петак, 12 јула, 2019 у 12:15PM

Ваљда је најважнија летња тема опозиционих политичара да ли да следеће године бојкотују изборе. Своје уважено мишљење изнели су многи, а међу њима перјанице демократских странака: Драгољуб Мићуновић, Зоран Живковић, Гордана Чомић, Драган Шутановац Шуле, неки Кене, Владимир Павићевић Црногорац и, да не заборавим, страначки чини ми се неорганизовану, новинарку међународне славе Надежду Гаће.  

            Кажу како бојкот не ваља. Треба разговарати. Нема „бенефита“ од изласка из парламента.

            Разуме се, баш као и код неких других њихових ставова, посебно кад је у питању државна и национална политика, видимо у њиховим наступима и одређени напор, није ми познат његов извор, али подсећа ме на муке које пролазе људи који говоре нешто а у то не верују, или макар не износе истините мотиве који их подстичу да то тврде.

            Ми смо у демократској опозицији имали, током формативног раздобља, последње деценије 20. века, много филозофа али мало демијурга. Превише је њих знало шта не треба чинити, а сасвим мало је био спремно да се за нешто до краја бори. Све ове људе, осим Кенета и у то време премладог Црногорца, познавао сам у та, сада већ стара, од нас четврт века удаљена, времена.

             Може ли Драгољуб Мићуновић, који у обруканој и затвореној Вучићевој лажари Политици, даје интервју бити „светионик наше демократије“? У време када је та новина – напредњачких примитиваца, патриотских колумниста синчића новинара Комуниста, те глутеокефалних јадника који су читаву каријеру провели у истој новини а од иностранства којим се баве знају само за Трст и Сегедин – затворена за вође истинске опозиције; несрећни, сујетни, стратствено самозаљубљени Мићуновић мисли да му дају интервју због његових успеха, мудрости, образовања, доследности…?! Нажалост Мићуновић је доследан само у сукобу са принципима. Данас он говори о разговорима са режимом и критикује протесте и најављени бојкот избора. Баш као и 1991. када је полакомивши се пред могућношћу да замени Борисава Јовића на месту члана председништва СФРЈ, систематски опструисао народни бунт. Тако је исто 1997. минирао успели бојкот избора (јер пропали су председнички избори од септембра 1997, баш као што је опозиција која је бојкотовала изборе тиме квалификована да касније постане победничка противница Милошевићевог режима). Изашао је тада на поновљене изборе под паролом „то је председник“. Најавио је и да ће поднети оставку ако не буде ушао у други изборни круг. Био је пети, а верни Главни одбор му није дао да поднесе оставку. Уједињеној опозицији се прикључио тек 2000. када је замирисала власт. Демократској странци се вратио тек када је нестао онај кога је у емисији ТВ Политике 1995. позвао да му „врати бицикл“. Мени је мука да све ово пишем. Сит сам тих гаргатуовских мана које са годинама не нестају. ДОСТА МИ ЈЕ. Свих тих лажних идола, икона које обожавају недорасли паланачки интелектуалци. Великана који живе због сопственог одраза у огледалу.

            Отиђите великани демократског блока у Врање. Разговарајте са људима које тамо мобингују и туку зато што мисле другачије. Останите у Пећинцима, мало дуже са онима који након што одете доживе да им гасе послове, глобе их и упропашћавају. Уђите, једном у животу, у полицијску станицу где су одвели Лазара Ђуровића, по наређењу у цивил одевене мафијашке кумице. Размислите о томе зашто вас је више било на телевизији у санкционисаној земљи оне комуњаре Милошевића, него што данас наступају посланици и биши министри који нису спремни да се као ви претварају да је све у реду.

            Бојкот је, нажалост, данас једина шанса опозиције. Он мора бити организован и радикалан. Давне 1997. само су студенти били радикални. Коштуница није желео сукобе, а Ђинђићу је све било забавно док не запрете батине. Када би почели да туку он би се склонио окружен обезбеђењем док би нас млатили Милошевићеви пуковници Тутинац и Вукобрат. Такво је било време. Не жалим се. За разлику од Мићуновића, Свилановића, Вука Обрадовића и сличних, тадашње вође ДС и ДСС су макар били на правој страни и самим тиме су ставили своје главе у зобнице. 

            Ако изађе на лажиране изборе или прихвати неке бесмислене уступке које ће јој изборити пар политички нееискусних и преговарачих наиваца са ФПН-а, Савез за Србију и демократска опозиција ће бити поражени.  Пре свега морално. У Србији је опозиција током четири године затрта, закони су прекшени, нестале су установе које се баве изборима. После пораза проблеми ће остати и нека следећа прилика ће донети иста питања. Тако ће бити све док не одговоримо верни правди, истини и слободи, спремни на жртву за демократију. Можда поново стицај оклности – баш као што је и 2000. неуспешна учинила Милошевићева манипулација променом устава – доведе на власт оне Ђинђићеве „гуске“, потомкиње оних које су некада давно спасиле Рим. Гуске победа неће променити. Никада није. Па макар да им је предак био и јунак Горског вијенца.

            Дакле, мењајте прво себе, ако желите да промените Србију. Немојте да  Гордана Чомић – која је оно чувено Холбруково изување и седање са теристима давне 1998. коментарисала тако да је наслов у новинама гласио „Холбрук је ОК“ – буде наш Гледстон. Заслужујемо ми боље. Заслужујемо више од кенизма, идеологије која је демократску странку усмерила и обележила више него што је то учинио Зоран Ђинђић.     

            Имамо право на праву опозицију, поштене изборе и ослобођење. Имамо право и да глумци који три деценије скачу по истој јавној сцени, коначно сиђу и са ње и са наших грбача. Ако желе аплауз, ја ћу тапшати и рукама и ногама јер и силазак са сцене је део глумачког заната.

Posted by Чедомир Антић
Categories: 2/5.000.000