Трећа седмица

понедељак, 12 октобра, 2015 у 10:20AM

Протести у Црној Гори трају већ трећу седмицу и успешни су. Привукли су пажњу народа, указали на слабости власти, доказали да Ђукановићев режим животно зависи од помоћи из иностранства. Постоји ли држава у Европи у којој власт на основу сумњиве изборне победе намеће мањински језик, мањинску религију, мањински став о војној будућности државе…? Грдили су Јануковича… Шта је он могао тако лоше да учини за четири године мандата, што неконтролисани ауторитарци у Подгорици нису већ учинили током четврт века владавине? Да ли је већи проблем када неко областима са мањинским становништвом дозволи друге службене језике или када на разне начине обесправи већину грађана?

Беда и исквареност, то су особине Ђукановићевог режима. Пре неколико седмица слушао сам Филипа Вујановића у Бањалуци. Чини се као да је, поред заинтересованих и злих Србије и Хрватске, уз границе Босне и Херцеговине једна мирна, стабилна и срећна, неутрална Швајцарска. Још када је рекао како разуме „сарајевске пријатеље“ чија је држава тако компликована да он као председник треба читав дан да се састаје са најодговорнијим политичарима којих на великом броју нивоа власти има заиста премного… Било би, биће, боље да је као Црној Гори, где не само да народи нису добро представљени и заштићени, већ ни већина нема шта да се брине када ће непрекидно и без обзира на околности бити увек исто и непромењено изборно или можда постизборно дефинисана. Као да Срби, један од три конститутивна народа Босне и Херцеговине не живе у Црној Гори. Као да Бошњаци и у мањем броју Хрвати не живе у Црној Гори. Кога представља председник кога је изабрала мањина? Коме се обраћа? Да ли мисли да је било ко заборавио рат и ратовање зато што их бивши саветник за национално питање није споменуо у својој у Београду објављеној књижици? Ако већ једни неће заборавити како су били неискрено и кратко, али ипак, помагани – зашто би други заборавили како су им сународнике бомбардовали или њих саме депортовали?

Има ли европске државе у којој на заглављу најтиражнијих новина стоји четвороцифрени број дана који су прошли од како је главни уредник убијен а правда није стигла?

Да ли званична Црна Гора сместа постаје „исправна“ и „добра“ зато што неки страни представник тако каже? Да ли заиста мисле да ће нас отварањем и затварањем некаквих бирократских поглавља одвићи од слободе?

Погледајте Србију. Ми имамо демократију, она је предуслов напретка и очувања слободе модерног друштва. Али просудите сами где нас је довела слепа послушност популистичких власти према Бриселу и Берлину. Преговарали смо око статуса Косова и Метохије. Много смо добили… Замислите: за разлику од Црне Горе, где устав не важи баш за све народе осим Милогораца (јер ни Црногорци не ваљају ако нису на прави начин политички опредељени), на „Репубљик Косова“ ће тамошњи устав бити примењиван и на Србе. Какво европско достигнуће! Све остало, укључујући овлашћења заједнице општина решено је противно интересима Србије и Срба, а ако нешто баш није регулисано у првом или другом циклусу преговора само претворено у услов европских интеграција.  Љути се тако премијер Вучић што је питање хидрцентрале Газиводе (која се делом налази и на територији централне Србије) сада део услова из 35 поглавља уговора са ЕУ. Каже „смените ме, имате довољно моћи, медија…“. Дакле сазнајемо да нови, постмодерни, Хајдук Вељко („не дам Крајину, ево руса глава…“), своје европске партнере истовремено воли, мрзи, плаши их се, пркоси им…

Позвали су ме из једних новина и питали да ли ће после ових обнародованих премијерских емоција бити промењен однос Србије према ЕУ? Хоће ли Косово допринети да се српске власти тргну и престану да понижавају народ ради голе власти… Раније су ишле путем потпуног одбацивања светске реалности, сада јуре стазом одбацивања сваког демократског достојанства. Питали су ме да ли је ово можда прекретница. Познајући током дугих година људе који по нашој несрећи владају нашом државом, било ми је јасно да „успешни“ премијер не формулише тезу „спрема нам се нешто горе од независности Косова“ зато да би одустао од призавања, већ напротив, само у циљу припреме јавности за коначно и потпуно признавање Тачијеве државе.

Када се човек опоравља од дуге болести, онда су најважнији први минути будног стања, први тренуци на ногама, почетни дрхтави кораци… Не можемо очекивати да почетак обнове српског достојанства почне на Косову где Срба још једва да има… Српско устајање почеће када схватимо да су, рецимо, проблеми грађана Црне Горе – Црногораца, Срба, Бошњака, Муслимана, Албанца, Хрвата, Рома… И наши проблеми. Шта је Вучића спречило да после две седмице поносног и славног народног протестâ у Црној Гори посвећног европским идеалима демократије, изјави да их подржава. Макар у мери у којој Вујановић разуме своје пријатеље Бошњаке?    Црна Гора је наша сестра, ако њеним народима не ваља, лоше је и стотинама хиљада наших суграђана који су одатле дошли, као и свима нама…

Зато знајте: „Устала је Србија !“

Дан, 12.10.2015.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар