Umetnost nemogućeg

среда, 7 децембра, 2011 у 12:00AM

Kao da srpske vlasti, od Miloševića na ovamo, svo vreme imaju jedan glavni zadatak pred sobom: kako da na jednom mestu (recimo u Kumanovu 1999, ili u Briselu 2011) urade jedno, a građanima Srbije kažu da je drugo, a da oni dugi (Zapad, EU) misli da je to prvo – ono stvarno, kada je, zapravo, nešto treće? Ili, konkretan primer: kako priznati Kosovo a objasniti Srbima da to nije učinjeno, i kako navesti EU da misli da jesmo priznali Kosovo a da zapravo i nismo?!Kao da srpske vlasti, od Miloševića na ovamo, svo vreme imaju jedan glavni zadatak pred sobom: kako da na jednom mestu (recimo u Kumanovu 1999, ili u Briselu 2011) urade jedno, a građanima Srbije kažu da je drugo, a da oni dugi (Zapad, EU) misli da je to prvo – ono stvarno, kada je, zapravo, nešto treće? Ili, konkretan primer: kako priznati Kosovo a objasniti Srbima da to nije učinjeno, i kako navesti EU da misli da jesmo priznali Kosovo a da zapravo i nismo?! Kako priznati Kosovo a objasniti Srbima da to nije učinjeno, i kako navesti EU da misli da jesmo priznali Kosovo a da zapravo i nismo U Srbiji nikada nije dosadno. Pogotovo ako se radi o politici. Neki bi rekli da je to zbog niza decenijama nerešivanih pitanja, drugi bi razlog tražili u mešanju stanih sila… Ipak, pored Kosova, koje se ubrzano zatvara kao pitanje, polako se, izgleda, otvara novo – Vojvodina. Jedna od prvih rečenica koju studenti Fakulteta političkih nauka čuju na uvodnim predavanjima jeste da je u politici sve moguće i da ništa nije nemoguće. Ova rečenica, kao i ona da je politika umetnost mogućeg, čini se, najbolje prolazi upravo na primeru Srbije i to tako da sve što je na početku za Srbiju nemoguće, na kraju postane moguće, i da ono što za nju nije moguće, zapravo, nije ni nemoguće. Na primer, Srbija kaže da nikada neće prihvatiti NATO trupe na svojoj teritoriji, a onda posle bombardovanja 1999. to učini, ali se ne zovu NATO nego KFOR pod zastavom UN, i još proglasi pobedu?! Ili, Srbija kaže da neće dozvoliti granice na svojoj teritoriji, a onda pre neki dan u Briselu potpiše sporazum, kojim se uvode granice, ali se tako ne zovu. Umetnost mogućeg u politici ide toliko daleko da ona sve češće i nije u skladu sa logikom. To se pokazuje na čuvenom izrazu „politička korektnost“ koji zapravo predstavlja dobar izgovor da se „drugoj strani“, ma ko to bio, uz svo uvažavanje i korišćenje izraza „prijatelji“, „partneri“, bukvalno uvaljuje sve ono što je, otvoreno rečeno – ucena ili pretnja. Ipak, druga strana (recimo Srbija) je takođe „politički korektna“, pa će ona da kaže kako je nešto „neprhivatljivo“ (što u prevodu znači ne možemo odmah da prihvatimo) ili da „poziva na uzdržanost“ (što će reći – čekaj da slegne), a kada se prvoj strani žuri ona će lakonski da poruči drugoj „da bude hrabra“, što znači – ’ajde to malo brže. I tako se svi oni druže i smejulje, a „iza zatvorenih vrata“ se vode „teški pregovori“ o stasutu kandidata, investicijama, evropskoj perspektivi, medu, mleku… Kao da srpske vlasti, od Miloševića na ovamo, svo vreme imaju jedan glavni zadatak pred sobom: kako da na jednom mestu (recimo u Kumanovu 1999, ili u Briselu 2011) urade jedno, a građanima Srbije kažu da je drugo, a da oni dugi (Zapad, EU) misli da je to prvo – ono stvarno, kada je, zapravo, nešto treće? Ili, konkretan primer: kako priznati Kosovo a objasniti Srbima da to nije učinjeno, i kako navesti EU da misli da jesmo priznali Kosovo a da zapravo i nismo?! Izgleda da je rešenje nađeno! I to baš na primeru sporazuma o prelazima koji je postignut sa Prištinom. Prema dogovoru, kako je rekao Borislav Stefanović, na prelazima će biti predstavnici srpske policije, Ministarstva finansija, Euleksa, kosovske policije (dakle, sa oznakama države Kosovo) i nekakvi „carinski svedoci“ organa samoproglašene države Kosovo. Znači, dva Srbina, stranac i dva Albanca, ali jedan kao da nije pošto je tu kao „svedok“, sede u kućici. Ovo više zvuči kao uvod u vic! Pitanje koje niko nije postavio glasi – koliki će da bude taj punkt i gde će da sede svi ti ljudi? Ili će naknadnim sporazumom biti utvrđeno sedenje na smenu?! I drugo, ŠTA JE TO što će njih petorica da predstavljaju? I opet tu politika prelazi u umetnost, a logika u ludilo. Beograd ističe da je očuvan suverenitet i da se govori o „prelazima“ a ne o „granicama“; Kosovo viče da je reč o graničnim prelazima jer će biti prisutni predstavnici kosovske carine (koja, inače, stoji samo na granici) te da je time zaokružio državnost; EU posrednik u pregovorima, Robert Kuper, kaže „prelazi“ ali „između Srbije i Kosova“; a zvaničnici evropskih zemalja govore o „granicama“. Svi zadovoljni! Da ne govorimo o tome da, za razliku od većine srpskih medija koji između onoga što država saopštava i što u dokumentima piše, biraju ovo prvo, zapadni mediji odavno pričaju i pišu o „granici Kosova i Srbije“, premda se ta formulacija sve više može pročitati i u izveštajima srpskog Javnog servisa. Rešenje se krije u „IBM“-u! Nije reč o računarima, već o engleskoj kovanici „Integrated border management“ koja u prevodu znači „Integrisano upravljanje granicama“. Međutim, to „B“ je (trenutno) sporno, pa se, zbog „političke korektnosti“ i „zadovoljavanja obe strane“ ide i na to da Beograd da „B“ vidi kao „boundry“ što znači „ograničenje“, a ne kao „border“, granicu. Kosovo, naravno, sve to vidi suprtno, a, prema izjavama zvaničnika EU koji stalno govore o granicama, i prema njihovim stavovima iznetim u svim zapadnim medijima, očito i oni to tako vide. Vremenom, kao što je Euleks prihvaćen kao statusno neutralan, a sve više postao ono za šta je i zaista predviđen Ahtisarijevim planom – da usmerava nezavisnost Kosova, tako će i „prelazi“, i formalno i terminološki, postati granice… I tu dolazimo na ono s početka, gde čitava ova priča ipak ima neku poentu. Srpska spoljna politika je, posle dve decenije (od Miloševića do danas) konačno uspela: Srbija je uradila jedno, građanima rekla da je to drugo, a EU, Albanci i većina drugih misli da je treće! Ili, prihvatila je predstavnike kosovskih instutcija i neke paradržavne prelazne/granične punktove na teritoriji koju zvanino smatra svojom i tako ispunila bitan uslov za kandidaturu; narodu je rečeno da je suverenitet ipak odbranjen (umanjena šteta pred izbore), Zapad i EU misle da je Srbija „hrabro“ otišla korak dalje u priznavanju Kosova (ispunjen uslov), a mi to zapravo nismo uradili jer na papiru piše nešto treće (nismo im dozvolili kako su hteli)! Narodski rečeno – ala smo ih zaj…ali! Samo nije jasno ko je u pravu kada to kaže i na koga se to odnosi. Pročitavši vest na Javnom servisu, da je postignut dogovor oko prelaza i da je Priština osujećena u svojim željama, otišao sam na sajtove kosovskih medija kako bih se, tipično srpski, nasladio njihovom mukom. Međutim, tamo sam video isti tekst, samo malo drugačiji, sa poentom da je Priština zaokružila državnost. Na kraju sam se pitao kome da verujem? Onda sam na sajtu prištinskog dnevnika „Koha ditore“ video vest (objavljenu 3. decembra, posle 13 časova, upravo u vreme kada je Borislav Stefanović našim medijima govorio o uspehu Srbije) koja je imala naslov „2500 vojnika se sprema za intervenciju na Kosovu“. Članak, pozivajući se na austrijske medije, govori o tome da će sredinom decembra biti održan manevar 2500 austrijskih vojnika, koji će se pripremati za intervenciju na severu Kosova ukoliko to bude potrebno… Jasno je ko je šta postigao. Kada se Jugoslavija raspala, nove republike su dobile pozivne brojeve, SRJ je dobila 381, a Hrvatskoj je dodeljen broj 385. Tri broja između su – preskočena. U međuvremenu, Crna Gora je otišla i uzela jedan broj (382). Za koga su preostala dva? Jedan je, sve je izvesnije, za Kosovo, a drugi? Mnogi misle na Vojvodinu, ali nije malo ni onih koji kažu – Sandžak. U ovom broju „Svedoka“ objavili smo program Dragana Veselinova koji se zalaže za republiku Vojvodinu. Nedavno smo imali prilke da u Novom Sadu vidimo bilborde sa kojih se jasno poručuje da Vojvođani (očito za razliku od ostalih Srba) „znaju sva slova“. Na kraju ćemo, kako stvari idu, i na Dunavu da imamo neke neformalne carinike-svedoke… Ukoliko ne želi novo Kosovo, i novu umetničku politiku spajanja nespojivog, Srbija bi trebalo prvenstveno da se okrene severu svoje zemlje u kojoj se po prepoznatljivom principu stvaraju prvo bolji i lepši Srbi, zatim će postati nad-Srbi, da bi potom bili toliko superiorni da bi shvatili na kraju da i nisu Srbi. I Kosovo i Vojvodina se pokazuju kao dobri primeri održavanja političke mantre u Srbiji. Jedne – da je Kosovo neodvojivi deo Srbije, i druge – da se autonomija Vojvodine mora očuvati. Međutim, izgleda da je danas manji greh u Srbiji javno reći da treba priznati ili podeliti Kosovo, nego reći da Vojvodinu kao pokrajinu treba ukinutu ili podeliti na tri administrativna dela?! Kada je neko siguran u ono što radi, kada ima plan, onda hrabrost najčešće i nije pitanje. Ali, kada neko nema plan, već bira između saveta drugih, onda i nema drugog nego da se takvom poručuje da bude „hrabar“ jer on sam ne zna šta mu ti „hrabri koraci“ donose, za razliku od onih koji mu savetuju. Kada je reč o Srbiji, izgleda da u njoj imamo više hrabrih nego pamentnih. Pored onih koji su dovoljno „hrabri da priznaju relanost na Kosovu“, nameće se pitanje da li u srpskoj politici ima „hrabrih“ (usudiću se da kažem – i pametnih) koji će uraditi nešto da se od severa Srbije ne napravi novo Kosovo ili Crna Gora? Da li se o tome uopšte govori „iza zatvorenih vrata“ najmoćnijih kabineta u ovoj zemlji? Ili je „beskompromisna politika kompromisa“ bez ikakvog nacionalnog programa koji bi bio nešto više od floskula i mantri, jedina alternativa koju može da ponudi ova generacija političara?

Posted by
Categories: Текстови и анализе

4 Коментарa на "Umetnost nemogućeg" Оставите коментар
Aleksandar Rakovi&#2
30. новембра 1999. at 01:00

Promene granica moguće su samo uz održavanje referenduma ili promene Ustava Republike Srbije.Svako ko to uradi na svoju ruku odgovaraće krivično kad tad.Zabeleženo je i ranije u našoj istoriji da su postojale izdajničke vlade.Uostalom ko je mogao da zamisli da će Milošević umreti u zatvoru, a da će mu porodica živeti u izgnanstvu, da sam na mestu sadašnjih političara duboko bih se zamislio šta radim i šta će recimo biti za 10 godina. Nove generacije koje stasavaju ne zadovoljne su načinom života, biće brzo promena i političara i vlasti.

sale
30. новембра 1999. at 01:00

fantasticno. ovakvu analizu nije objavio niko. nedeljnik svedok u poslednjih nekoliko meseci prednjaci sa otvaranjem tabu tema< memorandum je objavio kompletno, pa rezoluciju 12 44, sad manifest o otcepljenju vojvodine…to je ubedljivo najnolji periodicni list u zemlji i potpuno je jasno zasto ga prenosi cela evropa, a ovde u srbiji cine sve da se nigde ne pomene, ni slucajno. jos jednom hvala svedoku i mladom milanu dinicu. ne znam, da li je u nekom rodu sa vladanom dinicem…ako jeste, onda je jasno da iver ne pada daleko od klade…

Robert
30. новембра 1999. at 01:00

Aleksandre Rakocevicu, navedite nam koje su to "izdajnicke vlade" u nasoj istoriji.

Braca
30. новембра 1999. at 01:00

Boli Amere uvo za demokratiju , ljudska prava , pederska prava , zivotinjska , decija i ko zna koja prava , ponajmanje ih boli uvo za Srbe i Siptare. Cela prica je oko kosovske "nafte" u ovom slucaju rudnih nalazista koja su procenjena na 1000 milijardi Dolara , da smo bili pametni kao sto nismo pa da smo od 2000-te na ovamo lepo seli za sto i to samo sa Amerima i lepo rekli , evo vam celo Kosovo ali je pocetna cena izmedju 500 i 1000 milijardi USD i sve vreme da se prica samo na tu temu posto je to jedini princip koji Ameri razumeju , da se lepo islo na tu vodenicu mi bismo sigurno izasli bar sa cifrom izmedju 200 i 500 milijardi Dolara , raseljenim stanovnistvom sa Kosova , UN-om koji cuva nase svetinje i mirna backa . Zamislite sa tim parama (ukoliko demokratska ekipa ne bi pokrala vecinu toga )sta bi se sve moglo uraditi u Srbiji?

Оставите коментар