Србија има озбиљне тешкоће у односима са Албанијом. Током протеклих десет година Република Албанија била је извор многих опасности за грађане Србије. После привременог распада државе и хаоса који је настао током пролећа 1997. у Србију су пренесене стотине хиљада комада разног наоружања и милиони комада различите муниције. Касније је Албанија постала рај и упориште за разне побуњенике и терористе, да би на послетку током рата из 1999. године са њене територије били вршени изузетно крвави напади на нашу земљу. Србија има озбиљне тешкоће у односима са Албанијом. Током протеклих десет година Република Албанија била је извор многих опасности за грађане Србије. После привременог распада државе и хаоса који је настао током пролећа 1997. у Србију су пренесене стотине хиљада комада разног наоружања и милиони комада различите муниције. Касније је Албанија постала рај и упориште за разне побуњенике и терористе, да би на послетку током рата из 1999. године са њене територије били вршени изузетно крвави напади на нашу земљу. Србија има озбиљне тешкоће у односима са Албанијом. Током протеклих десет година Република Албанија била је извор многих опасности за грађане Србије. После привременог распада државе и хаоса који је настао током пролећа 1997. у Србију су пренесене стотине хиљада комада разног наоружања и милиони комада различите муниције. Касније је Албанија постала рај и упориште за разне побуњенике и терористе, да би на послетку током рата из 1999. године са њене територије били вршени изузетно крвави напади на нашу земљу. Република Албанија је једна од најпостојанијих заштитница покрета косовских Албанаца за стварање нове независне албанске државе. Та наклоност је толика да је Косово још пре пар година добило слободан економски излаз на Јадранско море у луци Св. Јован Медовски (албански, Шинђин). Један албански премијер је у то време јавно посетио Приштину заједно са својим братом који се тамо и оженио. Биће да је обнародовање овог догађаја за циљ имало демонстрацију националног јединства Албанаца. Албанија је, притом, прва суседна држава која је признала независност Косова. Многим посматрачима се бестидно понашање власти и тужилаштва Албаније, у вези са истрагом о масакрирању отетих Срба на територији Албаније и продајом њихових органа, чинило као кап која је препунила чашу. Само један дан пошто је примила велику документацију, која поткрепљује сумње што их је својевремено изнела Карла дел Понте и за које се званично заинтересовао Савет Европе, албанска главна тужитељка одбацила је могућност истраге. Дакле Албанија, вероватно пре свега њена влада а затим и правосуђе, сврстала се овим чином уз групу монструма од којих је лако и уз велику моралну и политичку корист могла да се огради. Ипак, колико год био оправдан, државнички гнев не сме бити неразуман и увек мора бити прорачунат. Пре свега траба рећи да Србију никада није много бринуло питање отетих и несталих. Режим Слободана Милошевића скривао је чињеницу да је у време када је тврдио да на Косову нема рата било отето више од петстотина (500) наших грађана. Лицемерје социјалиста и радикала ишло је дотле да су медијски бојкотовали све који су о овоме говорили. После успоставе демократије о овој муци, након рата већ више од хиљаду породица, слободно се говорило, али су политичари на њу мислили само када би се то политички исплатило. Кажу да је бездушност и безосећајност тврди темељ зла. Нажалост, између бивших властодржаца који су после пораза из 1999. године славили некакву само њима знану, „победу“, као и њихових радикалских другова, који су муњевито давали и повлачили оставке само како би још који месец остали на власти, није било много разлике. Иако несрећи отетих нису допринели, нису били много бољи ни нови реформски и демократски моћници. Гадљиви на народне и националне интересе, често уверени како је њихова људска дужност да релативизују рат и његове последице, видели су предуслов за катарзу, баш као што је то било рађено пре шездесет година, у колективнном забораву и посипању пепелом заслађеним новчаним поклонима са Запада који нису зарађени баш као што нису ни бесплатни. Ове политичке карикатуре никада нису озбиљно решавале било које важно питање у вези са Косовом, па наравно да се нису бавиле ни овим. Ако је већ овакво стање у великом делу наших странака, позиционих и опозиционих, зашто онда посезати за мерама као што је прекид односа. Ми већ имамо много слабости: наше власти су током деведесетих водиле поразну и срамотну политику чије последице и данас трпимо; ми смо подељена нација без јасног циља заробљена у социјалним митовима и југословенској заблуди; наши непријатељи нас већином не осуђују због лошег режима, већ нас мрзе зато што смо Срби; Велике силе су без изузетка нашле рачун и корист у свим кризама које смо преживљавали… Немоћни бес и бескорисни инат нас тако неће нигде одвести. Ипак, баш као што је улога негативаца донела нашем народу само штету, тако нам неће донети добра ни одлазак у другу крајност. Зашто наша држава до сада није створила јасну политику према Албанији. Зашто је до скора амбасадор у Албанији био дипломата са листе Републике Црне Горе, по националности Албанац? Ако су већ желели да коначно пруже нашим Албанцима равноправност, зашто овог дипломату нису послали у Лондон или Москву? Зашто питање статуса Албанаца у Прешеву не решавамо у реципроцитету са положајем Срба у Албанији (који су тек нешто малобројнији)? Коначно, који су разлози што питање непоштеног односа наших суседа, а међу њима и Албаније, према злочинима њихових грађана или сународника према Србима, још увек није стална тема и аргумент званичне Србије? Мислим да ми још увек живимо са последицама криза и ратова из деведесетих година. Није питање само снаге нашег народа и државе када ћемо превазићи ово језиво наслеђе, реч је сада о питању спремности и способности за промену и моралну обнову, ради се о томе да ли смо спремни за нови почетак или само одлажемо крај.

Posted by Чедомир Антић
Categories: Текстови и анализе