Застава

понедељак, 21 априла, 2014 у 1:45PM

У модерно време колективни идентитет је од посебне важности у политици. Народи и државе који немају историјског упоришта ни државних традиција настоје да исте измисле и конструишу по узору на велики број афричких и азијских држава насталих после Другог светског рата.

Ретке су нације сличне српској, која је током двадесет година бежала од своје прошлости, државног и националног идентитета.

Док у нашем суседству, пред од страних бирократа или зловољом моћних уцењивача измишљеним државним знамењима плачу политичари који су до јуче водили ратове, вршили ратне злочине, продавали дрогу и још што-шта… У Србији су власти и већи део опозиције бежали од грба који је Србија имала када је била једна од тридесетак независних држава света, химне уз чије звуке је српски народ победио у Великом рату, заставе која је завиорила прва међу јужнословенским … Коначно се српски народ у Србији некако изборио за своја знамења. Данас не постоји политичка снага у земљи која нуди другачије државне симболе.

Наш народ изван граница Отаџбине – 1,8 милиона Срба који живе у осам суседних и обилижњих држава – одавно се вратио традицијама. Неправедне и покварене Велике силе нису дозволиле српском народу  да се определи и остане да живи у заједничкој држави. Питање је, међутим, да ли би да је нашем народу била дата слобода да изабере, он пре десет или двадесет година уопште пристао да уђе у састав једне и недељиве државе Србије. Заражени југословенством, са искључиво федералистичким државним искуством, суочени са чињеницом да је Београд са Црном Гором годинама глумио „Југославију“ и касније створио нефунционалну и антисрпску аутономију на северу Србије… Тешко да би прихватили да наша национална држава буде макар и слична Мађарској, Хрватској, Бугарској или Грчкој.

Посебно је то случај у Црној Гори. Срби су овде четири пута мање заступљени у државној администрацији него што би на основу удела у становништву требало да буду, оспорена су им основна просветна и културна права, поредмет су непрекидних кампања мржње… Ипак, свега трећина Срба из Црне Горе би пристала да њихова земља буде део Србије, а тек сваки десети верује да је од стране једног насилног и недемокрартског режима угрожена. Са идентитетом је још горе. Дуго је међу Србима у Црној Гори најмоћнија била странка која је веровала у југословенски и касније „србогорски“ идентитет својих бирача… Тек од недавно застава Срба из Црне Горе постала је она која је била у прошлости – српска народна застава – тробојка боја истоветних за читаво Српство. Нема више двоумљења, изругивања здравом разуму и традицијама, са некаквим тиркизним бојама и заставама чудних размера. У борби за права српски народ данас брани историју Црне Горе и када идентитетски закони коначно буду на частан и демократски начин донесени народна застава Црне Горе биће, као што је и била, српска народна застава.

Република Српска је успела да од страних протектора одбрани своју државну заставу, која је уједно и српска народна застава. Други ентитет БиХ је, само да би спречио Српску да има своја знамења жртвовао сопствена. Срби су, ипак успели да сачувају симболе своје државности и једниства српске нације.

Коначно, 2001. и 2002. у АП Војводини група људи која никада није имала подршку већу од 10% бирача северних крајева Србије осакатила је грб Српске Војводине и наружила заставу Србије… То чудо су прихватиле корумпиране елите у Београду, али већина АП Војводине таква знамења није хтела и упркос државној одлуци и притисцима ни данас их не развија трећина општина. После деценије лутања, наметања и неуспеха аутономистичка идеја је и на мартовским изборима 2014. доживела катастрофалан пораз. Пошто је већи део Статута усвојеног пре неколико гопдина оспорена пред Уставним судом, посебна комисија је израдила предлоге за његову промену. Поред половичних мера уподобљавања федералистичког положаја са Уставом Србије, комисија се позабавила знамењима покрајине. У складу са традицијом, историјом, правдом и интересом српске већине и националних мањина, за заставу су препоручили народну заставу Србије – дакле заставу српског народа чији је Српска Војводина била циљ на опуту националног и државног уједињења. За грб је препоручен историјски грб Српске Војводине, какав је био у време постојања Хабсбурпшке монархије, јер кад је реч о аутономији говоримо о традицијама а не о државности.

Верујем да би за српски народ и његову државу Србију било најбоље да АП Војводина буде укинута као реликт комунистичке диктатуре. Народ је не жели, никада за њу није гласао и потврдиће је само на лажним и намештеним изјашњавањима, таквих аутономија, са или без демократске подршке, нема у Источној Европи. Ипак, одлука о знамењима води нас на пут обнове и коначног устаљивања нашег идентитета. Све земље или области у којима српски народ чини значајан део становништва или ужива политичка права имаће у својим знамењима садржану и чињеницу да је српска нација једна, јединствена и недељива.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар