Западна Славонија

понедељак, 4 маја, 2015 у 10:38AM

Прошло је двадесет година од када су хрватске трупе освојиле Западну Славонију, најмању и најнесрећнију земљу Српске Крајине.  На маленом комаду земље, северно од Саве, око општинског средишта у Окучанима, на простору некадашњег концентрационог логора Јасеновац, до предграђа Пакраца, одржао се народ који је 1991. протеран са широких простора Славоније – Дарувара, Слатине, Пожеге, Грубишног Поља, Вировитице… Народ који је од давнине ту живео у већини, који је из средишта српске средњовековје државе после Косовске битке ту пренео народну и државну идеју, начинивши од Пакраца једно од најважнијих православних духовних средишта.  Страдали су у Другом светском рату када су се нашли у средишту геноцидне индустрије која није имала премца на Балкану тог ужасног времена. Када је установљена Туђманова власт управо је вођство Срба из Западне Славоније било најрасположеније за споразум са хрватском владом. Споразума међутим није било јер је, да парафразирам „оца домовине“ Туђмана, у датим околностима „Хрватска жељела рат“. ЈНА и српске јединице успеле су да одбране ову малену област која је четири године била слободна у излованој, блокираној и непрекидно угроженој Републици Српској Крајини.  Десетине хиљада Срба су још 1991. прогнане из већине славонских општина. Они који су остали прогоњени су, убијани, а неки од њих затворени и мучени у злогласном логору Пакрачка пољана.

Западна Славонија била је током постојања Српске Крајине област на којој су се Книн и Загреб уз притисак из Београда и из иностранства споразумевали. Тако је 1994. српска страна отворила ауто-пут чију је деоницу држала у својој власти. Када је 1995. добио дозволу  САД и СР Немачке да нападне и освоји Српску Крајину, Туђманов режим је почео са Западном Славонијом. Најмања међу српским областима, она је била и најизложенија. Улазак једне нове хрватске војске у Јасеновац требало је да измери пулс Српства на чијем челу се налазила група бездушника и безумника оличених у Слободану Милошевићу. Сама хрватска власт признала је да је режирала инцидент када је хрватски грађанин ножем убио Србина из Западне Славоније. Уследио је напад уприличен за време првомајских празника. У Западној Славонији је у то време живело око 15.000 становника заједно са 4.000 припадника Српске војске Крајине. На наш народ напало је 16.000 добро обучених припадника Хрватске војске, потпомогнутих војним авонима и хеликоптерима. Током три дана убијена су 283 становника Западне Славоније, 114-оро били су цивили, међу њима 11-оро деце и 73 особе старије од 60 година.   Међу несталима се и данас води чак 156 људи. Велики број заробљених српских војника осуђен је на непоштеним суђењима пред шовинистичким хрватским судовима на вишегодишње робије. Хрватски судови, али ни нечасни нестручни Хашки трибунал никад нису судили покретаче, планере и извршитеље ових злочина. Нарочито не политичаре: Фрању Туђмана, Гојка Шушка,  као ни генерале Јанка Бобетка, Имре Аготића, Петра Стипетића, Луку Џанка, Марјана Марековића,  Младена Круљца и бригадира Стјепана Гашљевића. Ови људи су у Хрватској неумерено и карикатурално слављени као војсковође и патриоте. 

Председник РС Крајине Милан Мартић наредио је дејство српских ракета по Загребу. Том приликом погинуло је неколико цивила. Било је то кључно недело због кога је Мартић осуђен на тридесетпетогодишњу робију коју издржава у Естонији.  Иако су њихови саборци оптужили генерала Круљца и војника Томислава Абрамовића да су приликом напада на Западну Славонију, у време када није било борби, погубили цивила, старца Мирослава Вучковића из Окучана, хрватско тужилаштво одбацило је кривичну пријаву. Када су Радмила и Мирјана Вукић тужиле хрватску државу за убиство старог оца, мајке и сестре у Западној Славонији, хрватски суд је одбио тужбу и налатио им 3.200 евра парничких трошкова.  Хашки трибунал никада није осудио нити једног Хрвата за злочине над српским народом.

Током рата у Западној Славонији погинуло је 1.165 Срба међу којима се 486 још увек воде као нестали… Милошевићев режим је у то време вест о нападу, на земљу којој је СФР Југославија и њена наследница Република Србија гарантовала да ће је штити, ставио у 26 минут „Дневника“ државне телевизије  – после важних информација о првомајском уранку. Неколико седмица касније у Западну Славонију је отишла Весна Пешић, српска опозиционарка. У тексту који је после објавила стоји како су Срби у Западној Славонији заштићени, да их само жене без разлога терају у избеглиштво и како деца Вељка Џакуле, српског политичара који је за пример остао у Западној Славонији, малтертирају хрватске полицајце који их штите пењући им се на главе…  Није написала, пошто јој нису рекли, да је хрватска војска шмрковима чистила улице од српске крви.

Тешко нама ако икада заборавимо Западну Славонију…

Чланак објављен у подгоричком Дану, 4.5.2015.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар