уторак, 2 априла, 2024 у 2:32PM

Са непријатним изненађењем сам прочитао саопштење Филозофског факултета у Београду у коме факултет, за који сам студијама и послом везан пуних тридесет година, осуђује студентску блокаду Филозофског факултета у Новом Саду. Факултет на коме сам радовни професор определио се у једном спору који је много дубљи од сукоба власти и опозиције у Србији и студентске блокаде. Саопштење је издато у дану када су контрамитингаши, међу којима су вође аутономаша и поједини компромитовани политичари из ДС-а и ССП-а, уклонили и оштетили заставе Републике Србије истакнуте на улазу у новосадски факултет.

Сместа сам се обратио декану Филозофског факултета у Београду проф. др  Данијелу Синанију. Он ми је љубазно објаснио да је одлуку о саопштењу донео у консултацији са управницима факултетских одељења,  те да она нема везе са говорм мржње и кршењем закона потеклим од Динка Грухоњића професора на Филозофском факултету у Новом Саду. Одбацио је аргументе о томе да је кршење закона и фашисоидна шовинистичка мржња једног професора важнији разлог за реаговање од евентуалног настојања власти да злоупотреби оправдани студентски гнев нападом на српски народ. За декана Синанија било је важније питање режимске злоупотребе блокада, мада је признао нелогичност коју његовој тези даје чињеница да су се кључне блокаде Филозофског факултета у Београду догодиле пре 2014. године и учвршћивања садашње власти. Такође док је он пожурио да одмах подржи мањинску мрзитељску клику међу новосадски професорима, када су анархисти и фашисти пре десет година блокирали наш факултет нико се није огласио месецима.  Против нас тада нису били председници студентског парламента и предекан, као у данашњем новосадском случају. Напротив, они су тада били уз своје професоре, а против оних који су блокорали фалултет да би добили још неки испитни рок или да би им била умањена школарна уколико изгубе још неку годину. Оних који су играјући се анархоидне дистопије, у обреду прелаза међу одрасле, своје професоре клеватали, пљували, вређали а било је и потезања ножа. Лично сведочим и оптужујем да тада за професоре није било много солидарности чак ни у управи нашег факултета, напротив.  

Одлучно одбијам оправдање декана Синанија према коме је реч о начелној ствари. Не, напротив, начело питање је било да га ја као његов колега и Србин јавно уземем у заштиту када га режимска телевизија нападне зато што припада албанском народу а наступа против власти као декан Филозофског факултета. Учинио сам то без било каквог притиска и калкулација, не размишљајући о последицама. Исти бих урадио поново.  Но, сада је српски народ нападнут. Нама цртају шта ће после стварања независног Косова учинити у Српској и Црној Гори. Све ће то бити учињено недемократски, па неће бити први пут да 10% бирача наметне своју вољу већини. Европска историја пуна је таквих примера. Они који се диче имењаком управником концентрационог логора, који Србе пореде са зверима које насељавају Толкинов Мордор, који би да намећу како ће изгледати српске цркве и спремају се да их када куцне час претворе у пабове, који говоре о генетској дефектности „кратконогих“ и ружних Српкиња у наводно „етнички очишћеној“ Бањалуци итд. спремни су да изврше геноцид над српским народом а да оне које не убију протерају у Београд и окупирану централну Србију. То се током протеклих једанаест деценија два пута догодило, трећи пут смо делимично успели да злочин спречимо, али он је и даље у току. Страначке или режимске злоупотребе нису ми битне. Све више ми је неважна и наша опозиција која ће ускоро заслужити етикете „дворске“ и „квислинше“. Јасно ми је: док је разних Грухоњића, Балша, Брајана, Лалића и Лалићки и спремности многобројних Борка, Мариника и Ђиласа да се са њима солидаришу власт је наизглед сигурна. То је међутим краковида рачинуца тирана.  Мене је, дозволите, у овом часу брига за власт и опозцију. Занима ме српски народ, а он је нападнут и у опасности. Динко, Денис, Аљбин и Мило нису узрок те опасности, они су њен симптом, најава, провокатори и марионете.  

Мени је јасно да Динка Грухоњића све почасти, професуре, директорства, председништва, пројекти, грантови итд. не могу да учине срећном особом. Он је овде дошао као мрзитељ,  који се из неких разлога није показао у идеалном времену за такве – рату. Дошао је да се оствари тако што ће некако казнити Србију, али је свој живот сâм учинио тешким и горким тиме што самоосудио да деценијама живи у народу према коме гаји ниске, управо инферналне, емоције. Сигуран сам да „канселовање“ Динка Грухоњића није могуће, пошто „фирме“ које стоје иза њега „канселују“. Уосталом, та пракса је недемократска и противзаконита. Ја сам увек за суђење и то на независном праведном суду наше државе.  Занимљиво ми је, међутим, како је проф. др Дубравка Стојановић, једна од особа које су заједно са деканом Синанијем одлучиле да у наше име у суштини подрже Грухоњића, својевремено за много блаже речи,  а суштински мотивисана незадоовљством због биографије Латинке Перовић коју је изванредно написао, помогла остарковању Зорана Ћирјановића. Тада није било принципијелности. Баш као што је крајем прошле године било пипаво осудити полицијско малтертирање нашег студента ухапшеног приликом  протеста на коме је ударио једног директора блиског властима.

Господине декане, ако ово непринципијелно саопштење, донесено без легитимне подршке већине управика катедри и редовних професора, прође овако, више неће бити грађанске солидарности међу нама. Сва наша вишегодишња настојања да од ове државе и друштва учинимо нешто више, биће поништена. Наши узори тада ће бити у Приштини, Сарајеву и Загребу. Да ли проф. др Динко Грухоњић и мит о режимској блокади имају толику политичку и моралну вредност?       

Posted by Напредни клуб
Categories: Актуелно