Čedomir Antić: Ideje o reintegraciji Kosova i Metohije

среда, 7 јула, 2021 у 1:23PM

Kada je pre petnaest godina donošen Ustav Republike Srbije čak ni najveći zagovornici očuvanja formalnog suvereniteta Srbije na Kosovu i Metohiji nisu razmatrali mogućnosti povratka pokrajine u sastav Srbije. Primedbe da bi ustavna rešenja kakva su zagovarali, te svako trenutno stanje od 1941. do tadašnjeg (ali i današnjeg) dana, bilo izvor slabosti Srbije i teškoća za srpski narod, odbacivali su bez obrazloženja. Tek ponekad bi svetački se osmehujući spominjali kako će u toj dalekoj budućnosti prilike biti povoljnije za nas. Tako je Mitrovdanski ustav iz 2006. navodno donesen zbog očuvanja KiM u Srbiji, a pokrajinu je ustvari proterao iz naše ustavnosti. U tekstu ustava pokrajine su razdvojene, najavljeno je da će o statusu KiM biti donesen poseban ustavni zakon, ona je spomenuta u preambuli i zakletvi predsednika republike. Preambula je deklarativni, a ne formativni, deo ustava, nju je nemoguće prekršiti (ima država koje u ovom segmentu ustava pišu neverovatne stvari), niti o njoj sudi neki Ustavni sud. Ustav je donesen u iznudici, u opštoj krizi demokratskog bloka, unošenje KiM u zakletvu predsednika trebalo je da oteža položaj Borisa Tadića prilikom sledećeg kandidovanja za predsednika (istina učinio je to tek 2008, a trebalo je 2009 godine). Kad je reč o Ustavnom zakonu on nije donesen. Kosovo je 2008. proglasilo nezavisnost, a tadašnja vlada (kojoj je na čelu bio Koštunica) predložila je sasvim umeren odgovor. U njegovom okviru ovaj zakon nije sadržan. Dva meseca kasnije, na izborima se velika većina birača opredelila za parafiranje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju i investiciju Fiata u Kragujevcu,  umesto za očuvanje Kosova u sastavu Srbije. Velika pobeda koalicije za koju „Evropa nije imala alternativu“ nije joj omogućavala samostalno formiranje vlade. Uskoro je, međutim, dobila saveznika u SPS-u i kasnije u većini radikala, preimenovanih u SNS. U narednim godinama raspravljalo se oko Statusta AP Vojvodine, a ne oko odbrane KiM. Statut AP Vojvodine je prestao da bude poluga federalizacije Srbije tek trijumfom populističke SNS i praktičnim nestankom ostalih stranaka iz srpskih parlamenata. Koalicija oko DS-a je prihvatila pregovore sa albanskim ustanovama sa KiM koji vode ka određivanju statusa. SNS je pristao na Briselski sporazum, kojim su srpski krajevi u pokrajini integrisani u sastav nastajuće albanske države. Posle pobede na predsedničkim izborima 2017. aktuelni šef srpske države zastupa tezu o priznanju KiM koje bi bilo uslovljeno razmenom teritorija i zaštitom srpskog naroda i verske baštine koja ostane na teritoriji Kosova. To je realnost. U sazivu Narodne skupštine Republike Srbije iz 2016. za reintegraciju KiM je bilo 15 od 250 poslanika, posle izbora iz 2020., koji je deo opozicije bojkotovao, samo jedan poslanik je protiv inače nejasne vladine politike po tom pitanju.

            Danas, uoči ponovnog očekivanja sudbonosnih odluka u vezi sa KiM, Pokret za odbranu Kosova i Metohije i Suverenisti Saše Radulovića predložili su donošenje Ustavnog zakona za KiM. Radulović smatra da će donošenjem Ustavnog zakona, koji bi definisao minimum srpske državnosti u pokrajini, ovo pitanje biti stavljeno ad acta. Kao primer navodi Farska ostrva sa kojima je Danaska na taj način rešila svoje odnose. Zanemario je, međutim, činjenicu da je reč o ostrvima duboko u okeanu, da je na njima 1946. godine, u vreme proglašenja nezavisnosti, na referendumu glasalo oko 11.000 stanovnika (danas tamo živi 48.000 ljudi), i da je razlika u korist nezavisnosti iznoslia 161 ! Na sledećim izborima pobedila je koalicija koja je bila za ostanak u uniji sa Danskom i tako do danas.

            Pokret za odbranu Kosova i Metohije je u ovome konkretniji pa je tako u dokumentu pod naslovom „Projekat reintegracije Kosova i Metohije…“ posle opširnih obrazloženja diskvalifikacija ranijih vlada Srbije i nastojanja za uspostavom državnosti i nezavisnosti Kosova, taksativno navedeno koje su to „isključive nadležnosti Republike Srbije“ koje bi označile uspeh reintegracije pokrajine u Srbiju. Reč je o: 1. Spoljnoj politici  (uz mogućnost otvaranja konsultativnog odeljenja za KiM pri Ministarstvu spoljnih poslova); 2. Odbrani uz demilitarizaciju pokrajine i obezbeđivanje kontingenta srpske vojske na spoljnim granicama (ovde su na tragu mogućnosti koju pruža Rezolucija 1244); 3. Zaštiti osnovnih prava u poslednjoj instanci (uz mogućnost organizacije posebnog panela za odlučivanje iz nadležnosti pokrajine); 4. Odlučivanju o vanrednim pravnim lekovima u predmetima sudova sa KiM, opet uz mogućnost osnivanja panela pri Vrhovnom sudu Srbije; 5. Uređivanju pitanja državljanstva; 6. Zaštiti srpskog verskog i kulturnog nasleđa; 7. Kontroli vazdušnog saobraćaja; 8. Uređenju prava korišćenja javnih dobara koja su u vlasništvu Republike Srbije… uz mogućnost prenošenja prava korišćenja na KiM…; 8. Carinskoj politici, uz mogućnost otvaranja odelenja za KiM koje bi, naravno, imalo konsultativnu funkciju; 9. Dozvoljenoj  mogućnosti da neko vreme budu održana dva monetanrna sistema.

            Pošto iz navedenog izlazi, kako sami autori projekta zaključuju, da je obim nadležnosti Srbije u pokrajini mali, nije predviđeno direktno učešće građana KiM u zakonodavnoj i izvršnoj vlasti republike (uz moguće izuzetke kad je reč o učešću građana KiM u vladi Srbije). U daljem tekstu autori razmatraju autonomiju za Zajednicu srpskih opština (zanimljivo ne spominju Zakon koji je Narodna skupština Srbije još 2004 godine donela o statusu srpskih krajeva na KiM).  Takođe, predviđaju poseban status i značajnu zaštitu za SPC, verske objekte i kulturne spomenike kao i novu ulogu UN.  

            Dakle, čitava naša borba svodi se na status srpskog naroda i na devet uglavnom formalnih ovlašćenja Srbije u pokrajini, uz praktično iskučivanje Albanaca iz srpske države. Pitam se, ako bi se pružila prilika da vojno povratimo pokrajinu, da li bi iko zbog ovih devet ovlašćenja bio spreman da ide u rat, a da ne spominjem da tamo pošalje sina. Takođe, postavlja se pitanje: ako bi dobili ovakvu autonomiju za srpski narod i povoljan status za SPC, a ishodovali reintegraciju Severnog Kosova u Srbiju, šta bi u tih devet ovlašćenja, koja tek malo razlikuju maksimalnu autonomiju od nezavisnosti, bilo toliko vredno da 50.000 naših građana ostavimo u albanskoj hiper autonomiji?

            Svi zagovornici očuvanja suvereniteta nad KiM tvrde kako se broj Albanaca u pokrajini prepolovio. Ranije su koristili navodne količine hleba koji tamo bude svakodnevno prodat, a danas broj mobilnih telefona u upotrebi. Nesumnjivo je tačno da se Albanaca na KiM danas rađa manje nego 1981. godine, ali kod Srba u ostatku Srbije je taj trend izraženiji. Tačno je i da je Kosovo siromašno pa danas verovatno ima veće iseljavanje od drugih balkanskih država. Tačno je, međutim, i da broj glasalih na skupštinskim izborima na KiM stalno raste, pa je od 2002. do 2021. porastao za 20%. Projekat Pokreta za odbranu KiM govori da ni najveći zagovornici ostanka pokrajine u sastavu Srbije ne žele da Albanci učesvuju u našim ustanovama. Prema demografskim procenama broj Albanaca na KiM trebao bi da do kraja 21. veka bude tek nešto manji ili jednak broju stanovnika ostatka Srbije. Kada je 2004. Grcima i Turcima na Kipru ponuđen Ananov plan reintegracije, Grci su ga odbili, a secesionistički Turci – kojih je 1974. bilo 15%  (Albanca je 1981. bilo 17% u stanovništvu SR Srbije), a danas ih je oko 30% – su ovaj plan prihvatili ! Šta ako se to jednog dana desi i nama?

Posted by
Categories: Актуелно

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар