Злочин и банализације

петак, 15 марта, 2013 у 8:23AM

Новинар једне телевизије извештавајући са „Шетње за Зорана”, марша у спомен на убијеног премијера Србије, три пута спомене његов „лик и дело”. Изјаве учесника шетње обавезно садрже и следеће изразе: „мисија”, „визија”, „збег”, „модернизација”, „цивилизација”… Срби, тврдио је после један професор и политичар, убијају своје владаре, а посебно су брутални према реформаторима. Један бриселски бирократа, који се прославио у рату 1991. године, каже како би Србија, да је Зоран Ђинђић до данас остао на власти, била на прагу или у чланству Европске уније.

Ако је Зоран Ђинђић имао особину која је била најмање спорна свима, па и до краја недобронамерним посматрачима, била је то рационалност. Понекад је зато остављао утисак хладноће, безосећајности и циничности. Србији је такав вођа, после полувековног култа личности, вероватно био користан. Сећам се како су се једном приликом његови противници у Демократској странци, након што су на седници Главног одбора остали у мањини, вајкали и објашњавали своје незадовољство и ставове. Један је рекао: „Заборавио си на нас… Не јављаш се, не водиш рачуна о нама…” Ђинђић му је сместа суво одговорио: „Нисам вам ја мајка…”

Злочин који је извршен над Зораном Ђинђићем је језив и заслужује сваку осуду. Убиство Зорана Ђинђића није само нанело штету држави. Тај злочин је извршен и над Србијом. Мислим, међутим, да банализација његове улоге и саображавање колективне успомене на његову личност моделима из времена Брозовог култа личности („лик и дело”) или чак култу светитеља, представља не само компромитовање његових идеја и рада, већ и бацају ново светло на многе који су на себе узели да чувају, тумаче и „унапређују” његову политичку заоставштину.

О каквој је то модерној европској држави реч ако је њена судбина била одређена судбином једног, па макар и најбољег, најмудријег, најхрабријег појединца. Зар није немали парадокс да особе које се заклињу у модерност и демократију стварају култ особе која је била доказани противник такве праксе те је као дисидент у време Брозовог режима била прогоњена и суђена. Зна се чији су „лик и дело” били законом заштићени и коме су се генерације заклињале да са његовог пута неће скренути. Када медији наводно наклоњени реформама наводе грађане да се у већини изјасне како би Ђинђић решио статус Косова повољније по Србију, поштено је да исти јавност обавесте и како су у Вашингтону и Берлину реаговали на његов предлог решавања статуса Косова из 2002. године, за који сам уверен да је праведнији и по Србију бољи од садашње платформе. И, нека јавност обавесте без увијања, да ли би Ђинђић наговорио САД и СР Немачку да промене мишљење, да ли би их натерао да то учине или би применио неку чаролију… Слично је и са једном од кључних дилема појединих садашњих реформиста: да ли је Зоран Ђинђић био националиста. Мислим да није био, у ком год смислу тумачили тај термин. Друга је ствар да ли је, када је сматрао за потребно, деловао у одбрану интереса српске нације… Али, у животу није важно само како неко себе види или како га виде истомишљеници. Рецимо, сенатор Џозеф Бајден (данас потпредседник САД) првог демократског премијера јавно је означио као националисту.

Објективно, Зоран Ђинђић је био способан политичар и свакако би, да је било по његовом, реформе биле спровођене брже. Ипак, он није био хазардер нити фанатик, док је био премијер ограничавале су га бројне тешкоће од којих његови најупорнији и најсмелији тумачи данас препознају тек понеке. Али све да је имао пуну подршку скупштинске већине и да је имао много слабије противнике, каква је особа која верује да би Србија ушла у ЕУ пре Хрватске а брже од било које друге источноевропске државе? Представницима наше владе је 2002. речено да би, не рачунајући специфичне проблеме Србије (КиМ, Трибунал у Хагу и Босна), укључивање у ЕУ у најбољем случају могло да уследи око 2016. године. Тада није било речи ни о светској економској кризи. Узгред, зашто СР Југославија за Ђинђићеве владе није примљена ни у Савет Европе?

А тек „народно” убијање владара! У Србији су убијани владари, пре стотину година и није их убијао народ… Шта да кажемо онда о Американцима, Французима, Хрватима… Шта о нацијама чији су парламенти осуђивали легитимне монархе на смрт? Питам се да ли су они који заступају овакве тезе свесни да парафразирају древну оптужбу упућену „изабраном народу” да је убио „живога Бога”. Шта се касније дешавало са тим народом? То говоре реформски политичари који свађају народ, а сами у свакој згодној прилици, ради власти, праве политичке споразуме толико неморалне да су нехигијенски.

Чланак објавила Политика 14. марта 2013. године, линк.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар