Тадићизација

уторак, 30 априла, 2013 у 7:49AM

Србија је дужна око 20 милијарди евра. Пре пет година била је дужна једва осам. Претходна влада задуживала је државу за шездесет евра у секунди, ова је много способнија зајми по 180 евра. Дошли смо у положај да задуживањем одржавамо државни буџет и новим дуговима отплаћујемо старе. Ако се питате каква је то квислиншка јавност у Србији која се острвила на косовске Србе, са садистичким заносом их ружи и грди, цинично их позивајући да постану део албанске државе, не заборавите да овде из САД и ЕУ годишње стигне стотинак милиона долара само за „цивилни сектор“. Плаћају само оне који понављају флоскуле шовинистичке немачке и великодржавне америчке политике. Да смо, којом несрећом, ми сразмерно велики новац (у односу на број тамошњег становништва) инвестирали у „цивилни сектор“ Сједињених Држава, тамошњи народ би после двадесет година мукао, блејао, рзао и гроктао, а не само безвољно посматрао разарање своје земље. Тамошња елита би била једнако подељена и искорумпирана, а  финансирани би за разне америчке „фашисте“, али и следбенике „отаца оснивача“, већ одавно основали концентрационе логоре.  Према томе, нису баш много успели, пре свега зато што у Србији финансирају бивше комунистичке слуге и разни лоповски олош, па новац бива покраден, а посао остаје неизвршен.

Ту је и српска влада… Њу данас чине рефомисани делови Милошевићевог режима. Тако мутирани они су сваку своју мисао и све снаге посветили одржању на власти. Званично занесени европским интеграцијама и формално посвећени реформама, они суштински желе само што дуже да владају и одрже економску стабилност државе, свесни да тренутно само банкрот може озбиљно да угрози њихову власт. Одатле и овакав исход преговора. Дакле, прво су седамнаест година спречавали сваки споразум са Албанцима. Водили политику максималних циљева, чак и када је било извесно да таква политика штети националним интересима, и да им као опозиционарима народна фрустрација само доноси гласове. Сада када су дошли на власт подгрејали су један од старих предлога. Тврдили су да се не одричу суверенитета, али да траже широку аутономију за Србе. Опет су одбацили могућност да затраже поделу Косова, пошто тако нешто не одговара САД и СР Немачкој, а то би нашу владу учинило и саодговорном за решење. Овако је медијски од аутономије остало неколико косовских судија – Срба које именује Приштина и неколко командира Срба у косовоској полицији, које Албаници бирају од кандидата које им предложе Срби. Спиновали су јавност, ујединили своје и немачко-америчке клијенте у земљи, уценили цркву и прихватли да се одрекну 50,000 Срба који су до сада још увек били више део слободне Србије него под албанским јармом.

Није пробем што су то урадили. Србија је током своје историја трпела многе поразе. Невоља је што ово виде као свој успех. Мука је што Николић, Дачић, Вучић и Динкић обмањују јавност, пошто су прекршили устав, јануарску Резолуцију Народне скупштине и Платформу за преговоре. Скупштини су дозволили само да се изјасни о њиховом извештају. Готово исти број, истих оних посланика који су пре шест година донели садашњи Устав изјаснило се пре неки дан у прилог извештаја који је озаконио издају.

Мени је од Вучића, чији смо феномен већ виђали (Милошевић, Коштуница…), много занимљивији Николић. Данас је на делу Николићева „тадићизација“. Једна особа без већих достигнућа и приметније каријере. Други човек, резервне странке. Вечити губитник (четири пута се неуспешно кадидовао за председика, а једном је обећао да се неће више кандидовати), постао је председник само захваљујућу спремности да порекне себе и челиној вољи да не одустане и када је за останак у игри цена лична част. Победио је на изборима и донео победу својој пораженој странци. Када један човек препозна себе као победу и све што ради као врлину, онда је претходна година Николићевог деловања сасвим логична. Тадић је држао на плећима своју странку, правио се већи и важнији од ње. Мењао је политику мислећи увек на снагу ветрова и уверен да је најважније да њега и странку однесу у добром правцу. Николић је сâм своја странка. Његов сужени поглед провинцијског радикала учинио је да верује да нема већег родољуба од њега самог и да нема велике државне идеје која је шира од његових личних политичких интереса. Све време се понаша као популарни водитељ. Придобија читаву лепезу различите поблике. Србује пишући Платформу за преговоре и на Дебати пред генералном скупштином УН, али поиствећује цркву Светог Саве и пандурску невладину организацију, признаје ФАЛСИФИКОВАНЕ председничке изборе у Црној Гори, не „клечи“ пред сенима жртава већ пред војском која није успела да покори Републику Српску, Србе зове Босанцима…

Да ли неко заиста мисли да ће Србија нестати само зато што има једног или четворицу лоших председника? Можда је република, са инокосним председником, ауторитарним традицијама и лошом прошлошћу осуђена на неуспех. Србија је постојала вековима пре републике, васкрснуће као боља и моћнија него што је била.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар