Вавилонско ропство

понедељак, 23 маја, 2016 у 8:03AM

Прошло је десет година од како је успостављена независност Црне Горе. За српски народ у Црној Гори то време је прошло у атмосфери линча, обесправљивања, увреда… У савременој Европи нема народа који је у тако лошем положају. Споменућу само најважније: оспоравање и релативизовање политичког статуса, систематско гушење културне посебности и просветних права, кампање увреда, шовинизма и асимилације, фалисфиковање избора и пописа, обесрављивање православне цркве, оспоравање права на својину, неравноправност грађана Црне Горе који су уједно и државаљани Србије… Црна Гора је у међувремену учествовала у више међуанродних акција против Србије и међу првима признала дивљу државу – самозвану „Репубљик Косова“.

Црна Гора је током протеклих десет година и сама искусила почетне предности државне независонсти. Подржана од ЕУ, САД и Руске Федерације прошла је кроз повољне приватизације, била подржавана и подстицана. Туризам јој је донео напредак упркос кризи, чему је допринела и чињеница до после 2011. нико из Европе више не жели да летује на јужним обалама Медитерана. Невоље које је пролазила Србија – само су њу гонили због ратова из деведесетих у којима је Ђукановић за разлику од Ђинђића, Коштунице и Тадића директно учествовао; проблеми са приватизацијом, великом економском кризом, Косовом, мржњом  појединих кругова из СР Немачке, Британије, Француске и САД, непостојања јефтиних и обновљивих извора прихода као што је туризам… –  углавном нису сналазиле Црну Гору. Подршку дела ЕУ имала је увек када би јавно или потајно радила против Србије. Подршка је била отворена, добио ју је црногорски тиранин Мило Ђукановић чак и када је тврдио да је дужност ДПС-а да створи црногорску цркву, када је без доказа оптуживао демократског српског премијера да је одговоран за убиство новинара у Црној Гори, када се мешао у изборе у Србији и после давао дискриминаторске изјаве о Србима, грађанима Републике Србије који нису из Шумадије. Колико је Ђукановић забраздио у мржњу и зло сведочи и чињеница да се касније јавно ограђивао тврдећи како нема ништа против Срба. Он… који је 1990. говорио о „српским коренима“ Црногораца.

У Србији има политичара и интелектуалаца који из, без полицијске истраге необјашњивих разлога,  подржавају Режим Мила Ђукановића. Њима није важно што Срби у Црној Гори чине 34% укупног становништва, а према званичним државним статистикама нити у једној државој установи не прелазе 8% укупног броја запослених. Медијска промоција тих људи и њихов статус код дипломатија ЕУ и САД говоре у прилог уверењу да још увек траје кампања против Србије и демократских права српског народа.

Десетогодишњица нашег новог народног страдања у Црној Гори отвара још једно питање које је свакако важније од свих других. Питање наше одговорности.

Читава Србија, чак 217 од 250 посланика подржавала је 2006. опстанак Државне Заједнице Србија и Црна Гора.   Српски председник, премијер, влада, баш као ни посланици нису имали било какву промишљену и дугорочну политику према Црној Гори. Гледали су да сачувају постојеће стање. Било какво, чак и најгоре. Када су им 2002. Солана и Ђукановић уз помоћ њихове пословичне неслоге наметнули лажну државу ДЗ СЦГ  они су је бранили безидејно и безвољно али упорно. Тиме су од Срба у Црној Гори направили жртве, а од Србије губитницу.

Све и да се борила за државну заједницу домишљатије и боље, чак и да референдум није успео… Ми би смо опет били поражени. Пораз је морао уследити зато што су наше политичке вође прихватиле све тековине тоталитарног режима успостављеног после 1945. и ауторитарне власти која се одржала током деведесетих година. Већини наших политичара и интелектуалаца било је довољно да постоји заједничка држава: на папиру, без ефикасних установа, само као трошак, без било какве заштите за српски народ у Црној Гори, без гаранција за српски идентитет и место Црне Горе у историји Српства… Зато смо поражени. Државна заједница никада не би постала права држава… Било је само питање колико ће агонија трајати. Ако нешто нећу никада опростити Коштуници, Тадићу, Николићу… нећу ту лакоћу са којом су наметнули Србима из Црне Гора Ђукановићеву државу заједницу као највиши циљ, како су  вас сврстали иза теразијских Црногораца, академика који су отишли у пензију две деценије пре референдума и како су после на вас потпуно заборавили.

Срби су захваљујући изостанку политике Србије, али и притиску САД и ЕУ остали једини подљени народ Црне Горе.  И такви су једини упутили озбиљан изазов  режиму Мила Ђукановића: на претпрошлим и, посебно  прошлим – фалисфикованим председничким  изборима, приликом  доношења закона важних за укључивање у ЕУ, на прошлогодишњим величанственим демонстрацијама… Режиму је полазило за руком да преживи, добије подршку из иностранства, подели опозицију… Пре неколико дана у владу антисрпске Црне Горе која је међу првима признала тзв. „Репубљик Косова“ ушао је човек који је дуго био један од вођа Срба у Црној Гори. Стао је на чело полиције… Оне исте која је тукла Србе, која је помагала да буде избачена српска државна затава са утакмице, оне која одржава режим, толерише мафију…  Неће наравно променити ништа, само ће дати легитимитет новој изборној превари.

Годишњица независности Црне Горе треба да нас подсети на наше мане. Када се са њима, једном суочимо, на исти начин на који су нас суочавали Св. Петар Цетињски и владика Раде, пропашће и режим дукљанског Набукодоносора и доћи ће слобода.

Чланак објављен у подгоричком Дану, 23.05.2016.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар