Видовдан 2010

недеља, 27 јуна, 2010 у 12:00AM

Освануо је још један Видовдан. Од Косовске битке прошла је 621 година. Колики је значај Косовске битке постало је јасно још савременицима. Иако мање судбоносна од османске победе на Марици из 1371. године, Косовска битка постала је темељ националног идентитета српског народа, а Косовски завет је несумњиво један од тврдих темеља православља. Косовска битка је нашла своје место у баштитни света: од историје света писане за Ивана Грозног, до енглеске драме из 17. века. Колико год у прошлости био употребљаван и злоупотребљаван од стране разних српских националних јунака и тирана, Косовски мит још је више био оспораван и коришћен ради унижавања и клеветања српског народа. Освануо је још један Видовдан. Од Косовске битке прошла је 621 година. Колики је значај Косовске битке постало је јасно још савременицима. Иако мање судбоносна од османске победе на Марици из 1371. године, Косовска битка постала је темељ националног идентитета српског народа, а Косовски завет је несумњиво један од тврдих темеља православља. Косовска битка је нашла своје место у баштитни света: од историје света писане за Ивана Грозног, до енглеске драме из 17. века. Колико год у прошлости био употребљаван и злоупотребљаван од стране разних српских националних јунака и тирана, Косовски мит још је више био оспораван и коришћен ради унижавања и клеветања српског народа. Освануо је још један Видовдан. Од Косовске битке прошла је 621 година. Колики је значај Косовске битке постало је јасно још савременицима. Иако мање судбоносна од османске победе на Марици из 1371. године, Косовска битка постала је темељ националног идентитета српског народа, а Косовски завет је несумњиво један од тврдих темеља православља. Косовска битка је нашла своје место у баштитни света: од историје света писане за Ивана Грозног, до енглеске драме из 17. века. Колико год у прошлости био употребљаван и злоупотребљаван од стране разних српских националних јунака и тирана, Косовски мит још је више био оспораван и коришћен ради унижавања и клеветања српског народа. Шта све нисмо чули током протеклих стотину година – од теза о некрофилском менталитету и варварском обожавању пораза, до прича о митоманији и поремећености српског народа. Међутим, недавно је започела нова мода – присвајање. Многи би желели да присвоје Косовску битку. Наводно, сви су у њој учествовали – Хрвати, Босанци (шта год они били у средњем веку), и Албанци. Заговорници ових нових тумачења историје тврде да су војске њихових народа биле тамо, мада не под данашњим именом. Били би на Косову и Црногорци, да ова област српске деспотовине под таквим именом није први пут споменута у документима тек у 15. веку). Чујемо и да су Немањићи, Обилић… па и Обреновићи и Карађорђевићи, одреда били Албанци. Дакле није проблем садржај Косовског мита, невоља оних који га критикују понекад је садржана у чињеници да ову снажну тврђаву постојања несумњиво поседује управо српски народ. Видовдан је судбоносан датум наше историје. Можда је потребно додати да је, поред Косовске битке из 1389. године, Сарајевског атентата из 1914. године, Резолуције Информбироа из 1948. или газиместанског узлетања 1989. и слетања у Шевенинген 2001. године, за 28. јун (у XIX веку Видовдан је падао 27. јуна) везано је и потписивање судбоносне Тајне конвенције између Србије и Аустроугарске 1881. године, истог дана 1919. потписан је мировни уговор којим је окончан Први светски рат, амандманима на устав Хрватске српски народ је 1990. престао да буде конститутивни народ ове државе, док је 2006. Црна Гора Резолуцијом Генералне скупштине УН 60/264 постала 192. чланица светске организације. Не би се могло рећи да постоји неки објашњив разлог због кога је Видовдан добио овакав значај у историји српског народа. Пре свега сами савременици Косовску битку нису сместа сматрали судбоносном и толико кобном. Њене последице, значај Кнеза Лазара као заштитника и дародавца Цркве, епска борба његових потомака за очување српске државе као и порука и поука жртвовања – тај савршени imitatio Christi – уклопили су се не само са средњовековним владарским идеалом, већ су се преточили у мисао народне слободе и касније чак националне еманципације. Познији догађаји већином су стицајем околности пали баш на Видовдан. Тајна конвенција и испоручивање Слободана Милошевића Хагу свакако нису на овај дан уприличени вољом актера (макар кад је о српској страни реч). Маневри организовани у Босни 1914. нису трајали само током Видовдана, а сасвим би било чудно да су организвани у децембру или фебруару. Ако су Принцип и младобосанци и узели долазак надвојводе Фердинанда у Сарајево као националну увреду, несумњиво је да су раније и без такве околности планирали напад на мање значајне достојанственике Двојне монархије. Уколико су заиста имали намеру да избором Видовдана за датум доношења Резолуције ИБ додатно угрозе Броза и КПЈ, Жданов и Маљенков вероватно нису рачунали на чињеницу да тако само могу да подстакну нежељене паралеле. У историји су седмице на прелазу између пролећа и лета и лета и јесени (јун и септембар) вероватно период највеће активности. Управо 28. јуна догодили су се многобројни други велики и судбоносни догађаји. Рецимо, највећа битка XVII века – када су се 1651. пољске трупе сукобиле са устаницима Богдана Хмељницког и Татарима код Берестежка (Beresteczko), Карло V је тога дана постао цар, а Викторија краљица, 1922. је избио грађански рат у Ирској, а 1967. године, после једне од најблиставијих ратних победа у XX веку, Израелу је присаједињен Источни Јерусалим… Ипак, са намером или случајно, склеротичним предумишљајем људи или величанственом промишљу Свевишњег, Видовдан остаје као један од најважнијих датума српске историје. Одавно је речено како је „све случајно осим случаја“. Један уважени британски историчар је у закључку своје књиге о Србији, биће у шали, предложио да се Срби ману Св. Вида, који иако слављен и цењен светитељ ипак штити нервне болеснике и епилептичаре, а да се окрену, рецимо, Св. Јони – који је, ето, провео неко време у утроби кита одакле је срећно успео да изађе жив. Згодну околност, о којој је овај аутор водио рачуна, представља чињеница да Јониндан пада баш 5. октобра. Св. Јона би несумњиво био згодан дан за Српство, како због поруке светитељевог живота, тако и због важног догађаја од 5. октобра 2000. године, али треба имати у виду да је управо на тај датум 1813. године турска војска ушла у Београд и привремено сломила устаничку Србију. Али пустимо игру датума… Пред небројеним догађајима историја је оставила само 365 дана. Видовдан је велики дан у историји Српства и Словенства. Од јуна 2001. Република Србија, матица српског народа, обележава га као Дан палих за Отаџбину. Ми не славимо трагичне и тешке дане наше историје, али се са поносом и сетом сећамо великих жртава. У добу слабих, кукавних и поткупљивих, славимо оне који су били „свесна жртва“.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар