понедељак, 9 октобра, 2017 у 3:02PM

Г. Александар Р. Милетић је одговорио на мој текст, али не у листу Блиц, где је дебата и започела, него на сајту Пешчаника. То је у најмању руку некоректно и то не само према овим новинама већ и према читаоцима. Вероватно је колега А. Р. Милетић из неких разлога уверен да је дебате превише и да би било добро да се врати у „базу“, на сигуран терен где су полемике ретке и где су добродошли само истомишљеници. Тачно је да сам текст објавио и на сајту Напредног клуба, али тек пошто је објављен у Блицу и тек након што сам објавио и Милетићев текст у целини. Да ли је то превише? Исувише демократије, слободе и дебате?

Г. Милетић тврди да је недопустиво генерализовати особине неких народа и уносити их у уџбеник. Тврди и да у изворима нема генерализација. Не бих рекао, извори из 19. века обилују генерализацијама. Када пише о Црногорцима из 19. века професор Љушић пише о народу који није истоветан народ са данашњим Црногорцима. Као што је бесмислено поносити се достигнућима неког народа од пре стотину или више година, тако је нерационално и вређати се због нечијег става о њему. Нисам поклоник тезе да народи имају карактер, али нисам ни идеолошки фанатик који тврди да је нација само и искључиво наметнути конструкт. Др Милетић би морао да буде мало мање правоверно настројен, ово нису деведесете године и тезе Беникта Андерсона (засноване пре свега на нерепрезентативном историјском искуству Јужне Америке) не могу бити тако дословно прихватане и наметане другима. Ученици 3. разреда гимназије поред уџбеника имају професора, програм, а и настава није замишљена као проучавање светих књига у неком средњовековном друштву…

Корупција, др Милетићу није само примање новца у замену за незаконите услуге. Не знам зашто Вам управо то пада напмет. Корупција има шире значење, реч је о појави кварења људи и њихових установа у одређеним условима.

Колега Милетићу, како је Пећка патријаршија могла утицати на идентитет Црногораца када је постојала и пре него што се појавио и сâм назив „Црна Гора“. Нема релевантних извора о евентуалном посрбљивању Дукљана, Зећана или Црногораца. На другој страни црногоризација Срба у Црној Гори је свакодневна и њу спроводи држава дискриминишући их. Срби чине 29 % становништва државе ЦГ (према фалисфикованом попису, реч је о без суње већем уделу), а чине у просеку око 5% запослених у државној управи и локалној самоуправи, држава систематски сузбија Ћирилицу, гимназијски професори су избацивани са посла, мобинговани ученици од 12 година… Шта ћемо са тим А.Р. Милетићу, да ли сте против тога подигли глас?

У праву сте, г. Милетићу, не знам шта осећате када чујете да постоји „србијански патријарх“. Чули сте, можда за закон који је у процедури црногорског парламента да буду национаизована сва црквена добра старија од 1918. године? Да ли Вам је позната Хрватска православна заједница? Коцепт „косовско-византијске баштине“? Таква пракса је само део настојања да православно становништво изван централне Србије буде асимиловано. Док смо били студенти, а Ви писали за Шешељеве Земунске новине, грдили нас који смо се за слободу и демократију борили заједно са Зораном Ђинђићем, Вашу реакцију бих претпоставио. Данас би ми за то заиста требале окултне моћи и зато сам и написао да „вероватно и не приметите“. Можда, уколико нисте недобронамерни или корумпирани, погрешно верујете да о томе брине неки Ваш црногорски, хрватски или албански двојник?

Г. Милетић наравно греши у вези са односом Француза према Србима, а и око природе језика. Да су Французи са Србима имали искуства која имају Срби са Албанцима, те да им је тоталитарни режим одредио како да зову Србе, тешко да би променили именицу којом их називају. Узгред, Албанци себе не називају Албанцима. Тај назив је уведен да би потврдио албанско национално јединство. Прихватам да Албанци сматрају да је увредљиво када их неко зове Шиптарима, али дозволите сваком право како ће их назвати, посебно када пише о времену када нису постојали „албански феудалци“, већ само „арбанашки феудаци“ или „шиптарски феудалци“ Османског царства.

Цитирање мишљења Поверенице за равноправност у овом случају сматрам непримереним. Овде није реч о посебном случају неког савременог Албанца и дискриминацији коју трпи. Подсећам да је она својевремено предложила да Србија додели грађанство свим избеглицама из Сирије које овде стигну, па такав савет није чак ни коментарисан од стране демократских установа извршне или законодавне власти Србије. Судови и повереници не пишу историју. Ви, уосталом, у модерном свету, не можете да тужите некога ни за увреду покојног деде а камо ли што Вам грди цара Душана или Радомира Константиновића.

Став аутора уџбеника може бити овакав или онакав, али кад г. Милетић као аргумент изнесе став владе Србије или поверенице за равноправност он јасно указује како би она сам писао уџбеник кад би био у прилици.

Срби на почетку 19. века нису били „the ethnic Servians“. Срби су били Срби или Србиљи а како су их звали у Британији друга је ствар. Овде је битно да су османски феудалци арбанашког порела крајем 19. века за себе можда говорили да су Шиптари али свакако нису тврдили да су Албанци.

Да ли колега Милетић сматра да и сада треба да описујемо догађаје из прошлости и, као Вук Караџић који је био савременик и учесник, узвикујемо „Срамота!“ Треба ли да и данас имамо Димитрија Туцовића чија је књига Србија и Арбанија уместо да помири народе и доведе до појаве неког албанског Туцовића само допринела стварању једног страног шовинизма?

Мој живот и рад су познати свима. Зато, колега др А. Р. Милетићу, ми се знамо током два календарска века, немојте о „рентабилности“ јер испадате смешни.

Posted by Чедомир Антић
Categories: Актуелно, Текстови и анализе