Čedomir Antić: Odgovor Novosađanki Vatić

уторак, 18 маја, 2021 у 10:20AM

Građanko Vatić,         

Ne obraćam Vam se sa „gospođo“ ili „drugarice“, jer Vi to niste. Građanka ste Srbije i to Vam je jedini adut. Obrazovanje i zanimanje kod Vas postoje u biografiji koju dele oni koji bi Vas najrađe slikali u bikiniju ili golu. Drugog bitnog nema, za njih ste u politici najviše postigli kada su Vam cenjeni gluteus utegli u zastavu koju su Crnoj Gori nametnuli Milo Đukanović i Ranko Krivokpapić. Zastava mi na Vama ne deluje ništa lepše, a Vi mi izgledate kao jedna sredovečna, konjasta žena. Agenturi režima kome ste odani bilo je potrebno da pronađe nekoga ko bi u Srbiji zastupao interese njegovog autoritarnog nacionalizma. Želeli su, ako je moguće, da taj ne bude prvi Srbin i/ili Crnogorac kome je presuđen mobing; ili da ne bude najstariji živi, pritom još neosuđeni, komandat logora u Evropi; ili priznati ubica i osvedočini silovatelj. Ipak, Vašu biografiju je teže pronaći nego prebivalište vođe Al-kaide, Aimana Al-Zavahrija. Prema onome što sam pronašao, Vi imate 38 godina i bližite se ulasku u petu deceniju. Sramota je da se u tim godinama hvalite fakultetom, neuspešnim kandidaturama kod jadnog Čedomira Jovanovića i pisanjem političke hauiku poezije.

Građanko, moram da Vas ispravim – nisam se fotografisao ispred Skupštine Crne Gore. Nju smo već oslobodili i učinili je suverenom predstavnicom svih naroda. Fotografisan sam ispred kancelarije predsednika CG. U Podgorici sam bio tri puta u životu. Nikada više od dva dana. Zamolio sam da mi pokažu gde da se fotografišem. Vi bi kao navodna patriotkinja, tu političku geografiju trebalo malo bolje da savladate. Nikoga nisam provocirao. U slobodnim zemljama svako ima pravo da iskaže svoje mišljenje i to sam učinio. Vi odavno koristite tu priliku u Srbiji. Naviknite se zato i na ovo. Morao sam da dođem i to učinim, jer reč je o simbolu naše pobede nad diktatorskom vlašću Crne Gore, koja nam je, bez sudske odluke, u nameri da nas ućutka, zabranila ulazak u zemlju u kojoj većina građana govori naš jezik i pripada Srpskoj pravoslavnoj crkvi.

U Vašem haiku uradku napisali ste kako niste Miloševića rušili zbog izgubljenih ratova. Znači, da je pobedio, Vi ga ne bi rušili? Ali najpre: koga ste Vi 2000. godine rušili u sedamnaestoj godini? Zatim, nisam učestvovao u borbi za demokratiju i nacionalno oslobođenje da bi takvi kao Vi obespravljivali moj narod. Bio sa jedan od 487 osoba koje je Miloševićev režim sudski gonio kao političke neprijatelje („teroriste“ ili „špijune“). Mene su tukli i hapsili, majku su mi prebili na ulici, nju i oca otpustili sa posla. To smo mi. Gde ste tada bili Vi, a gde Vaš soj? Koje su Vaše žrtve, opozicioni embrionu i politička egzibicionistkinjo?!

Milošević je u presudi Radovanu Karadžiću iz 2016. izričito oslobođen za zločine u Hrvatskoj i BiH. Ja sam se devedesetih i dvehiljaditih zalagao za saradnju sa Tribunalom u  Hagu. Krizu vlade Vojislava Koštunice sam zbog toga pokrenuo 2005. godine. Taj sud nije osudio niti jednog ubicu srpskih civila u Hrvatskoj i BiH. Kada su 2013. Ujedinjene nacije pozvale na raspravu o učinku dvodecenijskog delovanja suda, na poziv predsednika Generalne skupštine UN sam otputovao u Njujork i stao pred njih, a sudije tribunala nisu smele da dođu.

Uostalom, da li ste ikada videli da su Milošević ili Šešelj negde pokazali tri prsta? To jeste znak srpskog naroda, ali u Srbiji i Crnoj Gori – gde nismo ratovali – taj znak je vezan za demokratski pokret na čelu sa lojalističkim strankama. 

Iz svih ovih razloga moram da Vas pitam: kako možete da pišete notorne gluposti?  Da li samo zato što ste sami jedna šovinistička budaličina? Odakle Vam pravo da optužujete mene, koji nisam učestvovao u ratovima, za ratove koje je osmišljavao i Vaš poglavnik Milo Đukanović? Podsetiću Vas, u svim tim događajima Srbi su bili ili srazmerne žrve ostalima ili najveće. To su zvanični podaci. Šta mislite, iz kojih je razloga komisija Mirsada Tokače u Sarajevu imala neslavni kraj, zašto im je ukinut čak i vebsajt?

Ja sam siguran da Vi ne delite moje mišljenje o pravednosti borbe srpskog naroda za slobodu, demokratiju i državu. Vi bez mnogo sumnje smatrate da Srbi ne smeju imati ona prava koja uživaju drugi narodi. Ipak, siguran sam da znate da su Srbi i Crnogorci ratovali i kod Dubrovnika i na Kosovu i Metohiji. Kako to da u Vašoj pesmici niste i to spomenuli? Da li ste se setili kukavičkog Mila Đukanovića kako pred kameram  paradira  Konavlima, u uniformi sa zamaskiranim šlemom, kao i činjenice da je na Vrhovnom savetu odbrane podržao politiku odbrane Kosova u sastavu Srbije i SR Jugoslavije? Pišete o ubijanju Muslimana? Moji sunarodnici su suđeni za ubistva, hajde da sudimo i Vašem fireru koji je 1995. snabdevao naftom Vojsku  Republike Srpske u vreme kada joj je Srbija zavela sankcije. Ne sećam se da je Srbija deportovala Muslimane u Republiku Srpsku – čak ni one koji su prethodno minama zasuli Bajinu Baštu. Bošnjačka udruženja teško opužuju Vašeg vođu da je njegova vlada deportovala muslimanske izbeglice. Gde je suđenje, Evropejko? Austriju mnogi optužuju da se izvukla od odgovornosti za Holokaust i Drugi svetski rat. Možda je to i tačno. „Kriva žrtva“, kako ju je nazvala jedna istoričarka, imala je narod čiji su pripadnici činili 7% stanovništva Trećeg rajha i 50% njegovih ratnih zločinaca. No, vođa austrijskih nacista Artur Sejs Inkuart je, uprkos tome što je na kraju rata pomogao saveznicima i nije poplavio Holandiju, konačno osuđen na smrt. Hitler se ubio, a taj njegov saučesnik je obešen. Milošević je suđen, godinama zatočen, neadekvatno lečen i konačno je umro pod tajanstvenim okolnostima. Možda je ubijen, a možda se nehotice, pokušavajući da bude oslobođen i upućen na lečenje, ubio neadekvatnim lekovima. Ako mi dozvolite da sledim Vaše razmišljanje: preostao je crnogorski Sejs Inkuart. Ratni zločini ne zastarevaju. Setimo se kako su Amerikanci dozvolili Iračanima da pogube njihovog nekadašnjeg protežea Sadama Huseina. Ako taj čas dođe i u Crnoj Gori, biću prisutan. Neću biti maskiran. Neću se radovati. Neću pozivati Boga da zločinca sprovede u Pakao. Reći ću samo:“ Bog neka mi oprosti što sam mu poverovao 1997. godine.“ 

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар