Учитељица

уторак, 20 септембра, 2016 у 10:26AM

Срби су у Хабсбуршкој монархији током векова имали право да користе свој језик и писмо. Макар у унутрашњој употреби. Памти се да су се карловачки митрополити у својим дворовима, чак царским представницима обраћали на српском. Када би се ови побунили, високопреосвећени су се позивали на древне привилегије које је српски народ некада стекао. Царска охолост и агресивни прозелититам Католичке цркве угрожавали су и понекад оспоравали српска права, али је наш народ преживео, одржао се и ујединио. Тек када су српски комунисти у Хрватској допустили да са 23 часописа на ћирилици тамошњи народ спадне на један, отворена је могућност за коначно обесправљивање и прогон. Чак и тада прогон је извршен тек након рата у коме Загреб можда не би победио да није имао подршку САД, СР Немачке и тадашње Руске Федерације.

Каква је држава Црна Гора? Министарство просвете увело је, по први пут у историји, латиничне дневнике за оцењивање ученика. После насиља над језиком, сузбијања традиција, прогона професора, кажњавања ученика (када се мирно присете времена када су болесни злочинци из НАТО-а убили двадесет њихових вршњака, само у Црној Гори)… Дошло је и ово.

Министарство ћути. Толико су уверени у исправност онога што су учинили да не одговарају на дописе из школа, не реагују на питање новинара… Милена Зорановић, честита и храбра Учитељица из барске Основне школе „Југославија“, указала је на ову највећу неправду коју је у савременом друштву могуће починити. На обесправљивање. Срби су у Црној Гори обесправљени. Устав им гарантује равноправност а одавно су им наметнути потпуно политичко и културно затирање и асимилација. И госпођа Зорановић је одржала предавање о етици министру који немо извршава туђе шовинистичке планове. Ту ропску, логорашку мантру – коју увек намећу колаборантске слаботиње и садистички ренегати – према којој треба бирати између ћирилице и хлеба – Учитељица Зорановић разобличила је једноставно и достојно наших великих бораца за слободу. Она је изабрала своју професију – будући да је Учитељица (са великим првим словом) одабрала је ћирилицу.
Исто је тако 1941. године, у време када су широм окупиране Србије нацисти убијали десетине хиљада људи, а на подстицај окупатора петстотина српских угледника потписало проглас против устанка, наш велики научник и академик Милош Ђурић одбио да се придужи. Када му је један колега, који је предавао на Музичкој академији, рекао да ипак потпише пошто су окупатори велика сила од које ће страдати, Ђурић му је одговорио: „Лако је теби да потпишеш ти у некакве дипле свираш, а ја предајем етику.“

Ко ће запамтити Вујановића и Ђукановића? Ко ће сећати њихових минисатра? Оног који наређује да се уместо ћирилице намеће латиница или другог који је раније досадио свима уваљујући около диск о српском Косову и Метохији а данас немо седи у влади која укида традиционално писмо…

Какву будућност очекује власт која мисли да је са њом настао свет? Где су њени узори? Камо јој просветитељи, мученици, јунаци, беседници, праведници, сањари, уметници, мислиоци…? Ђукановић биће мисли да нема веће Европе од пар зграда у Бриселу, ни веће државе од оне коју тамо хвале… Да нити једна вера не може бити скупља од евра, а нико храбрији од метка…

Ћирилицу међутим нису сузбили вермахти, војнице, наоружани мисионари, јаме, логори, хиљаде тона хране у време глади, глобалне мреже… Одбацујући је црногорски однарођени властдршци осуђују своју државу на себе саме. Они прекидају са свиме ониме што је Црна Гора била. Одавно су раскинули са српским коренима из којих је она у 15. веку почела да настаје. После су систематски затирали и изобличавали све државне и народне традиције. Православље у Црној Гори је тако представљено на начин на који га види једна комична и малобројна секта тоталитарних људи и бивших атеиста настала пре четврт века. Којим писмом су писали црногорски кнежеви, краљ Никола, чак и црногорски зеленаши и комунисти? Сви они сада коначно припадају само нама. Били су Српство, остају у његовом крилу. Баш као и заставе и знамења са свих битака које сада Ђукановићев режим не сме ни да слави, обележава нити их се уопште присећа да не би увредио спонзоре, заштитнике и коалиционе партнере.

Али да ли је истинска црногорска историја заиста умрла када се на власт попео човек који мисли да је сâм себи довољан и да са њим почиње једна сасвим нова епоха? Епоха коју чине савитљиви манипуланти што по правилу мењају веру за вечеру? Можда ће, међутим, бити сасвим другачије. Можа ова нова национална држава, која се одрекла свега из своје прошлости осим државног имена и пар бизарних или нејасних епизода из прошлости, и сама постати епизода. Новац, моћ, безочне савезнике (који не знају чак ни коју су тачно државу бомбародали или посетили), суд који то није… надјачаће Ученици, Учитељица, никшићки Професори и народне вође… Свима њима праведан суд даће историја и поколења која, на послетку, увек могу да славе само Добро.

Објављено у подгоричком Дану, 19.09.2016.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар