Жалба независној установи

субота, 26 новембра, 2011 у 12:00AM

Недавно су у многим варошима северне Србије осванули билборди који су позивали грађане да се изјасне као Војвођани. На једном од њих стајало је да је Војвођанин Европљанин који познаје и сва слова ћириличног писма. Логично је претпоставити да за разлику од тих пар процената становника севера Србије који „знају сва слова“, остали, дакле више од милион људи, нису писмени или су макар тек полуписмени. Наручиоци билборда су свакако проценили да рекламирајући нову националну припадност (упркос њиховим, читали смо кад су се коначно представили, наводно грађанском опредељењу и левичарској оријентацији), треба да укажу на наводне колективне мане нације из које нова националност треба да се издвоји. Недавно су у многим варошима северне Србије осванули билборди који су позивали грађане да се изјасне као Војвођани. На једном од њих стајало је да је Војвођанин Европљанин који познаје и сва слова ћириличног писма. Логично је претпоставити да за разлику од тих пар процената становника севера Србије који „знају сва слова“, остали, дакле више од милион људи, нису писмени или су макар тек полуписмени. Наручиоци билборда су свакако проценили да рекламирајући нову националну припадност (упркос њиховим, читали смо кад су се коначно представили, наводно грађанском опредељењу и левичарској оријентацији), треба да укажу на наводне колективне мане нације из које нова националност треба да се издвоји. Признајем да немам много поверења у помодно истеривање политичке коректности. У државама у којима је већина трајно обесправљена сиромаштвом, све мањим шансама за напредовање на друштвеној лествици по заслузи и раду, у друштвима у којима медијско, политичко и робно „тржиште“ одавно одређују облик јавног морала, тешко је очекивати да буде успостављена независна установа која ће бити у стању да одбрани равноправност грађана. Питање људских права и равноправности немају много више шансе ни на међународној позорници. Одавно је извесно да људска права у међународној политици најгорљивије бране они који их на другој страни врло често и крше. Питање мањинских права тако је постало нека врста универзалног мотива. Ето, поштујемо их ми и једна наша западна сусетка, само је овој, иначе јако напредној и културној држави потпомогнуто да прво темељно промени етничку структуру своје државе. Наравно, Србија је крива за све, то добро знамо и не вреди ту расправљати. И док сексуалне мањине неким насилним и наводним модернизаторима српског друштва, који би желели да од наше земље направе пример за поједине чланице ЕУ или савезне америчке државе, служе на исти начин на који су Срби из Хрватске употребљавани од стране Милошевићевог режима, у Србији је извесно да смо сви равноправни, само су неки, како је приметио извесни Ерик Блер, „равноправнији од других“. Недавно су у многим варошима северне Србије осванули билборди који су позивали грађане да се изјасне као Војвођани. На једном од њих стајало је да је Војвођанин Европљанин који познаје и сва слова ћириличног писма. Логично је претпоставити да за разлику од тих пар процената становника севера Србије који „знају сва слова“, остали, дакле више од милион људи, нису писмени или су макар тек полуписмени. Наручиоци билборда су свакако проценили да рекламирајући нову националну припадност (упркос њиховим, читали смо кад су се коначно представили, наводно грађанском опредељењу и левичарској оријентацији), треба да укажу на наводне колективне мане нације из које нова националност треба да се издвоји. Дакле, национални Војвођани су Европљани – за разлику од преосталих њихових рођака, пријатеља и суседа, који су део оне Србије на (прокаженом) Оријенту – Азијати (маде не културни и фини као што би неки можда могли бити, већ дивљи, необразовани, лењи, прљави, зли…) какви на северу Србије могу бити само дошљаци. Ауслендери. Или да се изразим на древном гепидском језику – који је дивља, завојевачка, српско-азијатска рука отерала са ових европских, демократских и социјалдемократских (некада радикално-европско левих, брозовско-стаљинистичких али и даље прогресивних) простора – „дођоши“. Да би мало проверили спремност и будност наших установа за заштиту људских и грађанских права упутили смо један допис повереници за заштиту равноправности. Недавно је стигао један у потпуности неодређен одговор. Затражено је да пошаљемо копију статута Напредног клуба и доказ о овлашћењу. Дакле, питање је да ли се удружење грађана коме припадам уопште бави људским правима. Кршење истих, за које верујемо да је очигледно, рекло би се тек је у другом плану. На овом попису, као и на ранијим, било је појединих националних мањина које још увек нису интегрисане. Недавно је једна група наших интелетуалаца, којима несумњиво припада и већина делатника у нашим независним установама за заштиту људских права, апеловала на власти Републике Србије да учине све што је у њиховој моћи како би помогле интеграцију Бошњака. Дакле, према овом становишту Муслимани као народна заједница, као национално опредељење, више не треба да постоје. Сличне ставове слушао сам пре неколико година о Буњевцима, и то где, него од припадника врха грађанске и европске Г 17 (Плус). Али када би неко, не дај Боже, затражио интеграцију Срба католика или Срба муслимана у српску нацију, сместа би био проглашен за фашисту, екстремисту, укратко једног оријенатлног и азијатског типа. Питам: пошто Србе, видимо бије глас да су необразовани – шта би било да је неко платио билборде који би злоупотребили предрасуде према једној националној заједници чије припаднике клевећу да не воде довољно рачуна о хигијени, или друге за које неки екстремисти тврде да су услед верског фанатизма чешће терористи од других? Да ли би независне установе тражиле извод из статута или доказ о овлашћењу на притужбу да испод вољених жутих звездица стоји натпис на језику једне националне мањине који гласи: „Србин је Европљанин који се купа“? Или рецимо фотографија града у коме живи друга национална мањина а изнад пише „Србин сам друге вере – нисам терориста“?

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар