Уставно-прави положај српског народа у Црној Гори

четвртак, 27 септембра, 2012 у 6:15PM

На скупу у Подгорици који је организовао Српски национални савјет оибјављен је рад под називом „Уставно-правни положај српског народа у Црној Гори“

Прочитајте објављени рад:

1. Анализа стања положаја Срба у црногорској држави

Срби на просторима црногорске државе живе непрекидно више од 1000 година, а овде су егзистирале бројне српске државе. Последња је била Краљевина Црна Гора која се вољом свог народа 1918. године сјединила са Краљевином Србијом.

Све до почетка Другог светског рата на просторима данашње црногорске државе живели су углавном Срби, а од тада се бележе први национални Црногорци, блиски челницима злочиначке Независне Државе Хрватксе. Управо је тај усташки „црногорски пројекат“ био основ за нови национални идентитет који су комунисти развијали у тоталитарној Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији (СФРЈ).

1.2 Српски национални идентитет и савремени црногорски национализам.

Српски национални идентитет је своју савремену идеју добио у XVII и XVIII веку када и све остале велике европске нације. Основа српског идентитета је Светосавље, Косовски мит и завет, држава Немањића, борба за слободу, епска и лирска поезија, српски језик и писмо, манастири и цркве Српске православне цркве (СПЦ), и други снажни елементи. Личности које су обликовале наш идентитет су великани попут Св. Саве, Стефана Немање, Вука Караџића, Његоша, Нилоле Тесле, партријарха Павла и других. Не смеју се заборавити жртве нашег народа као што су страдања за време османске окупације, аустро-угарски злочини, усташки геноциди, као и погром на Косову и Метохији.

Српска нација је зато једна и недељива. Не постоје већи и мањи Срби. Постоје једино Срби, независно од тога да ли живе у Београду, Бања Луци, Подгорици, Новом Саду или Херцег Новом. Црногорски национализам се јавља тек почетком Другог светског рата. На основу модела усташе Секуле Дрљевића нову нацију пројектују југословенски комунисти. Да би један такав план успео он је морао да буде прихваћен од народа, па испрва тај нови идентитет није био представљен као нов, већ као постојећи и нека врста над-српског елемента.

Пројектанти узимају назив Црна Гора за своју тоталитарну државу, а име „Црногорци“ за једну од својих нових нација. Та регионална одредница је била честа у народу, а њихова претпоставка да ће се људи лакше навићи на њу је била исправна.

Идеја комуниста је заправо била подела српског народа, распад Србије, реваншизам у односу на Карађорђевиће и сурово управљање новог режима који и даље траје.

Модерни црногорски национализам се потпуно афирмисао у СФРЈ, а развија га иста политичка идеја која га је формирала. Она не би била успешна да га народ није прихватио, мада још увек не већински (иако је већина грађана била за незавину Црну Гору 2006. године). Нама су неки данашњи Црногорци биолошка браћа, сестре, пријатељи и комшије али морамо прихватити да су они данас друга и различита нација која поштује сасвим друге вредности и неретко се гнуша српских. Ми имамо слободу да такве ствари не примећујемо, али то не значи да то није истина и да стање такве свести не гуши опстанак српства на просторима црногорске државе. То не значи да ми њих треба да мрзимо, већ само да прихватимо реално и сачувамо оно што су нам преци у наслеђе оставили.

1.3 Тренутни положај Срба у црногорској држави

Распад СФРЈ по „АВНОЈ-евским границама“ неповољно је утицао на српски нарoд. Србија је остала једина република у којој српски народ живи у већини и која развија српску државу и негује заједничку културу, обичаје, науку, језик као и друге елементе цивилизоване европске националне државе.

Тако је око 2.000.000 Срба остало да живи ван отаџбине јер се бивша заједничка држава расформирала по границама које су утврђене на недемократски начин и на штету нашег народа.

Иако се СФРЈ распала несрећним грађанским ратом, српски народ је после нешто више од једне деценије од краја сукоба успео да избори нека од својих грађанских и политичких права на просторима бивше федерације. Према Извештају о политичким правима српског народа у региону за 2012. годину који је издао Напредни клуб, полoжај Срба је најлошији у Хрватској и Црној Гори.

Ако се узме у обзир и да Црногорци самосталност нису изборили ратом против Срба притисак на нас је већи, а политичка права нашег народа су ужа него у Хрватској или Македонији.

Српски језик и књижевност се не могу учити у школама, нити се може учити по плану и програму Републике Србије. Срби су дискриминсани и приликом запошљавања у државним и јавним установама и предузећима. Напади на свештенство и имовину наше цркве су чести, а од СПЦ се тражи и регистрација, ускраћујући јој стечена и историјска права. Неретки су међунационални инциденти, нарочито за време туристичке сезоне.

Срби у црногорској држави нису успели да се изборе ни за статус какав Албанци имају у Македонији иако их је више у укупном становништву, посматрано пропорцијално. Црна Гора је тако остала једина земља бивше федерације у којој српски народ нема национални циљ.

1.4 Уставни положај српског народа у црногорској држави

Срби су у преамбули Устава Црне Горе (2006) набројани уз остале народе који живе у црногорској држави. Одредба је редигована тако да није јасно да ли Срби имају статус “народа” или националне мањине. Чланом 13., став 1. Устава јасно је дат приоритет црногорском језику као службеном језику, док је за српски језик, као и за албански, босански и хрватски, резервисан статус језика у службеној употреби, што представља умањење стечених права, будући да је Устав РЦГ из 1992. године (Члан 9.) као службени језик предвиђао једино српски.

2. Препоруке за очување српског народа у црногорској држави

Према налазима Напредног клуба, најважније је јединство око националних питања свих српских политичких партија и организација, али и српске културне и научке елите у црногорској држави. Јединство је једини рецепт који је наш народ очувао током мукотрпних и дуготрајних година борбе за слободу и он је једини гарант за будућност.

Потребно је имати јасан план према центрима одлучивања у Бриселу и обезбедити подршку Србије и Републике Српске. Од Европске Уније (ЕУ) треба тражити оно што је ЕУ обезбедила осталим народима на Балкану, а од Србије подршку за остварење тих циљева као и привлачење инвестиција из Србије. Тај циљ мора да буде опстанак српског народа и спречавање асимиловања у ма коју другу националну или етничку групу. Опстанак нашег народа ће се мерити успехом у очувању језика, писма, СПЦ, очувањем националних културно-историјских споменика и економском снажењу српског становништва.

Миљан Премовић,

28. септембар 2012. године

Извори:

  1. Душан Т Батаковић: „Нова историја српског народа“, Наш Дом – L’Аge D’Homme, Београд, 2007. година
  2. Чедомир Антић: „Кратка историја српског народа“, Стубови културе, Београд, 2004. године
  3. Републички завод за статистику Републике Србије
  4. Чедомир Антић и аутори : „Извештај о политичким правима српског народа 2011.“ Нарепдни клуб, Београд 2012.
  5. Завод за статистику Црне Горе
  6. Устав Црне Горе
  7. Званични Интернет портал Скуопштине Црне Горе

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар