„Велика Албанија-сан или јава“ Интервју ‘Илустрованој политици’,
понедељак, 17 децембра, 2012 у 5:18PM
1. Палестина је добила статус државе посматрача у УН и Србија је гласала „за“. Вук Јеремић каже да је свака паралела између Палестине и Косова неутемељена. Шта Ви кажете?
Палестина у сваком случају има извесну државну историју и њено постојање свакако није новост, нити је у начелу неприхватљиво за Израел. Ипак, мислим да Србија ту није требала да се опредељује. Садашња израелска политика, а пре свега шеф израелске дипломатије г. Либерман, више пута је подржала права нашег народа у Републици Српској. Реакција израелског амбасадора у Београду даје разлога забринутости. Ми свакако не треба да се на било који начин опредељујемо у питањима која нас се непосредно не тичу. Изузетак треба да представља могућност да нам опредељивање донесе неку дугорочну државну или националну корист (при том не мислим на новац, инвестиције, кредите и слично). Из наведених разлога, сада не разумем иначе јако енергичну и, за разлику од већине осталих наших политичара, често државничку политику г. Јеремића. Посебно ме брине изостанак неког видиљивог државног политичког рама те политике.
2. Каква је перспектива, како то кажу и на чему инсистирају, Западноевропљани „помирења народа на Западном Балкану“ после ослобађајуће пресуде Готовини, Маркачу и Харадинају?
Суд треба да донесе правду, а не помирење. Мислим да би без страних утицаја рат однео мање жртава, као што би и помирење било једноставније. Што се тиче помирења, Србија је своје учинила. Издржали смо нетачну и неисторијску пропорцију казни, помирили смо се са одузимањем права нашем народу у Хрватској, Црној Гори, на већем делу Косова и Метохије и у извесној мери у Босни и Херцеговини. Нисмо ми ти који већином славе ратове (претходне и Други светски) и што је најважније, Хрватска није битан фактор у изградњи нашег националног идентитета.
До помирења ће доћи временом. Оно неће бити праведно, али оно то никад није. Помирење је могуће у два случаја: ако Србија нестане као држава, а Срби као нација; или уколико створимо државу довољно богату и моћну да не може да је уздрма сваки немачки или амерички чиновник. Државу која има јасне и фокусиране циљеве заштите Републике Српске и права свог народа у другим државама региона. Докле год се наши политичари фокусирају искључиво на југославије, Европску унију, светску политику, а не на наше унутрашње и регионалне проблеме, стање ће бити све теже.
3. Да ли је извесно да ће Дачић преговарати са Харадинајом, а Николић са Тачијем? Који би били аргументи наше стране да их прихвате као равноправне саговорнике?
Мислим да ће до преговора свакако доћи. Г. Дачић ће преговарати са сваким од њих (претпостављам да ће г. Николић имати исприку зато што је реч о премијерима). Мислим да ми треба да тежимо историјском споразуму Републике Србије и косовскометохијских Албанаца. Косово неможемо и не желимо да реинтегришемо у независну и демократску Србију, према томе треба да се споразумемо, поделимо покрајину, а да за оне Србе који остану у албанском Косову извојујемо аутономију и власт Србије над светињама. Нажалост, политикантство и тек понекад екстремизам доброг дела наше политике, довели су до тога да ДС прихвати албанску државу на целом Косову, док данашње власти сада заокружују тај процес. Србима на Северу САД и ЕУ нуде само аутономију, истина знатно ширу од оне коју је дефинисао Ахтисари. Мислим да ми безусловну независност албанског Косова у садашњем територијалном обиму не треба да прихватимо зато што ће то бити модел за касније отцепљење АП Војводине, Санџака и једног дана Источне Србије.
Кад је реч о Тачију и Харадинају, будући да смо по свим другим питањима отворени, мислим да њих двојицу не треба ни по коју цену прихватити као преговараче. После извештаја Дика Мартија Тачи је неприхватљив. Зато су Тадић и касније, иза њега заклоњени, Дачић, својим политикантством донели велику штету и срамоту Србији.
4. Рада Трајковић каже да Харадинај треба Западу због контроле екстремиста на Косову. Одакле он црпи толику моћ коју нема ни Еулекс, а није имао ни Кфор?
За такву тврдњу не постоји нити један ваљан аргумент. Она није ништа друго до покушај рационализације. Харадинај је био оруђе САД и ЕУ. Штитећи Харадинаја оне уствари бране свој кредибилитет у будућим сличним ратовима. Ми смо то знали и раније. Поставља се питање шта смо урадили да донесемо правду жртвама, заштитимо нашу државу или макар спречимо народну фрустрацију која ових дана углавном штети нашој демократији и држави? Нисмо учинили много. Размислите: како велике државе решавају ова питања, колико новца улажу и како воде политику… ? Наши политичари за нешто немају воље, за нешто интереса, за много тога немају храбрости… Зато нам је тако. Народ се сада љути, али лишен честитих и уверених елита брзо ће све заборавити. Немојте сметнути са ума да су политичари из две највеће странке садашње власти 1999. изгубили рат и још славили споразум који је уствари означио почетак трајног етничког чишћења Срба и стварање албанске косовске државе.
5. Орхан Реџепи, бивши командант Ослободилачке војске Прешева, Бујановца и Медвеђе на Дачићеве речи да је боље да сами сконе споменик припадницима ОВПБМ у центру Прешева, поручује да српски премијер дође у Прешево и сам га уклони (ако сме). Споменик у Прешеву, као и табла са ликом Аћиф ефендије у Новом Пазару још стоји. Шта то говори о држави Србији, а шта о онима који су спомен обележја поставили?
Милошевићев режим је доживео напад НАТО, међународне санкције и општу осуду из много разлога. Неки су били оправдани, неки, разуме се, нису. Он би међутим боље прошао да је изградио демократску српску државу, да је националне и државне циљеве прилагодио савременим околностима и да је бирао изводљиве међу њима. Такве циљеве би остварио, чак и насупрот САД и ЕУ, само да је имао иза себе демократско јединство народа, свих народних странака. Он је међутим власт градио на поделама српског народа.
Искрено да кажем, не видим проблем у Прешеву. Подизањем ових обележја прекршени су закони. ОВПМБ је била терористичка организација коју су водили криминалци. Од споменика на јавном месту, које није гробље, не треба да буде ништа. Аћиф ефендија је био сарадник немачких окупатора и то је поптуно неспороно, он не долази у обзир за рехабилитацију по садашњим српским и европским законима, дакле ни ту није ништа спорно. Комуналне службе треба да делују, наравно под заштитом жандармерије. Ако није довољна жандармерија, онда треба прогласити ратно стање и мобилисати војску. Слабост коју Дачић показује, можда је добра за његову каријеру, али је лоша за државу.
Добро је што је међу Бошљацима-Муслиманима на претходним изборима преовладала умерена опција. Време је да се догоди и са Албанцима у Прешеву. За почетка траба добро размислити зашто су бојкотовали попис и да ли је уставно оправдано да две општине годишње заједно добију 40 милиона евра више него суседне српске општине. Такође, шта је са Србима у Албанији? Зашто њихова права нису у рангу права Албанаца у Прешеву и Бујановцу? Хајде за почетак да им бар дозволе да се без запрећене новчане казне слободно национално изјасне на попису. Нека им дозволе да врате своја српска имена и презимена, а не само да могу да бирају, замислите безобразлука, једно од њих које ће вратити.
6. Недавно је у Тирани албански премијер Саљи Бериша рекао да је од стварања Призренске лиге, дакле од 1878. године, једини циљ Албанаца био уједињење албанске нације и да се идеја о етничкој Албанији родила на Косову. Коче Данај, саветник Фатоса Наноа, бившег председника Албаније је 2010. године направио платформу за стварање „природне Албаније“ до 2013. године која осим КиМ, заузима и део Србије, Македоније, Црне Горе и Грчке. Да ли је страх од стварања Велике Албаније оправдан? Ко ће им стати на пут, кад су све угрожене државе у великим проблемима, а на Беришине речи нико од тзв. међународне заједнице није реаговао.
Право је сваког народа да живи уједињен у својој националној држави. Такво право, дакле, имају Албанци али и Срби. Ове изјаве су више проблем за САД и ЕУ које бране БиХ, Црну Гору, БЈР Македонију, албанско Косово итд. Мислим да власти Албаније имају много проблема и да стварање уједињене Велике Албаније те проблеме не би решило. Такође, посаветовао бих им да се не заносе, мала промена околности и наставак мегаломаније довели би у опасност ово што сада имају. Пошто Европа неће још деценијама бити уједињена она може да има свој Курдистан. Тај Курдистан не мора обавезно бити Србија… Ово није претња, већ забринута прогноза.
Срби немају много пријатеља зато што им САД и СР Немачка нису наклоњени. Албанија, међутим, нема нити једног искреног пријатеља.
7. Македонски председник Ђорђе Иванов није отишао на прославу стогодишњице независности Албаније у Тирани. Србија је послала помоћника министра иностраних послова Зорана Вујића. Да ли је овакав потез Србије „млака“ реакција на Беришине речи, или је на прославу требало да оде председник или премијер, као што је случај са Хрватском, Словенијом и Црном Гором (за Грке не знам, нисам успела ништа да нађем на Интернету).
Мислим да је постојала потреба за некаквом солидарношћу у региону. Ми за разлику од појединих хрватских политичара немамо идеју о окруживању и кажњавању суседа. Треба међутим споменути да 1912. година није најбоља за слављење великоалбанских идеја. То је година великог краха албанства. Дан после проглашења Албаније српска војска је одушевљено дочекана на улазу у Драч где је током шест месеци било седиште тридесет и трећег округа Краљевине Србије – Приморског округа. Али шта да радимо… Ми треба да подржимо право на независност, па чак и национално јединство Албанаца, али наравно не по цену укључивања области у којима су Срби већина у албанску државу, као што треба да одбијемо отимање наших споменика и светиња, те њихово сврставање у албанско-косовску баштину.
8. Неџмедин Спахиу, политички аналитичар са Косова, каже да су за идеју „велике Албаније“ много више загрејани Албанци са Косова него они у Албанији. Зашто би стварање „велике Албаније“ првима одговарало, односно да ли би Албанци у матичној држави у „великој Албанији“ постали грађани другог реда?
Албанци су закаснили са стварањем јединствене функционалне Велике Албаније. Њима ће САД и СР Немачка вероватно дозволити да то учине, али они већ имају три политичке елите (Албанија, Косово, БЈР Македонија) које ће се борити око првенства и неће много година дозволити фукнционалну интеграцију.
9. Како тумачите поруке које је у Београд донео потпредседник руске владе Димитриј Рогозин типа да Србија треба добро да размисли да ли је у њеном интересу да зарад пријема у ЕУ призна безобразлук из 2008. године?
Политика Руске Федерације је много сложенија од те поруке. Верујем да треба да признамо Косово у новим границама, а то треба да учинимо због Србије и Срба, а не због ЕУ. Рецимо, када би услов за улазак у ЕУ била предаја једног дела земље насељеног Србима или одузимање права Србији или Републици Српској, мислим да би требало да их одбијемо по цену да у ЕУ никада не уђемо.
10. Да ли су реална очекивања да ће Запад Србији дати „шаргарепу“ кроз ослобађајуће или блаже казне за Караџића, Младића и Шешеља него што се то у време њиховог хапшења очекивало?
Нису реална. Тај суд је створен да осуди председника Караџића и генерала Младића.
Posted by Чедомир Антић
Categories: Вести, Интервју
Што се тиче прославе у Тирани, на прослави 100 година албанске државе били су у име Србије помоћник министра спољних послова и наш амбасадор у тој земљи(!). Грци су отказали долазак на прославу(!), баш као и председник Македоније. Албански премијер Сали Бериша је говорио "о албанским земљама од Превезе до Прешева". Да ли је наша делегација то могла да предвиди? Зашто је онда отишла тамо? Можда за неке Косово више и није Србија? Велика Албанија је већ ту?
Што се тиче поментуог евентуалног услова ЕУ, а то је "предаја једног дела земље насељеног Србима", а вероватно се мисли на Космет, онда то није евентуални услов, то се већ и тражи одавно за север покрајине, према томе одговор се сам намеће у контексту реченог, а то је да Србија по тој цени не треба да уђе у ЕУ и/или призна Космет као независну државу.
Такође, више него очигледно се ради на одузимању права Српској, дакле и то је јасно, једино је сад то скрајнуто и спласнуло зато што Српска има Додика и јединство народа. Ми све то немамо.
"Слабост коју Дачић показује, можда је добра за његову каријеру, али је лоша за државу. " Ово је кључна реченица која описује стање у нашој политици а то је да српски народ већ дуг период воде политиканти а не прави државници.