Уставни идентитет

среда, 2 маја, 2012 у 12:00AM

Прве личности режима Мила Ђукановића превазиђу раније домете цинизма, незнања и безобразлука кад год се поведе расправа о важним, идентитетским сегментима садашњег устава. Дакле, питање заставе, грба, химне и језика – решено, као што се добро сећамо, парламентарном трговином, обесправљивањем српског народа, бедном небригом Републике Србије и бестидним „нехатом“ Европске уније – постало је јако важно као предуслов уставних промена које захтевају даље европске интеграције. И сада су управо они, функционери ДПС и СДП – који су у време СФРЈ инсистирали да најмања и најмање насељена република има истоветна права, а касније се код Милошевића изборили да једна шеснаестина становника има једнак утицај на државу као и осталих петнаест, коначно који су код закрвљених Ђинђића и Коштунице испословали да политички изабраници једне тридесетине становништва воде Државну Заједницу Србија и Црна Гора – јако забринути. Питају се како је могуће да у једној модерној, еуропској држави постоје два службена језика ?! Даље им је чудно, како то да језик који говори већина може бити један од службених језика. Прве личности режима Мила Ђукановића превазиђу раније домете цинизма, незнања и безобразлука кад год се поведе расправа о важним, идентитетским сегментима садашњег устава. Дакле, питање заставе, грба, химне и језика – решено, као што се добро сећамо, парламентарном трговином, обесправљивањем српског народа, бедном небригом Републике Србије и бестидним „нехатом“ Европске уније – постало је јако важно као предуслов уставних промена које захтевају даље европске интеграције. И сада су управо они, функционери ДПС и СДП – који су у време СФРЈ инсистирали да најмања и најмање насељена република има истоветна права, а касније се код Милошевића изборили да једна шеснаестина становника има једнак утицај на државу као и осталих петнаест, коначно који су код закрвљених Ђинђића и Коштунице испословали да политички изабраници једне тридесетине становништва воде Државну Заједницу Србија и Црна Гора – јако забринути. Питају се како је могуће да у једној модерној, еуропској држави постоје два службена језика ?! Даље им је чудно, како то да језик који говори већина може бити један од службених језика. Да није жалосно, било би смешно. Прве личности режима Мила Ђукановића превазиђу раније домете цинизма, незнања и безобразлука кад год се поведе расправа о важним, идентитетским сегментима садашњег устава. Дакле, питање заставе, грба, химне и језика – решено, као што се добро сећамо, парламентарном трговином, обесправљивањем српског народа, бедном небригом Републике Србије и бестидним „нехатом“ Европске уније – постало је јако важно као предуслов уставних промена које захтевају даље европске интеграције. И сада су управо они, функционери ДПС и СДП – који су у време СФРЈ инсистирали да најмања и најмање насељена република има истоветна права, а касније се код Милошевића изборили да једна шеснаестина становника има једнак утицај на државу као и осталих петнаест, коначно који су код закрвљених Ђинђића и Коштунице испословали да политички изабраници једне тридесетине становништва воде Државну Заједницу Србија и Црна Гора – јако забринути. Питају се како је могуће да у једној модерној, еуропској држави постоје два службена језика ?! Даље им је чудно, како то да језик који говори већина може бити један од службених језика. Биће да је та ствар питање већине!? Наравно да није. Када је то, о нечему важном, уосталом у Црној Гори одлучивала права већина. Већина прво мора да буде аминована од „државе“, да се постигне у комитету, кабинету, на конгресу, а онда ко неће да буде део те „истинске већине“, коју је наравно после дужих припрема могуће постићи и на некаквим изборима, референдуму и слично, може да се жали управи водовода. Од Европске уније ионако нема вајде јер прихвата жалбе само тамо где хоће да бомбардује. А ту је и застава, па није Црна Гора ваљда дивља Велика Британија где свака шуша може да има своју заставу? Није Вам ово Лужичка Србија у недемократској Савезној Републици Немачкој (да је демократска била би ваљда ДР Немачка) па да машете са тим досадним тробојкама! Коначно, зар да се на распалу Србију угледамо, где им није доста што по општинама вијоре заставе суседних држава (Мађарске и Републике Албаније) већ су почели, пошто се већ за Србе не интересују, да од „Бивше османске административне јединице Санџак“ праве државу и још не кажу да је реч о застави „БОАЈ Источног Санџака“ већ говоре нешто о „Санџаку“. То су очигледне, великосрпске, аспирације према северу Црне Горе. Уосталом, шта има да у Црној Гори било ко истиче знамење државе из времена њеме независности – од 1878. до 1918. године. Кога је то брига. Ко такав барјак истакне има да одговара. Па није било давно када су власти за време утакмице сличну заставу отимале навијачу ! Не заборавимо химну. Она химна извесног Николе Петровића Његоша, не долази у обзир, лоше васпитан, одгајан у немодерном, неевропском и противатлантском духу Св. Саве, Св. Петра Цетињског и Илије Гарашанина, он је промашио тему. Писао је нешто о Косову, Призрену, какве то везе има са са Црном Гором? Ма да је бар писао о Италији, глисеру, Првој, Другој, Петој банци… па да размотримо његов случај. Овако имамо химну, можда два три стиха оног дивног човека који је сарађивао са нацистима избацимо, и… ето компромиса. Најтеже је, разумљиво, око језика. Наравно да држава има и свој језик. Нажалост не пишу сви новим писмом. Ево, има скрибомана који деценијама пишу по новинама у Београду, све некако покушавају да звуче као Црногорци, а не иде им. Јекавица им је недоследна, нову ортографију не примењују (не познају?), архаизме не примењују. Па макар да прате логопедска постигнућа (мислим на дифтонг „хр“, који је смислио још Стефан Војислав када је одлучио да не буде „Војислав Србин“, а накнадно је пронађен крајем 20 века). Ни (П)обједа не примењује нови правопис, што је свакако срамота. Но, шалу на страну, српски језик никако не може бити други говорни језик. Не само што је то језик већине, већ су и други (осим Албанаца) њиме говорили до пре неку годину. Како сада да се збуњују. Два језика, српски тако сличан црногорском, а паралелно у употреби. Није то срећна Канада, која истина има два службена језика, али се исти разликују. Нису то ни афричке земље или Индија, па да имају локалне језике и по један светски. Да ли је српски језик светски? Није. Па шта онда хоћете. Ево Вам црногорски, мали и угрожен, од сопственог народа недовољно схваћен, то је већ довољно мука и невоља. И још само да се странке које представљају српске дивљаке, по наговору Србије и Великих сила које већ око хиљаду година раде о глави младој државици, договоре да са режимом не праве споразум све док српски народ у Републици Црној Гори не добије пуну равноправност, и…

Posted by
Categories: Текстови и анализе

2 Коментарa на "Уставни идентитет" Оставите коментар
Мистер Но
30. новембра -0001. at 00:00

Господиме Антићу, за све сте у праву, али Вам никад нећу заборавити залагање за одвајање ЦГ од Србије и разбијаље српског националног ткива.

Ми&#1089
30. новембра 1999. at 01:00

Господиме Антићу, за све сте у праву, али Вам никад нећу заборавити залагање за одвајање ЦГ од Србије и разбијаље српског националног ткива.

Оставите коментар