ТВ Бастиља

понедељак, 9 новембра, 2015 у 3:15PM

Мило Ђукановић би требало да се бави певањем. Он је нешто као Драган Стојнић или Лео Мартин међу тиранима. Његов политички манир и установе које га подржавају стварају атмосферу која свима нама, већ средовечнима, који читав живот подносимо некакве ауторитарне типове, буди нешто као сентиментане успомене. 

Колико треба Ђукановићу и његовим саучесницима да разумеју да је њихово време прошло? Ето у Македонији је на власти једна демократска и реформска странка, има подршку и већине грађана и највеће албанске партије и странака других мањина. Тамо су  медији слободни, имају економски раст коме можемо сви на Балкану да завидимо (а нема ни мора, ни Јуесиеда)… Влада је напослетку ипак морала да се, после не много масовних  демонстрација, споразуме са опозицијом, чије су вође чак намеравала де изврше државни удар, и дозволи прелазну владу. За разлику о Груевског који је демократски, реформски политичар, чија је странка у више наврата била у опозицији, Ђукановић је најдаље отишао до два комична, оперетска повлачења са престола. Чучао је из кулиса и чекао да отера премијера који га је заменио. Грађанима Црне Горе овакво понашање је вероватно већином било одвратно, а чак се и Ђукановићевим присталицама могло учинити макар прилично бизарним. Као што видимо, на Западу нема много политичара који би нашли да су та нероновска замајавања власти симпатична.

Модерни тиранин је немогућ без медијске батине. За разлику од Милошевића, који се ослањао на зарђали РТС и пропале националне новинске дике, Ђукановић је из Србије добио помоћ у виду таблоидног и електронског смећа. За то време режимска телевизија („јавни сервис“) глуми неутралност, али је, како чујемо, грађани засипају протестима због тенденциозног и пристрасног извештавања. Пре пар дана народ је за мету протеста узео РТЦГ, не без разлога. Преко деловања РТЦГ види се политичка генетика. Ђукановићев режим јесте једна гадна метастаза али зна се ко му је Слободан Милошевић, а ко Јосип Броз. Они су му директни политички преци.

Ми смо овде у Србији, ТВ Бастиљу у Таковској опседали и ослобађали пуних девет година. Тај смо посао извршили тако темљно да чак и данас, када популистички СНС настоји да ограничи народне слободе, то ни не покушава да чини преко Радио-телевизије Србије.

Као да је јуче било када је РТС убеђивао јавност да је против Милошевићеве лоше политике само шачица плаћеника и лудака. А онда се 9. марта 1991. на Тргу Републике појавило мноштво које је бројало више од стотину хиљада људи. Полиција нас је напала, а народ је узвратио, растерао хиљаде батинаша, заробио марице, митраљез са борних кола… У РТС-у је чекало неколико стотина до зуба наоуржаних полицајаца и запослених… Велика је срећа да није дошло до великог крвпролића. Војска је  касније изашла на улице и спасила режим, који се ускоро одрекао директора и уредникâ ТВ Бастиље. Закратко је једини национални електронски медиј био слободан, да би га онда у јеку рата поново претворио у инструмент диктатуре. Када су 1997. студенти и народ месецима успели да пркосе режиму и изборе се за признавање оригиналних резултата накнадно кривотоврених локалних избора, РТС  их је вређао и нападао, али се већином понашао као сада РТЦГ – саучеснички. Давао је предност владајућим странкама, минимизирао протесте, говорио о гужвама, трудницама и болесним који пате због хирова шачице опозиционара – „малобројних демонстраната и случајних пролазника који су им се придружили из знатижеље“.   РТС је ускоро постала заветно место „медијске шетње“ демонстраната. Једне вечери опозиционе вође позвале су грађане да сутрадан на демонстрације понесу по једно јаје. Од тада до краја протеста о фасаде РТС-а, Политике, Председништва разбијене су хиљаде јаја. Ускоро су и они слабог политичког слуха и дебеле коже могли да осете да нешто смрди око српских медија. У зграду наше демократије тако је бачено више јаја него у малтер тврде престонице деспота Ђурђа – Смедерева. 

Сједињене Државе и ЕУ су тада спасиле Милошевићев режим. Требао им је да би могли да ратују за независно Косово. Да је опозиција дошла на власт можда би имала већи политички простор да брани покрајину, а можда би под притиском попустила без рата који је, ако мало боље погледамо, остао једина дугорочна војна победа САД у протеклих четврт века.  И поново је 2000. народ демократију потражио у ТВ Бастиљи. Савезну скупштину нико није ни бранио… У РТС-у је било отпора, ту је деловао познати багер, а размењена је и ватра из аутоматског оружја… Да је било среће, да су услови били мало бољи, рецимо као данас у Црној Гори, где нема опасности да држава нешто изгуби ако се власт промени, прошли би глатко са петицијама и мирним демонстрацијама… Протесима сличним овим који су у току широм Црне Горе, који ће једном однети Ђукановића код прадеда Стаљина, деда Тита, деда-стрику Енвера, и наравно папа-Слоба…

Јаја, пиштаљке и лупа шерпи у време централне информативне емисије биле су јерихоснке трубе због којих је, више него захваљујући багеру, пала српска Бастиља.     

Чланак објављен у подгоричком Дану, 9.11.2015.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар