Author Archive

Културноисторијски ентитети Запада и будућност

Савремени Запад је постављен на два очигледна културноисторијска стуба. То је са једне стране Католичанство, као матични религијски правац западних Хришћана. Са друге, то је Протестантизам, који у своје оквире укључује већи број независних цркава. Цивилизацијске тековине Западних друштава, створене су на тим основама. Савремени вредносни кодови тих друштава, без изузетка су у значајној мери (различитој од друштва до друштва) последица утицаја религијских учења, између којих постоје значајна размимоилажења. Она су резултовала разликама у култури и перцепцијиприпадника католичких и протестантских друштава и коначно, вековном борбом за доминацију. Споменуте разлике, данас ипак мање актуелне, довеле су и до значајно другачијих праваца развоја економског и политичког живота у друштавима западног хришћанства. Ово је обесхрабрујуће широка тема, али, уз напомену да генерализација неће на овом пољу довести до прецизних закључака, учинићу елементарни осврт.

Регионална држава – пропала идеја или спас Србије?!

Протеклих година сведоци смо многих промена у структури и уређењу нашег друштва и државе. Од федерације (за чије стварање се градјани Србије нису питали) прешли смо у неку врсту конфедерације, а сада смо (опет вољом других а, не нас самих) постали независна држава. У јеку ових промена, све су учесталији захтеви да се промени и државна организација. Донет је нови устав. Доношење новог устава требало је да на најбољи начин реши питање државне организације, али, да ли је?! Неки (малобројни) предлагали су да се Србија из унитарне државе претвори у федерацију а, неки (чини се бројинији и озбиљнији) предлагали су (и предлажу) регионализацију Србије. Недавна акција штампања „војвођанских пасоша“ поново је актуелизовала причу о неком новом федералном уређењу Србије и појачала страхове од сепаратизма.

Владе Дивац у раљама политике

У нашој јавности се тек понекад и спорадично и то више пригодно и приликом обележавања годишњица страдања Срба у Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову, помиње изузетно тежак и нехуман положај неколико стотина хиљада избеглица. Србија је иначе земља са највећим бројем избеглица у Европи. Међутим, прошло је више од 15 година а наше друштво није успело да у целини реши барем питање смештаја избеглица, њихове интеграције и социјалног збрињавања. Они су често препуштени сами себи, без изгледа да у оквиру државних институција ефикасно и трајно решавају своје проблеме. Нарочито је угрожена она групација избеглица која је остала смештена (или боље рећи заробљена) у избегличким камповима, чији становници живе у нељудским и понижавајућим условима. Зато је од изузетног значаја хуманитарна акција Владе Дивца, да се Србија подсети пре свега на положај неколико стотина хиљада људи који су остали без својих домова али и на људе смештене у 84 колективна центра у којима сада буквално преживљава 7.500 људи.

Истина о Косову и Метохији

Уколико би се слобода говора као демократске тековине мерила према могућности изношења различитих мишљења о Косову и Метохији, онда би Србија била у самом врху. Па и више од тога, с обзиром да се ради о територији, тј. покрајини која је и по новом српском уставу одређена као њен део. А мишљења обичних људи, новинара, стручњака и политичара, домаћих (и страних), која се могу чути у нашој јавности крећу се у распону од тога да Косово и Метохија треба да остане у саставу Србије, преко оних да га треба поделити, а нису ретки ни они који сматрају да треба прихватити да је Косово изгубљено за Србију. У свакој од ове три групе мишљења постоје разни модалитети: да се Косово прода, да Србија прва треба да призна независно Косово, да се, пошто је ионако изгубљено, мења за бржи улазак у ЕУ; да се од 15 до 30 посто припоји Србији; да добије више од аутономије мање од независности, надгледану аутономију, да буде протекторат ЕУ још неколико деценија, децентрализација у оквиру Србије (кантони, ентитети, жупе), а појединци не одбацују ни могућност оружане солуције у одбрани српског права на Косово.

САОПШТЕЊЕ СА КОНФЕРЕНЦИЈЕ НАПРЕДНОГ КЛУБА О МОГУЋНОСТИ ПОДЕЛЕ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ: НОВА ПОЛИТИКА СРБИЈЕ ПРЕМА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

Јединствена политика Србије према Косову и Метохији заснива се одбрани постојећег стања, које је врло неповољно. Напредни клуб верује да је неопходна алтернатива оваквој политици. Залажемо се за историјски споразум Србије и Албанца са Косова и Метохије. Србија треба да Албанцима понуди аутономију према узорима аутономија у земљама Европске уније. Суштинска аутономија која би федерализовала или конфедерализовала нашу државу противна је интерсима грађана Србије и слову Устава из 2006. године. Уколико Албанци са КиМ и Велике силе не прихвате европску аутономију, Република Србија треба да понуди Албанцима независност у три корака: • Успоставу два ентитета. У границама око којих се споразумемо на основу демографских, имовинских, географских и политичких аргумената. • Признање независног Косова са новим границама од стране Републике Србије пошто прође годину дана од потписивања споразума између Србије и Косова о гарантованој аутономији за српске енклаве и посебном статусу за светиње и културно-историјске споменике. • Споразумно решавање отворених политичких и економских питања у одређеном року и уз посредовање УН. Напредни клуб подсећа да Србија не би била прва држава која се одрекла дела своје територије. У протеклих сто година то су чинили Уједињено Краљевство Велике Британије и Ирске, Република Француска, Краљевина Шведска, Краљевина Тајланд… Чак се и Република Србија пре неколико година унилатерално одрекла дела своје територије окончавајући тако дугогодишњи погранични територијални спор на простору границе између БЈРМ и АП Косова и Метохије.

САОПШТЕЊЕ ЗА МЕДИЈЕ ЗА ИЗМЕНУ ЗАКОНА О ДРЖАВЉАНСТВУ

Напредни клуб подржава кампању „Члан 23а“ за промену Закона о држављанству Републике Србије и придружује се апелу педесеторо интелектуалаца који су је покренули. Захтевамо да свим припадницима српског народа, који живе изван Републике Србије, буде омогућено право на стицање нашег држављанства без претходног отпуста из држављанства државе у којој имају пребивалиште. Уверени смо да ће тако измењен Закон о држављанству представљати сигуран темељ нове демократске националне политике, чије је одсуство у прошлости донело велику штету инересима наше земље. Председник Напредног клуба Чедомир Антић

СЕДАМ ТАЧАКА О ПОЛИТИЦИ ПРЕМА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ (усвојено на Седници ГО Напредног клуба 21. августа 2007)

1. Грађани Србије немају разлога да буду задовољни тренутним стањем у ком се налазе српски народ на Косову и Метохији и остало тамошње становништво одано нашој држави. 2. Српска јавност треба да буде незадовољна не само односом прелазних установа и УН према Србима на КиМ, већ и политиком власти и опозиције према српском народу у покрајини. Ако су радикални Албанци одговорни за насиље над Србима на КиМ, а УН зато што их нису довољно заштитиле, званична Србија одговорна је за ускраћивање демократије и корупцију вођства Срба са КиМ. 3. Јавност Србије треба да буде свесна катастрофалних демографских, политичких и економских последица наставка досадашње политике Србије према Косову и Метохији, статусу области и тамошњем српском народу – политике која нема резултате у погледу враћања српског народа и осталог неалбанског становништва и перспективе останка у покрајини и своди се на покушаје заштите формалног суверенитета и међународног права. 4. Грађани Србије треба да се изјасне да ли су спремни да прихвате „суштинску аутономију“ која би, заправо, конфедерализовала Србију и угрозила основе њене државности и тешко стечену демократију. 5. Народ Србије, преко својих демократски изабраних представника, треба да се јасно и недвосмислено изјасни да ли је спреман да се одрекне економских интереса и средстава уложених на Косову и Метохији, пре него што влада настави да преговара о статусу без јавне платформе о економским интересима Републике Србије. 6. Пошто и План Владе Србије за политичко решење ситуације на Косову и Метохији из 2004. и План председника Републике о стварању ентитета из 2005. заступају стварну поделу покрајине, тражимо објашњење зашто није настављена таква политика, већ се званична Србија, током протекле године, у референдумској и изборној кампањи, вратила формалистичкој и странчарској кампањи. 7. Наопходна је промена државне политике према Косову и Метохији. Зато предлажемо „Историјски споразум“ између Србије, косовскометохијских Албанаца и Републике Албаније, демократску поделу Косова и Метохије и коначно заокруживање државности Републике Србије. Тражимо да на Косову и Метохији Република Србија коначно заштити лојалне грађане, економска права државе и грађана, светиње и културно-историјско наслеђе. Образложење: А. Република Србија би поделом Косова и Метохије зауставила распадање наше државе. Успостављањем равнотеже броја Срба на независном КиМ, у Републици Албанији и Албанаца у Србији, заштитили би област Прешева и Бујановца. Б. Присаједињењем српских крајева КиМ било би могуће зауставити демографско пропадање ових општина, искоренити корупцију и спровести пуну демократизацију у њиховим установама. Нова равнотежа и међусобно признање смањили би притисак на српске енклаве. В. Србија тако не би била прва држава која би се одрекла дела своје територије. У прошлости су то чиниле Велика Британија, Француска, Русија, Шведска, Тајланд… Г. Велике силе и косовскометохијски Албанци нису једина сметња „Историјском споразуму“ Србије и Албанаца. Велику препреку представљају странчарство и недостатак храбрости власти и опозиције Републике Србије. Д. Нерешен статус Косова и Метохије, у ствари значи и недовршену државност Србије. У наредним деценијама такво стање не само да ће штетити интересима наше земље и њених грађана, већ ће представљати потенцијалну опасност за саме темеље слободе и демократије у Србији.

Приказ књиге „Гроф Чедомиљ Мијатовић – Викторијанац међу Србима“ Слободана Г. Марковића

У нашој иначе веома богатој историографској продукцији присутан је један тешко разумљив парадокс. Он се огледа у недостату монографских књига и студија о најзначајнијим личностима нашег друштвеног и политичког живота. Зато је појава изузетно значајне и вредне књиге Слободана Марковића о Чедомиљу Мијатовићу од посебног значаја јер нам открива живот и деловање ове несвакидашње личности наше историје. Ова књига отвара и питање колико ми заиста познајемо нашу политичку и друштвену историју, на коју се иначе веома често позивамо. Деловање Чедомиља Мијатовића је готово непознато иако се ради о човеку који је оличавао и представљао читаву епоху српске историје краја деветнаестог и почетка двадесетог века. Наш однос према великим и значајним историјским личностима често је обележен олаким заборавом и недостатком елементарног поштовања.

Ко је најурбанији народ на Балкану?

Пре него што одговорим на питање из наслова, да вас подсетим на расправу која се деценијама води у нашој јавности. Део наше јавности се наиме дичи својим «урбанитетом». Често ћете чути људе који се хвале тиме да потичу «са асфалта», из «круга двојке» и сличних «племенитих» локација. Сличну гордост срећемо и код «старих» Новосађана и свих других «грађана». Да ли је тако и у тзв.»свету»? Занимљиво, у САД је звук ових речи скоро сасвим супротан. Тамо је «унутрашњи град» еуфемизам за црначки гето, а разне употребе речи «урбано», као на пример, «урбани звук» се односе на културу црначког гета.

Скојевски синдром

Дошло до једне занимљиве обнове послератне скојевске праксе. За неке партије је главни доказ динамизма активно митингашење, као после Другог светског рата.Део политичара је право из школских клупа ускочио на високе државничке положаје. Такво прескакање било каквог професионалног, а камоли државничког стажа, правдано је потребом да динамизам младости продре у окоштале и склеротичне структуре политике и друштва. Зашто је то «скојевски» а не «партизански синдром»? Партизанске вође су су и поред младости а често и недостатка формалног образовања, имали огромно искуство јер су прошли најтежа искушења и прекалили се у руковођењу у страшним условима. Послератни кадрови су често морали да се доказују лажним активизмом и приањањем уз важне заштитнике.