеће потребу за променом политике. Сада је време да прекинемо безумни трк ка ЕУ која нас не жели у раздобљу које ће трајати деценијама. Када власт може народу да каже да ћемо ако прихватимо диктат Брисела остати без Косова, Метохије, манастира и да ће српски народ бити маргинализован, асимилован или под притисцима отеран. Алтернатива је да се споразумемо о подели покрајине, суверенитету Србије над најважнијим светињама и потом признању албанске државе на остатку територије. 

То је горко и неправедно решење, али сва друга су гора и тежа. Српске власти већ традиционално не само да мисле да могу избећи одговорност ако обамњују јавност, већ су и уверене да је немање виших, одрживих и проверљивих циљева, те неспремност за борбу ради њиховог остварења врхунац политичке мудрости и лукавства.              

Чланак објављен у београдској Политици, 12.11.2015.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар