петак, 21 октобра, 2022 у 7:45AM

Нови попис ће показати драстично и убрзано смањење броја становника Србије. Нашу земљу је претходних година задесила депопулација незабележена у мирнодопско време, обарајући већ тешко обориве негативне рекорде. По подацима РЗС-а, до 2019. године смо губили у просеку око 75.000 грађана за 2 године, док је то 2020-2021 износило 130.000, само на основу природног прираштаја (јер наш завод није у могућности да води прецизне податке о мигрантском кретању). Међутим, ове изванредне околности се завршавају. За првих 8 месеци ове године је рођено 279 или 0,7% више беба него током 8 месеци претходне (слабе) 2021. године, а и умрло је мање људи: 5.329, односно 6,4% мање него прошле године за сад. Стање се враћа у претходне предпандемијске токове, до 2019, године када смо годишње губили 36-38 хиљада људи на основу природног прираштаја.

Спровођење пописа је јако битно за развијање сваке земље. Зато и јесу забрињавајући (за сада неуспешни) позиви на бојкот пописа у Србији, након чак 200 година спровођења пописа у Србији започетим још у време кнеза Милана Обреновића, односно позиви на тежак прекршај и узурпирање државе засновано на имагинарним страховима, од стране појединаца који на жалост имају начин за медијским експонирањем преко друштвених мрежа. Попис је битан зато што он представља једну од најосновнијих параметара за развијање локалних заједница, насеља, целих региона и државе. Подаци са пописа су битни да би се знало да ли и колико школа треба да постоји, за колико људи у одређеним местима морају да се изведу радови на канализацији, водоснабдевању, на спајању на одређеним мрежама… Мора да постоји база за одређивање потрошње електричне енергије, као и да се установи који су велики инфраструктурни пројекти најбитнији. Такође, на пример, албански представници се не могу накнадно жалити на губитак Основног суда у Прешеву након што је установљено да у општини живи тек 3.000 људи. И има много других примера коју могу показати како је одржавање редовног пописа неопходан за сваку земљу која хоће да се развија.

Неколико демографа годинама износи своје процене и радове који би показали који је степен депопулације у Србији и на чему је потребно радити, а ја ћу покушати да представим релевантније и да допуним неким мојим запажањима. Зато бих желео да изнесем неке податке који су нужни при анализирању популације Србије, пре него што стигну резултати овог пописа (коначни ће стићи тек 2023. године, иако би прелиминарни резултати требали да стигну крајем новембра ове године).

Мислим да је најсврсисходније поредити резултате последња 3 пописа: 1991, 2002. и 2011. За поређење резултата ова 3 пописа потребно је знати неколико битних ствари, јер у супротном, услед неколико важних детаља, тј. некохерентности код извођења пописа у Србији, то није могуће урадити правилно. Прва је та да у становништво Србије тек од 2002. године улази само резидентно, стално становништво, односно оно које је задњих 12 месеци присутно у неком месту, у земљи, или живи краће, али са намером да остане дуже од 12 месеци. Тако није било 1991. када је на простору целе Југославије у становништво убрајано и оно које се у тренутку пописа није налазило у земљи. У СФРЈ велик број радника је био на „привременом раду у иностранству”, али стотине хиљада људи које нису више живели у земљи су и даље пописивани. Данас је термин привремен рад у иностранству ван употребе, те се становништво које борави и ради ван земље дуже од годину дана сматра исељеним. Методолошки најисправнији начин приказивања правог стања, а који смо ми усвојили тек на попису 2002. је овај, и пошто се иста методологија примењује у Европи (у скоро свим земљама), то је једини начин да се и компаративно прикаже наше стање. То значи да ће добар део оних Руса и Украјинаца који су дошли у Србију од фебруара ове године, уколико постоје услови, ући у стално становништво на овом попису, а исто важи и за мигранте из Африке, Блиског истока и других удаљених земаља.

Друга битна ствар је та да међупописни периоди у Србији услед бројних проблема нису уобичајеног трајања од 10 година. Први попис у Србији од распада Југославије је одржан 2002. године (април), други 2011. године (октобар), а током истог месеца се одржава и овај попис, са референтним даном 1.10, или 24 часа 30. септембра. Стога, међупописни периоди су били: 1991-2002 11 година, 2002-2011 9,5 година, 2011-2022 11 година.

Трећа значајна ствар је већ традиционално јако тешко изводљиво пописивање у 3 општине на југу: Прешеву, Бујановцу и у мањој мери Медвеђи. Тамо је последњи валидан попис урађен пре 40 година, односно 1981. док је за 1991. и 2011. било могуће урадити само процене становништва (албанског, пошто је српско и ромско пописано) услед бојкота, док је попис 2002. урађен тек пошто су се сукоби у околини Прешева завршили 2001. године, где су добијени релативно поуздани, али сигурно не сасвим прецизни подаци.

И четврта је та да је попис 2002. коригован за чак 116.256 особа ИРЛ са Косова, које у тренутку пописа 2002. нису обухваћене у стално становништво, иако је то у пракси било тако. То је значајан податак и то је кључни детаљ због којег је Србија заправо највише становника имала 2002, а не 1991. године.

Такође, подаци са пописа пристижу сукцесивно и разликују се један за другим током обраде, а то треба знати јер ће динамика објављивања бити иста. Тако је 2011. године први податак, непосредно након пописа, био број пописаних људи – 7.565.000, потом су пристигли прелиминарни подаци (након обраде уклањени углавном дупло пописани и они који не живе у земљи) – 7.120.666, а у коначним подацима, услед завршне обраде, корекција је била навише – 7.186.862 становника. Тако ће слично бити и овај пут. Накнадно је урађена и поменута процена становништва на југу земље и добијен је (крајњи) коначан број становника који је износио нешто преко 7,23 милиона.

Тек онда можемо да дамо преглед броја становника у Србији по пописима:

Број становника Србије без КиМ и компоненте кретања

1. Ревидирани пораци (Иван Ж. Маринковић – Институт друштвених наука, Београд). Званичан податак: 7.822.795

2. На званичан број од 7.498.001 се додаје 116.256 ИРЛ  (Иван Ж. Маринковић)

3. На основу процене РЗС-а: број становника општина Прешево (29.600), Бујановац (38.300) и Медвеђа (7.442) 

4. Подаци за период 30.9.2011.-30.9.2022, уз процену за септембар 2022. године             

Овде је јасно је уочљиво шта се десило у Србији последњих 30 година. Још увек позитиван природни прираштај 80-их је замењен негативним који од тада расте, без прекида континуитета. Генерално негативан српски миграцијски салдо, и пре распада СФРЈ као и после, као и појачана стопа емиграције из саме Србије 90-их година, су и више него неутралисани приливом неколико стотина хиљада избеглица из БиХ, Хрватске и КиМ, ублаживши веома неповољну ситуацију у Србији (а последица је била пустошење простора у поменутим земљама, највише у Хрватској и на Косову и Метохији). Но, последњих 20 година емиграција из Србије није била велика као што је уврежено мишљење.

Као што се може видети, 2002-2011 није дошло до одласка на стотине хиљада младих људи из Србије, где је у просеку земљу напуштало мање од 7.000 људи него што је долазило, и ово је сигурно најмање лоша ствар од свих компоненти кретања нашег становништва. Овај закључак за миграције је сигуран, али је медијска слика таква да је у то тешко поверовати, али јесте тако. Заправо, ни у првој ни у другој деценији 21. века емиграција нија била главни проблем, већ је то ниска стопа фертилитета, те последично наталитета. Као раније, и данас многи медији и одређени опозициони политичари манипулишу и лицитирају бројкама са “одласком 500 хиљада младих” и сл. Србија (скоро) нема 500 хиљада младих. Из одређених разлога, током претходне 22 године Србију јесу заобишле масовне миграције које су задесиле скро све земље окружења, што је ипак мало охрабрујуће.

Информације које се могу добити из нашег завода за статистику су само они подаци који се тичу виталних догађаја, а то су, међу главнима број живорођених, умрлих и природни прираштај (и одговарајуће стопе наталитета, морталитета и прираштаја) и унутрашње миграције. Наш завод не прати податке о спољним миграцијама, дакле о људима који су дошли и живе у Србији и о оним који више не живе у Србији. Њих прате земље Европске Уније користећи сложен систем EUROSTAT-а. Неке више успешно, а неке, углавном државе југоисточне Европе, доста неуспешно. Неке, додуше ретке државе су престале са извођењем пописа попут Словеније, и које искључиво воде доста детаљан регистар становништва. Регистар становништва се све чешће, паралелно уз попис, примењује у Европи и то је у овом пољу будућност, али како ми немамо ни регистар некретнина и детаљан преглед становања, односно неке основе за спровођење регистра становништва, где чак на пример имамо и доста људи који нигде ни немају пребивалиште, односно који у нашим регистрима не живе нигде, немамо ни основне претпоставке за вођење регистра становништва. Али о регистру нико ни не прича (иако је много јефтиније водити њега него традиционалан попис), те је тешко замисливо да ће почети ускоро да се примењује у Србији. Код нас је дакле једини начин да сазнамо опсег миграција, као и то одакле се највише исељавало и који региони су највише поштеђени исељавања, извођењем пописа, а тренутно постоје само процене демографа који су се упуштали у те прорачуне.

До овог пописа негативан природни прираштај, током периода који обухвата последња 3 месеца 2011. године па све до 30. септембра ове године, је износио чак -472.000 (где ће се тачни подаци знати када изађе септембарски месечни статистички билтен РЗС-а).

Одређени демографи су давали своје процене, али чија се образложења тешко могу наћи, делимично и услед тога што медији у Србији не придају овој теми важност. Али демографи попут Ивана Маринковића и Горана Пенева (из Института друштвених наука) се слажу око конзервативне процене од око 150.000 до 200.000 људи мање услед миграција за период 2011-2022, где је Пенев у неким текстовима био мало и песимистичнији и прогнозирао број и од преко 200.000 људи, што представља, уз познат (негативан) природни прираштај пад од 650 до чак 700 хиљада људи, по чему овај попис не би приказао више од 6,6, можда и 6,55 милиона становника.

Ове процене делимично имају поткрепљење подацима EUROSTAT-а по којима је емиграција из Србије ка ЕУ, а у земље уније иде гро наших емиграната, увећана у годинама до 2019. Према РЗС-овој процени, за период 2011-2018 нето миграцијски салдо је износио -97.000, што представља око -13.000 годишње. Број српских држављана је 2018. године у земљама западне Европе увећан за 22.000. Али је ипак период од почетка пандемије усложнио процес праћења миграција, где је забележен и долазак одређеног броја српских, али и страних држављана у Србију, у одређеном броју, често људи који свој посао обављају преко даљине, али који ми нисмо у стању да пратимо.

Проф. Економског факултета Михаил Арандаренко је, са друге стране, изнео оптимистичнију процену у свом детаљном раду где је приказао неке компоненте миграцијског кретања и образложио миграцијски салдо Србије за који сматра да је годишње износио од око -5.000 до -7.000 у периоду пре короне (2010-2019), а у већем опсегу од -4.000 до -10.000. Рад се састојао из проучавања броја српских држављана у ЕУ, где одлази око 2/3 наших емиграната и са неколико поједностављених претпоставки. Једна од њих је да би број преосталих емиграната могао да се приближно потре са бројем имиграната у Србију из трећих земаља, а највише из БиХ и Црне Горе (неколико хиљада), односно да је миграцијски салдо са остатком света, дакле ван западне Европе, неутралан. Наиме, он је упоређивао бројеве српских држављана у Европској Унији, али и неким другим државама у Европи ван уније (Велика Британија, Швајцарска итд.). Подаци су интересантни: на пример, у најважнијем одредишту наших емиграната – Немачкој, број српских емиграната је дефинитивно смањен. Број српских држављана је од 2010. године смањен са 290 на 230 хиљада, али уз напомену да деца рођена у Немачкој аутоматски стичу немачко држављанство и то да је и 30 хиљада људи у међувремену натурализовано. Али Немачка је ту, уз неколико држава изузетак, како са преко 20 земаља западне Европе српских држављана има више него 2010. године. Само у Словенији је у истом периоду забележен пораст броја српских држављана за 12.000, односно 14.000 ако се урачунају и натурализовани у том периоду.

Професор Арандаренко је овим радом показао и то да је српска емиграција сада мање концентрисана него раније. Немачка и Аустрија су сада не тако доминантне дестинације, а неке попут Словеније, Шведске и Норвешке су све чешће. Али проучавање емиграције на тај начин је тешко зато што српска документа не користе само људи који живе у Србији (емигранти из Косова) са једне стране, док  са друге људи из Србије не иду у земље ЕУ искључиво са српским документима. Ту предњачи емиграција из Србије са хрватским документима. Особа са хрватским држављанством у Србији је пре неколико година било око 300.000, а Арандаренко сматра да је број особа које су тако напустиле земљу од 2011. године око 15.000, но тај број може бити и већи, те та врста емиграције нама остаје потпуна непознаница и можемо само да нагађамо колики је њен обим.

У сваком случају, у 2 концепта овог рада, уз ове и још пар других претоставки, представљено је да је миграцијама са западном Европом и генерално светом, становништво Србије смањено за најмање 40.000, а највише 100.000 људи, што годишње представља око 4 до 10 хиљада људи и ово је најмање песимистична процена до сада.

Ја сам склон мишљењу да је највероватнији број већи од максималног професора Арандаренка, али не бих рекао да су процене од 200.000, или више од тога реалне. Један од разлога за ово мишљење је стопа наталитета која доста зависи од емиграције. Наиме, у емигрантским земљама стопа наталитета драстичније опада него што је то случај са земљом у којој емиграција није толики проблем. То је, на пример случај са Хрватском и Бугарском где је у трогодишњим периодима 2010-2012 и 2019-2021 број рођених беба опао за 14,1% и 16,8%, док је у Србији опао за 6,4%. На пад броја рођених утичу и старосна пирамида (на пад броја рођених 2010-2020 је одговоран и исти током 90-их година), али је старосна пирамида слична у све три државе, а утиче и стопа фертилитета, али је и у том случају ситуација слична јер су стопе фертилитета порасле, додуше незнатно, у све три током истог периода. Стога, разлика од око 10% процената је највише узрокована разликом у емиграцији у пређашњем периоду који се углавном поклопио са уласком прве две земље у ЕУ.

Посебно је тешко претпоставити и каква је имиграција у Србију са остатком света. Наиме, у Србији је 2011. године пописано свега 1.373 Кинеза (Кина је данас сигурно уз Црну Гору и БиХ држава са којом имамо највећи позитиван миграцијски салдо), а последњих година су најбрже растућа група у Србији (2019. 1.448 издатих одобрења за привремен боравак на основу рада, 2020: 3.545; следи Турска са 1.239 и 2.015), а на стотине људи из Кине долази сваке године и на основу спајања породица. Колико је тих људи дуже или ће бити дуже у Србији од 12 месеци би попис требао да покаже, али је извесно да ће њихов број услед недостатка документације и поступака фирми које ће покушати да их сакрију, бити подцењен. Већ је 2011. године број људи превасходно из Кине био дебело потцењен, а тако ће бити и сада.

Ни број људи са Блиског истока неће бити реално приказан. Званично, тек је неколико стотина њих добило азил у Србији, али их је стално присутно сигурно неколико хиљада у Србији, што у колективним центрима, што у самоорганизованим заједницама у насељеним местима, где се скоро искључиво баве пословима на црно. У С. Македонији и Хрватској је било тако, где пописом скоро да и нису регистровани. Последњих година је приметна и даље слаба, али постојећа имиграција држављана западних и других земаља највише у Београд, и то највише у централне градске општине, но ова појава је и даље занемарљива на нивоу Србије.

У сваком случају, последњих 10 година наш највећи проблем није чак ни ублажен, већ се само продубљује. Док је подизање стопе фертилитета веома тежак задатак који најчешће ни многобројне европске земље, уз доста веће уложене напоре, не успевају да ублаже, наш додатни проблем са емиграцијом је гори него што је био. Демографи, али и други виђенији појединци деценијама упозоравају на појаву и разлоге емиграције, детаљно их образлажујући, али никакав помак не постоји. За то је заслужна политика унутар Србије, општа незаинтересованост власти и медија, те опозиције и напослетку цркве и других организација у држави од велике важности. А то је из неколико разлога, а то су да (озбиљно) решавање овог проблема не доноси профит, а још и кошта, и захтева рад и неке нове идеје, као и прекидање одређених постојећих ствари (које опет доносе профит), те је непотребно бавити се тиме; и кратковидост, а ово је дугорочно највећи проблем Србије.

Виђење једног демографа из суседне земље укратко износи поенту. Неуређеност земље, бесперспективност и неправда су главни разлози за емиграцију, а не чисто статистички стандард и (не)улазак у ЕУ, којим се у другу руку оправдава велика емиграција по уласку земље у ЕУ, како одговара појединим властима да оправдају разлоге своје неспособности. Наведен је пример Хрватске и Естоније. Обе државе су пре 10 година имале сличну просечну плату, исти БДП по глави становника, као и многе друге показатеље. Али је главна разлика била уређеност и ефикасност државног апарата. Корупција, непостојање стратешких планова за развитак земље, нерешавање горућих проблема и приватизација државе од стране странака су довеле до тога да су ове две земље у демографском погледу данас потпуно другачије. 2011-2021 Хрватска је имала нето миграцијски салдо од чак -250.000, док је Естонија имала +55.000; уз то Естонија је и 3 пута мања. Сличан пример је и са Чешком и Словачком, у којима је у периоду 2001-2021 просечан миграцијски салдо износио преко +300.000, односно око +100.000 људи. У Бугарској, која је у ЕУ ушла у приближно исто време, је 2001-2021 нето миграцијски салдо износио -530.000, а све 3 земље су у ЕУ ушле у приближно време.

У суштини, помало је и зачуђујуће да у Србији емиграција није и већа. Наравно, да је и Србија ушла у ЕУ, а што је сада вероватно свима јасно да се никада неће ни десити, то не би било тако, али народ у Србији, по мом мишљењу, показује одређену жилавост по питању останка у земљи. Нажалост, у Србији је доста учињено да перспектива просечне младе особе не буде добра. Постоје одређене културолошке ствари које су оформљене последњих деценија и које су драстично промениле модел понашања људи, али пре овог широког појма постоје ствари које су врло штетне, а чије је решавање доста очигледније.

Странчарење је опште погубно, и највише маха узима у малим местима по Србији, и док овај проблем не буде стављен под контролу наставићемо да имамо јако великих проблема и то највише у местима где су овакве локалне власти најмање потребне и која се нажалост гасе и која ће у наредним деценијама потпуно нестати. Цене становања, највише у Београду, су такве да велика већина људи не може више да их купи, а како у Европи тако и у Србији проблем овог модела становања који је недоступан и који је (у Србији) потпуно неуређен на пољу издавања доводи до тога да су услови за заснивање или проширивање породице веома тешки. У држави преко половине запослених нема већа примања од 450 евра, док веома велики број људи ради на црно са још горим примањима и без икакве заштите. Таквим примањима је већини младих осигуран моменталан пад испод прага сиромаштва са добитком и само једног, или двоје деце. Цене свега осталог су толико порасле, да пронаталитетна помоћ државе не значи скоро ништа, и које су занемарљиве у односу на оне које спроводе државе са озбиљним пронаталитетним мерама, као што су Француска, Русија или Мађарска које су око 10 пута веће и обимније него овде. Вртићи и школовање су неки од такође великих проблема и који су све скупљи, а можда највећи је нерешавање права жена при раду и константно необазирање на њихова права као мајки које имају огромне последице. Све то резултира тиме да је понекад много лакше емигрирати, засновати породицу и подићи децу у неком другом систему, што се нажалост и дешава. Решавање ових и других горућих проблема, а решења постоје, је нужно како би се преокренула ситуација у Србији, али ни једна од странака, ни владајуће ни опозиционе не представљају озбиљно занимање за њих, те је јасно да је Србији потребан нови вид политичких странака, нови модел, као и другачије курс него овај којим Србија иде 10, 20 и више година.

Posted by Напредни клуб
Categories: Вести