Уједињена Србија

понедељак, 23 априла, 2012 у 12:00AM

Једна од највећих, у јавности непримећених или барем неспомињаних, тековина развоја Србије током претходне деценије представља њено ново национално јединство. Дакле, колико год са разних страна било инвестирано у њено политичко обезвређење, национално понижење и државни распад, Србија данас, упркос неколиким смртним политичким болестима од којих болује, уз Хрватску представља најјединственију балканску нацију.Једна од највећих, у јавности непримећених или барем неспомињаних, тековина развоја Србије током претходне деценије представља њено ново национално јединство. Дакле, колико год са разних страна било инвестирано у њено политичко обезвређење, национално понижење и државни распад, Србија данас, упркос неколиким смртним политичким болестима од којих болује, уз Хрватску представља најјединственију балканску нацију.Једна од највећих, у јавности непримећених или барем неспомињаних, тековина развоја Србије током претходне деценије представља њено ново национално јединство. Дакле, колико год са разних страна било инвестирано у њено политичко обезвређење, национално понижење и државни распад, Србија данас, упркос неколиким смртним политичким болестима од којих болује, уз Хрватску представља најјединственију балканску нацију. Пођимо од идентитетских питања. Познате су велике дилеме са којима се наше друштво својевољно или на силу суочавало током протеклих седам деценија. Те дилеме су углавном развејане: велика већина грађана Србије данас има истоветан став према држави, њеној будућности, знамењима, идеалима, мисији… Довољно је само обратити пажњу на три статистике. Недавно сам прочитао да председника Републике Српске Милорада Додика у његовој борби за одбрану Дејтонског споразума подржава око 80% грађана Србије. Узмимо у обзир да Срби чине 83% грађана наше државе, а само аутошовинитичка Либерлано-демократска партија окупља скоро двестотине хиљада бирача! Правосудна борба за рехабилитацију генерала Драгољуба Михаиловића, команданта Југословенске војске у Отаџбини, није пробудила стару поделу у земљи – упркос чињеници да су партизани и њихови потомци, после свега, традиционално доминантни у српском друштву. Напротив, уместо подељене Србије, добили смо ново јединство. Од опредељених негде око три четвртине – дакле 75% – подржава рехабилитацију. Коначно, упркос чињеници да међу парламентарним странкама нити једна у пракси не подржава денационализацију и реституцију, за ове процесе залаже се више од 70% грађана. На другој страни, свега 2% њих потражује од државе неку своју имовину! Дакле, Срби више нису подељени. Чак и ноторни Чедомир Јовановић не сме пред изборе да изјави да подржава „независно Косово“, баш као што његова предизборна реклама поред плагијата из Новог завета („изградићемо град на стени“) у први план доноси државну заставу са двоглавим орлом и круном. Српски народ, грађани Србије, дакле данас имају јединствен став о темељним питањима и по томе се не разликују много од модерних Пољака, Грка или Португалаца. Међутим, два велика преостала проблема, разлику Србију од споменутих држава. Први је социјални радикализам грађана. Већина грађана зна шта је добро и потребно, јасно им је да Србија и њена нација на треба да се негативно разлику од осталих европских народа, али су навикли на пљачкашке власти и непрекидно очекују да и сами добију део плена. Они желе да им држава обезбеди добро плаћен посао, бесплатно лечење, школовање, летовање, велике пензије без обзира на године стажа и уплаћивања у фонд… На то их је навикавао Брозов режим, а делимично су са том традицијом наставили Милошевић и демократске владе. Кад узмемо у обзир традиције, криминално богаћење за време рата, сакција и транзиције, ова логика и није потпуно погрешна. Други проблем представљају искварене елите. Политички и биолошки преостале од комунистичког режима, делом окрвављене и обогаћене у рату, делом преждране новцем од приватизација, злоупотреба државног новца и новца САД и ЕУ намењеног подмићивању „поглавица разних дивљих племена“, оне на нацију, државу, европу, рат, злочине, модернизацију и веру гледају изнад свега као на изговор и оправдање. Кривица је зато на елитама. Нигде грађани нису способни да своје жеље саобразе политици која би довела до остварења истих. Дакле, ако грађани верују да Косово „мора остати у Србији“, а истовремено не желе да живе са Албанцима, то не значи да треба одлагати решење док се свуима не смучи си све не пропадне. Напротив, то значи да Косово и Метохију треба поделити и тако сачувати што више народа у Србији и власт над светињама. Слично је и са економијом. Бесплатне акције, подела новца регионалним вођама, злоуптореба социјалних фондова, јавних предузећа и систематска политика задуживања могу да донесу тренутни социјални мир и изборну победу, али дугорочно ће народу донети пропаст. Избори који су пред нама показују суштину моралног колапса страначких олигархија које са мањим одступањима представљају једно те исто и потпуно другачијег стања народа коме се толико тога замера, али је чињеница да данас управо наши бирачи не желе да изађу на од тајкуна и партија унапред намештене изборе у мери невиђеној од 1997. године. Управо је због народне зрелости данас у највећим новинама немогуће објавити критичку реч не само о Борису Тадићу већ и о његовом трабанту Млађану Динкићу (осим ако такав напад није резултат претходног кечерског договора маркетиншких агенција).

Posted by
Categories: Текстови и анализе

9 Коментарa на "Уједињена Србија" Оставите коментар
Bili piton
30. новембра 1999. at 01:00

Uz svo poštovanje vašeg rada gospodine Antiću, moram da vam uputim zamerku, a to je opsednutost dražom Mihajlovićem. Lično potičem iz partizanske porodice, iz Srema,gde su četnici uglavnom bili nepoznati. Iako je u mojoj porodici , bilo i komunista, nikada nisam bio opterećen niti zadojen komunističkim režimom. Moja očekivanja od demokratije su ipak bila drugačija, ne samo u vezi društvenih odnosa , već i u vezi četničkog pokreta. Vaš stav ocenjujem kao krajnje problematičan, sa stanovišta istine i uglavnom osvetnički. Duga bi bila priča, ali na žalost vaše delovanje posmatram samo kao osvetu poraženih snaga, jer su vaši argumenti na strani Draže Mihajlovića veoma tanki, kao što je i sudski postupak koji se vodi za njegovu rehabilitaciju čist politički proces, bez pravih dokaza , bez svedoka i bez kontra strane, koja bi imala šta da kaže. No sretno, Dražu ćete rehabilitovati, ali videćemo u nekom drugom postupku, možda bude i drugačije.

Че&#1076
30. новембра 1999. at 01:00

За разлику од суђења из 1946. ово суђење је отворено за свакога, посебно за оне који би покушали да правно оспоре рехабилитацију. Наравно они су знали само да се окупе испред суда и вичу. Процес рехабилитације је законит и под будним је надзором како суседних држава тако и наших, назовимо их, пријатеља из ЕУ и САД. Самим тим што уместо аргумената изностите улогу своје породице у рату који се догодио пре 70 година јасно сте ставили до знања да на Михаиловића гледате политички и емотивно, а не правно и историјски. Ако су аргументи изнесени на мосту Радија "Слободна Европа" "танки" и неуверљиви онда Ви не знате шта су аргументи. Кад смо код острашћености и оптерећености говоримо о "Драгољубу Михаиловићу". Шта би било кад би неко данас у званичним приликама Ранковића звао Леки, Броза – Јожа, или Туђмана – Њофра? Уз све поштовање, наравно.

де&#1112
30. новембра 1999. at 01:00

Управо се скреће пажња на рехабилитацију Д. Михаиловића како се би се коначно ставила тачка на острашћеност. Просто морате да схватите да је "народноослободилачка борба" била рат на 2 колосека – ослободилачком и грађанском. Суђење Михаиловићу је заправо завршница обрачуна са Равногорским покретом, односно завршница грађанског рата и стога свакако не може да се сматра објективним.

Bili pPiton
30. новембра 1999. at 01:00

Nikako ne spadam u red ostrašćenih, ali da smo u Sremu čekali Dragoljuba Mihailovica da nas zaštiti od ustaša, danas nas ne bi bilo. Vaš odgovor je emotivniji od mog, jer nisam lubitelj ni Leke ni Tita. Šta više moj otac je uvek o njemu govorio sa omalovažavanjem, te sam u porodice stekao isti takav stav.Jedino mi nije jasno kako ćete odvojiti četnike koji su sarađivali sa okupatorom , od onih koji to nisu činili?

Srđa
30. новембра 1999. at 01:00

Bili, daviš! 🙂 Kako ćeš masovne ubice među partizanima odvojiti od onih koji to nisu? A ISTI JE POKRET. To je kao da među ustašama tražiš "kukolj". Dakle, Bili, kada kažeš "četnici" na koga misliš? Zar su sebe tako zvali, ili je komunistička propaganda-"istoriografija" tu nedoumicu stvorila? Sledeći tvoju logiku, rekao bih "ustaše" misleći na partizane 🙂 I na kraju, ŠTO LAŽEŠ ZA SREM?

Че&#1076
30. новембра 1999. at 01:00

Пристојност ми налаже да некога ко тврди да је родољуб, а и даље верује да су комунисти имали позитивну улогу у нашој прошлости означим као емотивног. Сваки други закључак могао би бити протумачен као увреда. Могли су Сремци да се организују и у четничким јединицама. Нико им није бранио. Срби у Книнској Крајини су мање страдали од Срба у Срему, а штитила их је војска Момчила Ђујућа. Узгред, у Недићевој Србији је стрељано више (незнатно више, али ипак више) талаца из ЈВО него из НОП-а. Питате ко ће разлучити сараднике окупатора међу четницима. Сами су их четници разлучили. Војвода Коста Печанац, чија организација је сарађивала са окупатором, стрељан је од стране ЈВО маја 1944. године. Михаиловић никада није улазио у споразум са Немацима, за разлику од партизана који су то учинили 1943. године, после Загребачких преговора.

се&#1113
30. новембра 1999. at 01:00

За Били питона.да ли ви под "ми у Срему"подразумевате Сремце или Србе у Срему. Када су,кога,и где заштитили партизани у Срему од усташа. Ви сигурно знате да је тај покрет у току рата био бројчано безначајан у Срему и да је нарастао после рата.У берби. Да ли сте чули за књигу Веселина Ђуретића САВЕЗНИЦИ И ЈУГОСЛОВЕНСКЕ РАТНА ДРАМА у којој је он научном аргумантацијом доказао да је суштина борбе четника била ЗАШТИТА ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНОГ ОПСТАНКА СРПСКОГ НАРОДА,а партизана освајање власти ради социјалне револуције.По причању исто и Јоца Марјановић, који је са Ћосићем 1968 искључен из КП.У песми су партизани из Срема ишли у Босну да се боре.Да ли су знали да У Босни скоро да се незна за партизане до 1942.Устанак су дигли Срби као одговор на излазак усташа на Дрину што је као граница оцртано 1900 у загребу на Свекатоличком конгресу и подразумевало је нестанак срба са тих простора.Рачунајући и Срем.Прочитајте званичну историју К.П.да видите како се у сваком програмском документу говори о ЛОМЉЕЊУ ВЕЛИКОСРПСКЕ ХЕГЕМОНИЈЕ И ВЕЛИКОСРПСКЕ БУРЖОАЗИЈЕ.Као да слушате франковце 1902 када разбијају српске локале у Загребу.Процену да се рпски покрет отпора поцепао на два крила има и Милорад Екмечић који сматра да је за победу партизана одлучујућа процена Черчила да је боље да има тројанског коња у штали код Стаљина него једног више у краљевској.

Nasa propast
30. новембра 1999. at 01:00

Steta sto Srbi kad postanu komunisti izgube nacionalnost, dok kod drugih Juznih Slovena to nije bio slucaj. Otkud potice taj sto bi rekao C.A. auto-sovinizam bas kod nas Srba?

Ratar
30. новембра 1999. at 01:00

Jesam za rehabilitaciju, zasto neko ko je ustao da zasiti svoju zemlju(Kraljevinu Jugoslaviju) danas osaje formalno drzavni neprijatelj!!!! Ali da se digne ustanak u Sremu, pa trajao bi 15 dana!!

Оставите коментар