Влада од 10% мандата

понедељак, 9 маја, 2016 у 12:23PM

Да ли се коначно завршава фарса у вези са избором прелазне владе која то није. Јесмо ли све већ чули у вези са реконструкцијом кабинета која више личи на козметику? Како је могуће да има оних у Црној Гори или у Бриселу који не спознају суштину овог уличног позоришта?

Две нове, слабо доказана странке и једна која је непуне две деценије део режима, треба да уђу у владу са по једним-два министра и да тиме повећају „изборно поверење“.   У часу када је до парламентарних избора остало неколико месеци, можда ни 10% пуног мандата. У окошталом режиму који у својој суштини није мењан од 1989., а можда и од 1945. године; постоји неко ко верује да ће са слабим и на власти неиспробаним странкама моћи да доведе до неке промене!? СДП не могу да рачунам, њихов одлазак из власти је деловао невероватно, а  овакав повратак се чини природним. Што је Кривокапић могао да промени за протеклих петнаест година свакако је већ одавно променио. За то време ДПС-ов режим постао је више држава него раније. Он није еволуирао већ је метастазирао. Какве промене може донети пре годину дана основана партија Кривокапићевих дисидената? О Демос-у и да не говоримо.

Читав план Мила Ђукановића да подели опозицију и на предстојећим изборима се наметне као једина и у својој суштини универзална политичка опција није нимало оригиналан. Зар није управо овај рецепт у бар два наврата применио његов велики политички ментор, узор, родитељ… Неумрли Слободан Милошевић. „Влада изборног повјерења“… Не могу да ову синтагму изговорим или напишем а да прикријем осмех. Какво ремекдело цинизма… Ако је Црна Гора већ једна европска држава која је лидер европског прикључивања и већ је начинила корак преко прага НАТО-а… О каквом ми изборном поверењу говоримо?   Да ли таквих влада има у Белгији, Британији, Шпанији, Немачкој… Бугарској?   Какво поверење када установе раде перфектно и Црна Гора је најбоља западнобалканска држава, која ће прва после предемократске Хрватске ући у ЕУ? Да ли су то силни известиоци, комесари, амбасадори, посетиоци… грешили, лагали, скривали нешто? На другој страни то није ни прелазна влада. „Влада изборног повјерења“ је своје двојнице имала у Србији пре двадесет година. То су тзв. владе народног јединства. Под санкцијама, у окружењу рата, изолован и суочен са економским крахом Милошевић је успевао да подели опозицију, корумпира је и онда успостави СПС-ову владу са делимичном опозиционом маском и наизглед постојећим демократским легитимитетом. Тако је био спреман да оформи савезни кабинет у коме су социјалисти били мањина, касније је давао мандат за састав влада „народног јединства“ у земљи која је била најподељеније политичко друштво на континенту. Тиме је постизао да добије дах, још годину-две власти. Опозициони министри, чак и када су желели, нису успевали ништа да промене а сами су убрзо бивали темељно промењени, искорумпирани и када дође време најурени из владе. Милошевић је истина био спреман да преда неке полуге власти – чак и војску, Народну банку, скоро пола ресора… Али је увек задржавао моћ да све врати на старо. Преговори око ових влада су текли на сличан начин као и ови сада. Обично би се на њима нашли дојучерашњи коалициони партнери које је шеф непосредно пре тога почео да дисциплинује зато што су тражили додатно парче торте или једноставмо зато што је изборна година и народ жели да види кривце и како их муче. Заједно са њима дошао би део опозиције: склеротични бивши комунисти у пензији – којима Милошевић 1987. или 1990. није послао упутство како да гласају на седници или пронађу канцеларије СПС-а (јер у згради више нигде није писало „савез комуниста“); и понеки истински опозиционар – коме је досадило да води страну која губи. Баш као што данас имамо ова два политчка „Словенца“ (јер „Демос“ је некад давно постојао и у Словенији) међу грађанима Црне Горе (да не кажем Србима) од којих је један симболизвао најуспешнији покушај да држава буде демократизована на начин  на који су до демократије дошле друге узорне источноевропсе државе као рецимо Пољска, Чешка, Србија… Тако је и у Србији некада давно опозицију и њену борбу симболизовао СПО и његов вођа Вук Драшковић. Вук је два пута потрчао на Милошевићево чувено канабе, нешто је мутио, петљао, договарао се… Одложио је победу опозиције за три године, али је добио власт над Београдом. Тада је изјавио да је Милошевић симпатичан те да опозициони захтеви за слободом медија и регуларношћу избора нису захтеви већ је то „уствари његово мишљење и уверење“. Колико је Драшковић променио Милоешвића? Нимало. Драшковић је изгубио место „краља тргова“, народ му је викао „Вуче – овцо“. Његов претенциозни слоган „један за све“ (као он ће да замени целу опозицију) покварени противници саботирали су по зидовима додајући једно „б“ уместо постојећег „д“…

Тако ће бити и сада… Онај ко је прошлог октобра бацио на колена Ђукановићев режим може га једни послати у политичку историју. Ако не успе садашња истинска опозиција, успеће нека у будућности. Другог пута нема. Само колико грађани заиста имају времена?        

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар